МИЛЕВА ЛЕЛА АЛЕКСИЋ: ОГЊИШТЕ

У горштачком народу одувек се знао немушти,неписани закон, по коме се живело и умирало, битисало, опстајало, трајало, жртвовало…Засигурно, та правила, која је успоставио патријархални морал, била су јача, светија и поштованија од закона који су смишљани у минастарским кабинетема, стерилних, беживотних,неразумљивих правила која су, у народу, остајала само,, мртво слово на папиру“. Додуше, зазирао је народ од тих тефтера који му одређују како да живи у својој постојбини, колики порез да плаћа држави, кад да се спрема за војску, а кад за погибију- кад позову звона са црквеног звоника.И тако кроз векове. Мода, коју је доносило ново време, није реметила устаљени морални поредак. Та спољашња обележја напретка, попут лепог одевања, накита, миришљавих сапуна, посластица разно-разних била су само мала радовања у тегобном истрајавању на путу Божијем.

…Светомир се, после Великог рата, вратио у село подно планине, осакаћен. У подераном војничком шињелу, пружао је корак својом здравом ногом, као кад жури на вашар, на мобу, на свадбу. Шта је то једна нога- одсечена испод колена. Бог му је сачувао живу главу, бистру памет и очи да види ову напаћену земљу коју је понео у беспуће испод ноктију и у срцу. Некако ће он…Само да мајка не закука кад угледа свог сина јединца, да је не рани његова рана. Толико његове браће по оружју, не дочека да се зарадује слободи.А,он- жив је, слава Богу!На тренутак застане ослоњен на дирек међаш што граничи његов забран и суседну ливаду. Запарложило се имање, изникло шипражје, трње и павита. Недостајала је очевини његова снага, радиност и издржљивост, али зов Отаџбине га је одвео у голготу, страдање и славу. Сада су измирени рачуни. На тренутак пожеле да својим кораком и снагом омеђи наслеђеност својих предака. Душа похрли напред, али га саплетоше високе траве и трње. Застаде са дубоким уздахом. Живот садашњи је само посни комад битисања. А тек беше напунио двадесет и коју годину.Зажуља га комад метала у унутрашњем џепу похабаног војничког шињела. Трже се, заигра му срце. Једна нога одсечена испод колена… Шта је једна нога према овом осећају поноса, испуњености, истрајности. Намириће то Бог-осећао је у дубини свог прерано сазрелог живота. Рука посеже за Карађорђевом звездом на тробојној траци.Шта ће мајци ова колајна- помисли ојађен у себи. А, отац? Е, он ће до краја свог живота поносно проходити кроз село, не обарајући поглед ни пред ким. Дуго одлагаше тренутак да у мислима призове једно чедно биће са друге стране пространог поља које му се обећа на верност и чекање. Болни грч испуни му груди. Да ли то обећање вреди овог обогаљеног, рано презрелог човека?,,Ослободићу Надежду од себе, пустићу је да бира грану на којој ће градити гнездо, није поштено да је заробим уз мене, богаља.И у сватове ћу јој поћи, и за њену срећу наздравити, и свираче частити.“Мисли се ројише као пчеле у трнци окаченој на старој качари.Ослоњен на диреку међашу, одлагаше тренутак да крене дому чији кров назираше кроз стари воћњак. Мајка… Само да га не сломи први сусрет са мајком.

Стамена пословаше око огњишта. На веригама се зацаклио бакарни котао из ког се надимало пенушаво млеко. Дрвене карлице поређане на полици у млекару жуте се као дукати.Уза зид поређане качице са сиром и кајмаком уредно прекривене белим платном од ручно тканог беза.За планинку је млекар огледало кућевности и уредности. Бели мрс је господин. Захтева беспрекорну чистоћу. Док разливаше топло млеко у карлице, зачу чудне кораке у дворишту. Немиром задрхта рука у којој је огромна дрвена кутлача. Инстикт чуварице и вучице заигра у души. Брзо се прибра, поправи мараму везану на потиљку. Коракну кроз дрвена шкрипава врата у болну и радосну збиљу која се преливаше пред њеним видом као светлост и тама.
-Мајко-дошао сам ти, хвала Богу.Сачувале су ме твоје молитве, мајко. Благослови свога сина…

Стамена брзо склони поглед са осакаћене ноге.Навикнута на невоље од сваке мукотрпности, журно се прибра. Тренутак у коме радост ломи тугу, и стрепња мути срећу.
-Здраво ми се вратио, снаго и рано моја. Није то ништа, сине мој, није ништа мој очињи виду. Мајка ће…
Покуша да смисли речи утехе, али се загрцну, приви снажним рукама сина да не посрне и кришом заплака на његовом рамену.
-То мајка од среће, јуначе мој…Од среће… Вратио се домаћин овом напаћеном дому…
-Домаћин? Шта ће ти та црна марама, мајко? Где је отац?

-‘Ајде, ‘ајде снаго моја. А’јде да се угријеш на родном огњишту. Ево и топло млјеко ће ти донјети мајка. Још једну краву имамо и дорат је у штали, и…
– Кад је отац…кад је умро отац, мајко?
Из шињела дрхтавом руком изнесе на светлост огњишта Карађорђеву звезду. Колико је желео да обрадује оца. Јуришао са његовим благословом да душмане сатре. Образ да осветли.
-Узми ово, мајко. Нека то буде откуп за моје ране. Неко ће се поносити твојим сином… Макар у небеском дому…
На дрвеном троношцу сеђаше млади домаћин загледан у ватру на огњишту. Мајка узбуђено таркаше жар, додајући по коју суву гранчицу. Одлагаше тренутак да исприча болну истину о оцу.Знала је да то мора учинити сада, али прибираше снагу, бирајући што блажу реч да тешка истина не косне њеног сина.
-Отац, мајко… Је ли боловао?

-О, тешко мени кукавној!Дође и овај дан…Није се мучио, рано моја, није дуго. Бог тако одлучи, а његова воља је света. Него, зар баш ‘оћеш целу истину, сине?
-Не штеди ме, мајко. Не постоји ништа горе од онога што сам прошао у ратној муци. Ни једна патња ми није непозната, осим…-ту се заустави мисао у својој недоречености.
-Па, ево овако је било. Неђе око Ђурдевдана твој отац пође у забран да осјече притке за ограду. Мало посрнула оплетуша према комшијској међи. Е, црнога дана.Обуо старе опанке кљунаше, забаци секиру на раме и оде. Ја га испратих к’о да је на пут пош’о. Па све гледам за њим како онако стасит замиче низ сокак. Премотавам у сјећању наш живот, наше кућење…
-Говори, не штеди ме, мајко-нестрпљиво је пожуриваше Светомир.

-Тамо у Грабовима набаса на гомилу земље и камена. Зачуди се откуд то у нашој шуми. Е,црнога дана…Приђе да види шта је то у земљи. Камо среће да није. Нагази на кост што је штрчала из земље. Не могу ти рећи више. Како ја да ти натоварим омразу на душу?
Светомир покуша да скочи на ноге лагане, па се прибра. Још се живот није ослонио на његову једну ногу.
-Прочуло се по селу да је Надеждином оцу крепала крава.Што је грдан закопа у нашој шуми. Од неке опаке болештине била болесна,од шапа, јади га знали…Отровна кост се дубоко зарила у стопало нашега домаћина. Донесе кући грање храмљући. Ја одма’испрах рану ракијом, али се после два-три дана даде на зло. У’вати га грозница, трес’о се кревет у вајату од његове дрхтавице.У бунилу помињао тебе, и свадбу, и унуке, и све наше што бијаше…Ти си сине, бегени’со Надежду. Сам одлучи што ти је чинити. Она вене од чемера и туге. Кажу да ће и она Богу на истину. А, како да те сачека и у очи те погледа, како?-говараше Стамена кршећи од јада прсте на рукама.
-Није она ни за шта крива, мајко, није…

Вест о Светомировом повратку из рата, одјекну кроз село као громовна муња. Преко ограда дошаптаваше се доконе жене чији грех искупи својом осакаћеном ногом Стаменин јединац. Кад не могадоше ништа да ишчепркају из породичног живота, јетко говораху да се грехови наслеђују до деветог колена, па ето на њему се,,сломише кола“.И ето куд ће он сад такав и ко ће богаља узети за мужа, и имање ће пропасти, све се урушити…Глас о повратку ратника стиже и до Надеждине куће.Само на трен њени испијени образи попримише рујну боју. Обори очи да је не изда копрена од суза.
-Богаљ… Не обавезује те ништа према њему.Готово је с тим обећањем, Надежда. Но, да ми гледадмо што нам је чинити. Већ се неки просци спремају да дођу у просидбу. Пре неки дан сретох код воденице Марка Обреновог. Израсто у ваљана момка. Кућа на гласу. Ђед му био сеоски кмет, отац трговац грађом, пинтор, двоје коњске запреге има, чезе, њиве, дућан у граду. Нешто начух да би се ородили с нашом кућом. А, њима мираз не треба. Још ћу се распитати је ли то они озбиљне намере имају, па да се спремимо како доликује да просце дочекамо. Млађа ти сестра стиже за удају. Њој на путу да не стојиш-говораше Надеждин отац.

Надежда подиже поглед према мајчином лицу. Молећиво ишчекиваше њену подршку, неки знак да је на њеној страни. Мајка као разбрајаше вођицу на везеној чарапи. Отћута неми вапај своје кћери.
-Греота је, оче. Пред иконом сам му се заветовала. Нећу без његова благослова. Не могу! Зашто ћутиш, мајко?Бојиш ли се Бога?
-Он те не би хтио све да се здрав и читав вратио. Нема од тог посла ништа. Они проклињу све наше до деветог кољена. Знам ја. Осуђују нас, засигурно, за смрт његова оца. Па, нисмо ми криви. На утрини закопали краву, па шта. Судбина му била да пострада. Божја воља. А, нисмо је могли у нашему закопати. Наше шуме су с друге стране села-одговори мајка, не подижући поглед са рукодељи.

,, Морам га видети. Што прије. Кол’ко сутра. Макар ми судњи дан био, морам га видети“- грозничаво размишљаше Надежда.
Сутрадан смирена, чак помало умилна, порани до бунара да донесе свежу воду. Сачека оца испред куће са бардаком у руци и пешкиром преко рамена.
-Чекам те оцо, да се умијеш, па да идем да пустим стадо доље у пољу.Понјећу и преслицу и ‘рану, па да останем цео дан. Доћи ће ми и Стана Сретенова, па да се мало дружимо.
-Ако, ако кћери.Разумна си ти. Још мало свадбу да спремамо- похвали је отац.
А у пољу, наспрам Светомирове куће, Надежда запева као рањена птица. Пева и дозива кроз сузе, пева и преклиње тражећи помоћ од Бога и опроштај од Светомира. У њеном гласу на моменте беше и умилне наде, на тренутак се глас кидао као нити које је грозничаво испредала са кудеље на преслици. Сузе су падале на предиво као капље росе са ливадских цветова.Светомир грозничаво ослони снагу и ужурбаност на дрвену штаку.Обуче најлепше чакшире, везену кошуљу и зубун. Некада је тако одевен био највиђенији коловођа на вашару. Мајка не проговори ни једне речи кад га испрати са кућног прага. Само вапајно начини знак крста за његовим посрћућим корацима.Знала је. Дошао је тренутак да се суочи са својом судбином. Док се њен син журно приближавао акордима испрекиданим болним јечањем, Стамена клече пред икону Светога Ђорђа.

-О, надо и снаго наша, крсно име наше, заштитниче и победоношче зла, теби прибегавам кукавна и бригама бременита, сатри невидљиве аждаје што ми кућу разграђују. Сачувај ово мало снаге на којој се темељи овог дома држе. Не дај Свети Георгије да нам се угаси ватра на прочељу. Погледај на мога сина јединога што даде откуп за све грехе знане и незнане. Подигни га Пресвети, десницом својом кад посрне на каменитом путу свог мукотрпног саплитања. Узми од мога живота последње трзаје. Додај њему ово мало преостале снаге из мојих дамара. О, заштитниче дома мојега, ти измоли од Господа и оно што ја искати не смем. Не дај да слана спржи моје последње изданке.Па, јопет не како ја иштем, већ како Бог одлучи, нека буде. Али знам кукавна да се Бог неће оглушити о Светитеља својега…

Док се тако мољаше, запламса се ватра на огњишту, варнице се распршише као мале звездице на небу. У срцу мајке молитвенице заигра необјашњива радост. Осећала је да ће њене молитве бити услишене. У шкрињи девојачке спреме изабра најлепши везени пешкир којим окити икону Светога Ђорђа. Из очију се сливаху сузе благодарнице. Нада се удоми у њеном срцу.Светомир баци поглед према пољу, мобилиса снагу и смирење и крену у сусрет неминовном тренутку за којег је знао да се мора суочити с њим.Кроз јабучњак се као песма славуја, проносио сетни глас Надеждине песме. Што се више приближавао пољу, тај глас је био јаснији, час милозвучан, час се претварао у болни јецај. Ратника победи чежњивост и пригушена сета једног тананог бића које му се заветоваше на верност и на љубав-баш као што беше његова заклетост Отаџбини. Кроз некошене ливаде вијугала је утабана стазица која је спајала два засеока. Између високих трава корачао је својом распламсалом надом бивши ратник. Надежда спази издалека његову стаситу фигуру, утихну песму и прихвати се преслице и вретена.Срце поскочи у грудима, румен се разли по њеном испијеном лицу. По први пут знала је да ће испунити дато обећање, упркос свему. Два бића се сретоше наткриљена плавим небеским сводом и Божјим благословом. Светомир застаде на домак Надеждиног погледа.,, Лакше је било на Кајмакчалану“- помисли помало збуњен. На трен је оклевао, у трену смишљао речи, али узалуд.Погледа на штаку стиснуту испод пазуха и заћута. Тишина се разли зеленим пашњацима као студена вода из разбијене тестије. Надежда се прва прибра. Одбаци преслицу и предиво и крену прему својој судбини.
-Здраво се вратио, јуначе и надо и снаго, и поуздање моје…

Крену према Светомировој руци, али у трену се сва њена снага сломи. Клече испред његовог укроћеног корака и загрли осакаћену ногу, присно, пажљиво, као кад се грли дете које очекује охрабрење и утеху.
-Не остави ме, не дај ме. Нећу се удавати ако ме оставиш…Нећу… Пред Богом сам се теби заветовала, пред иконом крсне славе. Води ме данас, ево сада ме води нашему дому…Ако ме сада пустиш, пресудиће ми похлепа, богатство. Удаће ме мимо моје воље.Чемер ће ми живот загорчити.Не дај ме- говораше као у бунилу, подижући поглед према Светомировом лицу док сузе замицаху у њена недра.

-Знаш ли какав живот бираш, Надежда?Дошао сам да те ослободим вереничког завета. Видиш ли ме, ја сам убоги богаљ којег сапиње и травка и камен и живот. Носићеш и мој и свој крст, знаш ли то?
-Понећу наше крстове. Могу и хоћу! Води ме нашој кући. Сада ме поведи.-одлучно изусти Надежда.
Ослоњен на раме будућег живота, Светомир крену своме дому и својој судбини, подједнако сретан и неспокојан. Надеждино стадо се без чобанице врати кући.У раном сутону неколико пуцњева означише да је невеста прекорачила праг новога дома подно Липовца. Надеждина мајка стегну срце и изађе пред разљућеног мужа. Знала је да ће сав бес примити она, баш као што се прима ватра из оружја на првој линији фронта.

-Дебело ће ми платити, платиће ми кад-тад.- просикта Надеждин отац севајући злокобно љутитим погледом.Из фртаља потеже добар гутљај ракије, стискајући зубе у безумном бесу. Његово лице поприми демонски израз. У очима је севала нездрава, гневна ватра која је сагоревала све што беше милосрдно у његовој души. Обећао је ћерку богатом младожењи, надао се имућним и угледним пријатељима. А, сада… Одведе је онај, онај… Ни име није могао да му изговори у безумном бесу.
А, у Стаменину кућу закорачи нова нада. Знала је да је заштитник њеног дома услишио молитве из вапајне душе. Само да се прибере. Однеће ћилим у цркву, да стари прота украси олтар. Хоће, хоће…
…Године мирног живота минуше као магла изнад Липовца. У Светомировом дому стаса изданак, усправан као златни бор, поносан као његов отац, благодаран као његова мати Надежда. Дадоше му име Ђорђе по њиховој Крсној слави, Светом Георгију.Двадесет и која година се поносно истицала на његовом стасу, снази, радиности. Са друге стране поља замукла учмалост у кући његовог деде по мајци. Понекад се Ђорђе прикрадао дому његове мајке да осмотри деду који га није прихватио, који му се није зарадовао. Осматрао је намргођеног старца са тугом у срцу. На Васкрс обуче своје вашарско одело, вину се у седло свог лаконогог дората и одјезди преко поља.
-Христос васкрсе, деда! Христос васкрсе, баба!-узвикну са прага леденог дома.

-Ми немамо унука- јетко одговори старац кроз стиснуте зубе док су колутови дима из луле пржили одавно сагореле очи.
На тренутак бол косну срце младога човека, само на трен. Тешка суза се склупча у углу ватреног ока. Пожеле да клекне пред свога деду и затражи опроштај за своју мајку. Рука крену да прихвати огрубелу десницу зловољног старца, али се прибра и без речи напусти праг дома у коме царује окрутна студен.
Тог пролећа се неман рата надви и над селом подно планине. Светомир стаде пред свога сина. Још у њему беше некадашњег отаџбинског жара. Из патинираног војничког сандука на светлост новог доба изнесе Карађорђеву звезду.
-Ово је твој завет, сине. А, ти бирај на чију ћеш страну-проговори одлучно, али не и заповедно.
Предачка крв зажубори у жилама пркосног потомка. Прими колајну као кад се прима света причест, као кад се сједињује крштењем са својом светом праотачком вером. Пољуби очеву руку, само на трен гануто потресен.

-Дај ми твоју униформу, оче. Отаџбина зове и твога сина.
На новој шајкачи бљесну отаџбинско знамење.Стари војнички шињел је још мирисао на барут и дуван, на голготу, крв и ране. Мајка клече пред икону крсне славе. Дуго се мољаше док су се сузе откидале из њене душе.Осећала је терет којем није могла да одгонетне име. Никада се није овако болно обраћала Светоме Ђорђу. Никада није осећала ни овакву стрепњу. Не успротиви се синовљевој одлуци. На њу је понео ту пркосну одлучност, на оца храброст.
-Иди сине на таван. У слами под ћерамидом узми шта ти је суђено. Имају и два реденика-прозбори тихо Светомир.
Мајка закрсти крсним знамењем свога сина. Прибрана, помилова ревере старога шињела, додаде свом изданку торбу тканицу,у којој мирисаше топла погача, чутурицу са ракијом и врати се у кућу журно, као кад хита да јој млеко не искипи на огњишту. Отац испрати сина до капије. На дохват погледа, ухвати бистрим оком подигнуту пушку у правцу његовог лица.
-Ево ме. Дошао је трен да намиримо рачуне. Зар си мислио да сам ти опростио? Загрчио си ми двадесет година живота. Сад ми је свеједно хоћу ли да живим или мрем-просикта гневним гласом Надеждин отац.

-Иди, иди сине. Идииии. Ово је између мене и твога деде. Ти не носиш на својој души омразу ни грх. Збогом пођи-покуша да заштити свога сина осакаћени ратник. Ђорђе у хитом скоку стаде испред свога оца.

-Преко мене, деда! Само преко мене-узвикну млади ратник и крете лагано у правцу злокобне цеви. Надежда врисну на кућном прагу.Светомир стајаше немо као пред библијским призором док се бори добро са злом. Размишљаше попут ратника у одсудној бици. Али, овде је улог његов корен, изданак, нада, будућност-све његово.Време у коме се размотава клупко живота, захуктало се, незаустављиво. На домак кундака, сретоше се очи деде и унука. У старчевом погледу прогреја зрачак сунца. Да ли га обасја пркос из унуковог погледа.?Руке лагано спустише оружје у траву. Надежда закорачи у јеванђелску судбину.
-Опрости ми, оче мој. Не испуних твој благослов…Опрости…Прими у своје срце свога унука. На њему се два огњишта разгоревају.
Рука, која до пре пар минута држаше оружје, посегну за унутрашњим џепом сукненог зубуна. Кесу дуката испружи у Светомирове руке.
-Ово је задоцнели мираз моје шћери… Нека мир влада у овом дому. Да се сретно вратиш и образ не укаљаш, ратниче. За краља и отаџбину! Ако ме не затекнеш кад се вратиш, а вратићеш се, запали свјећу за смирај моје грешне душе.Збогом пођи!
Одјек копита запара тишину подно Липовца. Тамо где се част предачких корена и завештања бране и за које се гине, одјезди јединац испраћен благословом својих предака.На огњишту ватра се распламса јаче.

-Вратиће се- прошапута тихо Надежда.
-У његово здравље- наздравише измирене душе.
…Једног летњег сутона, пред крај другог светског рата, прескочи ограду Светомировог дворишта гипка силуета. Два-три пута куцну о прозорско окно иза којег се назираше слаби пламсај светлости из петролејке. Нешто ненадано, радосно заигра у Надеждином срцу. Благо стисну раме свога човека и врати га на постељу. Журно приђе прозору, без страха од непознатог посетиоца.
-Ђорђе је жив,али се неће скоро вратити-прозбори незнанац у подераној униформи, осврну се око себе и нестаде.
Седамдесетих година двадесотог века, стиже писмо на руке остареле мајке. Неке марке са чудним сликама, непознатим словима, али душа препозна рукопис.Схвати да је писмо стигло из Америке. Дрхтава рука поцепа коверту. Зачудо, не пусти ни једну сузу. Само подиже очи према икони Светога Ђорђа и прекрсти се.
-Светомире, снаго моја! Доћи ће нам унуци. Унуци, наши соколићи. Четворо унучића имамо. Он… Он неће доћи… Не смије још… Да идеш за који дан у Београд да их дочекаш. Изданке наше… О, слава ти и хвала Свети Ђорђе, није нам се огњиште угасило.