Тед Снајдер: Шта је добијено украјинским ратом?

Према сведочењу целог низа актера из Украјине, Израела, Немачке, Турске и Америке, Кијев и Москва су у априлу 2022. практично постигли споразум о окончању рата. Ако је тачно да су Кијев и Запад данас спремни да прихвате тадашње услове, зашто се уопште ратовало?

Био је то април 2022. године, када су се дипломатске делегације Украјине и Русије састале у Истанбулу, само неколико недеља након што је почео руски напад на Украјину. Иако је било детаља – посебно о величини украјинских оружаних снага након рата и о природи безбедносних гаранција за ту земљу – које је требало додатно разрадити, обе стране су потписале нацрт мировног споразума.

Према украјинској делегацији, Путин је „показао истински напор да пронађе компромис и постигне мир“. Александар Чаљи, члан преговарачког тима Кијева, је, коментаришући преговоре, казао: „Успели смо да пронађемо веома реалан компромис. Средином, односно крајем априла смо били веома близу мирног решења овог рата.“

Други члан тима, Алексиј Арестович, каже да су преговори имали шансу да успеју и да су били „90 одсто завршени“. У Истанбулском коминикеу – украјинском сажетку договореног споразума – наводи се да „стране сматрају могућим одржавање састанака између председника Украјине и Русије, током 2022. године, у циљу потписивања споразума и/или доношења политичких одлука у вези са преосталим нерешеним питањима.”

„Отворили смо флашу шампањца“, додао је Арестович.
Западна опструкција

Тај нацрт споразума предвиђао је да Украјина може да тежи чланству у Европској унији, али да се истовремено писмено обавеже да неће ући у НАТО, што је била кључна тачка. Осим тога, нацрт је предвиђао заштиту етничким Русима у Украјини, пружао безбедносне гаранције за ту земљу и извесна ограничења за украјинске оружане снаге. Донбас би био аутономан, Крим би био руски. Херсонска и Запорошка област, које је Русија сада укључила у свој састав, тада су још биле украјинске.

Али, уместо да охрабре и очувају обећавајуће истанбулске разговоре, Сједињене Државе и Велика Британија су их онемогућавале. Давид Арахамија, који је предводио украјински преговарачки тим, потврдио је да је по њиховом повратку из Истанбула „Борис Џонсон дошао у Кијев и рекао да нећемо ништа потписати са Русима и да просто наставимо да се боримо“.

Украјинска правда је у децембру 2022. објавила да је Џонсон, деветог априла исте године, пожурио у Кијев да каже Зеленском како на Путина „треба вршити притисак, а не преговарати са њим“ и да чак и ако Украјина јесте спремна да потпише неке споразуме са Русијом, „Запад није”.

Уместо да охрабрују Кијев да настави преговоре, који би задовољили његове циљеве и потенцијално окончали рат, Сједињене Државе су обећале Украјини све што је потребно и колико год јој је потребно у борби за „кључни принцип“, који је рат наводно учинио „већим и од Русије и од Украјине“, а то је „принцип да свака земља има суверено право да одређује сопствену спољну политику, да сама одреди с ким ће ући у савез, да бира своја партнерства и пут којим жели да се креће.”

Уместо да се посвети дипломатији, „Запад је појачао војну помоћ Кијеву и повећао притисак на Русију“, каже бивши амерички званичник „који је у то време радио на украјинској политици“.

Данас постоји низ убедљивих сведочења оних који су играли посредничку улогу или су, пак, били присутни на разговорима у Истанбулу, који показују да је Запад обесхрабрио дипломатско решење рата.
Одлука је на Вашингтону

Турска је била домаћин преговора. Њихов министар спољних послова Мевлут Чавушоглу рекао је да су разговори били на добром путу да окончају сукоб, али да „су унутар НАТО-а постојале земље које су хтеле да се рат настави“. Заменик председника турске владајуће партије, Нуман Куртулмус, саопштава исту ствар:

„У одређеним стварима је направљен напредак, достигавши скоро финалну тачку, а онда смо оједном видели да се рат убрзава (…) Неко је опструисао постизање мира. Сједињене Америчке Државе виде свој интерес у продужењу рата (…) Путин и Зеленски су били спремни да потпишу, али неко други није хтео.”

Тадашњи израелски премијер Нафтали Бенет и бивши немачки канцелар Герхард Шредер били су посредници у преговорима на захтев Кијева. Бенет касније наводи да су „постојале добре шансе за постизање прекида ватре“, али да је Запад то „блокирао“. Шредер износи сличну оцену: „Ништа се није могло догодити јер је све одлучено у Вашингтону (…) Украјинци нису пристали на мир јер им није било дозвољено. Прво су морали да питају Американце о свему што је било предмет преговора.“

Њујорк тајмс је недавно објавио да су „амерички званичници били узнемирени због понуђених услова“ и да су „покровитељски“ питали Украјинце да ли „разумеју да је ово, заправо, једнострано разоружање“. Извештај Тајмса по први пут наводи да се пољски председник Анждеј Дуда „плашио да би Немачка или Француска могле убедити Украјинце да прихвате руске услове” и због тога се придружио САД и Британији у обесхрабривању обећавајуће дипломатије.

Недавно је и бивша државна подсекретарка за политичка питања Викторија Нуланд постала први амерички званичник који је имплицирао да је Запад имао своју улогу у блокирању мировних преговора. У интервјуу од петог септембра, Нуланд је рекла да када су „Украјинци почели да траже савет о томе куда ова ствар [са мировним преговорима] иде (…) људи унутар Украјине и споља почели су да се питају да ли је ово уопште ‘добар посао’ и у том тренутку преговори су се распали.
Украјинска катастрофа

Пре две и по године, у априлу 2022, дипломатски прекид рата био је могућ све док га Запад није „блокирао”. У то време, највећи део пустошења, губитка људских живота и губитка земље за Украјину није почео. Од тада се аутономија Донбаса претворила у анексију којој су придодате још две области (Запорошка и Херсонска, прим. НС).

Већ до јануара 2024. године, судећи по речима Јурија Луценка, бившег генералног тужиоца и бившег министра унутрашњих послова Украјине, 500.000 украјинских војника је убијено или тешко рањено. Број од 400.000 – 500.000 је, такође, у складу са унутрашњим украјинским комуникацијама и извештајима са бојног поља по којима ће на месечном нивоу бити потребно 20.000 војника да се замене мртви и рањени. Тај број је такође у складу са бројем од 450.000 – 500.000 људи које Зеленски тражи у новом таласу мобилизације.

Тешко је доћи до поузданих процена о мртвим и тешко рањеним. Али, у последњих девет месеци, тај број је можда још више нарастао. Према неким рачуницама, Украјина губи више војника дневно него у било ком ранијем периоду рата. Команданти украјинских оружаних снага процењују да „50 до 70 одсто нових пешадијских трупа бива убијено или рањено у року од неколико дана од почетка њихове ‘прве ротације’“.

Бивши посланик Раде и заменик команданта јуришног батаљона „Ајдар“, Игор Мосијчук, недавно је проценио број мртвих или тешко рањених на 500.000. Неки аналитичари сугеришу да би то могло да значи око 320.000 мртвих и 180.000 тешко рањених. Постоји анализа по којој би број мртвих могао бити и 600.000.

Осим тога, губитак живота сада прати и губитак територије. Украјински председник Владимир Зеленски и његов главнокомандујући Александар Сирски надали су се да ће прелазак руске границе и инвазија на Курск ублажити притисак на Донбас, преусмеравањем руских снага на тај део фронта. То се није десило. Уместо тога, руске снаге су искористиле слабост изазвану пребацивањем најбоље обучених и опремљених украјинских трупа из Донбаса у Русију.

Постоје индиције да се украјински фронт урушава. Вашингтон пост је другог октобра известио да су „украјинске снаге које су се повлачиле десетинама миља од линије фронта доведене готово до тачке потпуног пуцања“. Град Покровск је угрожен. Његов пад би довео у питање способност Украјине да снабдева своје трупе у Донбасу, како железницом, тако и друмом. Осим тога, то би Русима отворило поља западно од града преко којих би могли напредовати у остатак Донбаса, унапређујући свој циљ припајања овог региона Русији.
Повратак на „Истанбул“

Али док је пажња јавности била усмерена на Покровск, пао је Угљедар, друго кључно логистичко чвориште од којег зависи снабдевање украјинских снага на истоку и одбрана територије на западу. Украјинске оружане снаге су другог октобра саопштиле да се повлаче из града.

Губитак Угљедара промениће рат на четири начина. Попут Покровска, угрозиће способност Украјине да снабдева своје трупе источно од града и изложиће Русима тешко брањиво земљиште западно од њега. Такође, олакшаће заштиту рускеих линија снабдевања које се гранатирају из овог места. Додатно, губитак утврђеног града би могао „омогућити Русима да појачају нападе у правцу Покровска“.

Неуспех Курске офанзиве, рушење фронта у Донбасу и очевидна пропаст „плана победе“ Владимира Зеленског могли би коначно донети спознају, и у Вашингтону, и у Кијеву, да би повлачење према позицијама споразума договореног у Истанбулу могло бити стратешки најисправнији потез.

Русија је често говорила да би Истанбулски споразум и даље могао бити „основа за почетак преговора“. Путин је недавно изнео мировни предлог заснован на њему, али прилагођен новим територијалним реалностима.

И у томе је велика трагедија Кијева. У априлу 2022. године Украјина је била на прагу дипломатског окончања рата са Русијом, који би задовољио њене циљеве. Али, Запад их је охрабрио да се боре, заправо за остварење западних интереса. Од тада су погинуле стотине хиљада Украјинаца. Много више је рањено: велики број њих веома тешко. Преко шест милиона људи је напустило земљу. Инфраструктура је порушена, а животна средина девастирана. И након свега тога, Украјина се вратила на позиције на којима је била у априлу 2022. године.

Можда долази време када ће Зеленски, амерички председник Џо Бајден, Борис Џонсон и велика „споредна глумачка екипа“, укључујући државног секретара Ентонија Блинкена, морати да одговоре на питање: Шта се добило уласком у рат?