Алексеј Чадајев: ЕСЕЈ О КЛАСНОЈ БОРБИ

Дошло је време да се детаљније поприча о бескрајној телеграм-борби између „чувара“ и „ратних блогера“, и то грубим језиком политичке анализе.
Језик који користим може многима изгледати помало архаичан, јер је у својој суштини, једноставно речено, лењинистички. Али он, ипак, и даље функционише, и то много тачније од било које „постмодерне деконструкције“ и другог помодног смећа.

Дакле, полазна тачка: класну борбу нико није отказао; она увек траје, и штавише, појачава се управо кад се поставља питање плаћања „пореза у крви“ – другим речима, у ратно време. И свака политичка позиција је, између осталог, и израз класног интереса, ма како ту чињеницу негирали њени преносиоци. Класни интерес је генерално овакав: пошто је то интерес, и увек га је помало незгодно истицати, он користи „морално прерушавање“, опонашајући општедржавне, општекултурне, општенационалне (као опција – „етничке“) или чак сакралне вредности. Не: „госпођо, дозволите ми да вас креснем”, већ: „хајде да код мене кући послушамо моју колекцију класичне музике”… па, разумете.

Ако из овог угла погледамо „свете ратове“ који се воде у нашим пампасима, видећемо следеће. Постоје „елите“ – идиотска реч, али она успешно камуфлира суштину феномена: слој корисника „перестројке“, „деведесетих“, „нултих“, па чак и „десетих“, који су чврсто ситуирани на горњим гранама нашег социјалног баобаба. Многи су одатле одувани ветровима историје, нарочито после 24.02.22, али као слој, па чак ни као класа, нису нестали. Овде је битно да је „елита“ настала у условима „двоструке поруке”: једна „за наивчине”, друга „за своје”. За наивчине, то је истицано као „побољшање квалитета живота“, нешто чиме су се бескрајно занимали шефови са екрана. За своје – то је такође било „повећање квалитета живота“, али углавном за нас и наше.
Какав је њихов однос према СВО? Као прво, они нису започели овај рат. Покренули су га – и наметнули Кремљу и земљи – „наивчине“ које су изашле на антимајдан у Севастопољу, на јавне скупове у Доњецку, Луганску, Харкову и Одеси, које су ишле са Стрељковом до Славјанска. Елите су до последњег и после последњег трена покушавале да се повежу са СВО, преко Минск-Истанбула итд. Није да су сви били такви пацифисти, само што је главна компонента тог истог квалитета живота – ексклузивни приступ благодетима глобалног света, заправо, основни критеријум за самоопредељење не-наивчине.

У садашњим условима: желе ли они победу? Рецимо то овако: не би имали ништа против (они који су против нису више ту). Али под одређеним условима. Главна ствар је да распоред седења на дрвету баобаба остане потпуно исти као што је био „пре свих ових срања“. Горњи су на врху, прате токове и гомилају средства, доњи су испод, гледају у контејнере и испуњавају се осећајем патриотизма од величине земље и мудрости руководства. То је приоритет број један; било који успех на било ком фронту је у најбољем случају број два.

А шта је за њих главни ризик? Чињеница да ће у једном тренутку логика рата и победе захтевати ревизију њихове ефективности у номиналном капацитету – а онда ће доћи по њих, као што су дошли по Тимура Иванова, који је плот од плоти ове средине и каквих имамо на разним одговорним позицијама – сваки други је такав. Напомена: неће доћи чак ни наивчине са упереним вилама, већ просто грађанин иследник. Али његов долазак је могућ само у условима кад се у јавном мњењу већ буде формирао одређени неентузијастичан правац размишљања о њиховим пословним квалитетима, као што је случај са поменутим ефективним менаџером.

С друге стране, постоји свакаква шаролика паравојна партизанштина, која се састоји од ко зна кога, а углавном од губитника који нису добили ништа или скоро ништа у деценијама постсовјетског распада. Али то су, ипак, изузетно амбициозни људи који су првобитно, још 2014. године, ухватили драјв из прилике да промене ток, не само постсовјетске, већ у извесном смислу и светске историје. А дуг боравак у фокусу масовне пажње подигао је њихово самопоштовање до космичких висина – они се осећају као антички хероји, демијурзи, наследници „бесмртног пука“ итд.
Они дубоко презиру цело ово московско-питерско друштванце угојених мачора, и за ту чисто виталну емоцију бирају различите идеологије, која је коме ближа – неко са заставом СССР-а, неко са империјском заставом, неко „за руски народ“ (против неруса-вируса), неко за „традиционалне вредности“, неко чак и за „народни капитализам“ гаражне иницијативе, таква је то криптопротестантска етика. Њихов заједнички главни адут, без обзира на идеолошке нијансе, јесте да ће баш та логика рата и победе пре или касније натерати да се откључају озлоглашени „лифтови вертикалне мобилности“ – и онда ће неко кренути горе, а неко, напротив, доле. Али и то ће се десити само ако се у јавном мњењу створи основни консензус о потреби да „сви мењају свакога“ као кључном услову победе.

Слика ће бити непотпуна ако у њу не укључимо тако важан хијероглиф као што је „мајдан“. Овде ће бити потребна најпажљивија анализа, јер је то управо тачка спајања унутрашњег и спољашњег. Свака „цветна револуција“ је рептилоидима својствен механизам, који служи за колонијалну пљачку одговарајуће земље, при чему су полуге разбијања суверенитета управо објективне класне противречности које у њој постоје. И за чију се експлоатацију, за потребе клијента, узгаја на одговарајући начин заоштрена „контраелита“, и то баш од ко зна кога (кључне речи „Сорош“, „Наваљни“). То су у основи бољшевичке друштвене технологије, али стављене у службу глобалног финансијског капитала.

За руску државну пропаганду, посебно из Путинове ере, „мајдан“ је из очигледних разлога главно страшило и главна тачка одбојности. Ако пођемо од чињенице да су Русија и Украјина „две државе, али један народ“, проблем постаје још акутнији, јер је цена питања – ко је „успео“, а ко „није успео“. Притом, и једно и друго управо из угла наивчине, односно постсовјетске личности која очигледно не сме да уђе у било какве „активе“ и „токове“, процењујући све из угла свог приватног „квалитета живота”. Кога је боље и лакше толерисати као газде – домаће елитистичке крвопије или прекоморске рептилоиде? Тему су, иначе, добро истражили још Стругацки у „Другој инвазији Марсоваца“, при чему у заплету пресуда гласи: рептилоиди ће на неки начин бити чак и хуманији. Чипкане гаћице, опет, ово и оно.

Јасно је да су наши Z-партизани по самом свом положају осуђени да уздрмају везе, и тако стално ризикују да буду оптужени за „припремање мајдана“. Истовремено, не мора се чак ни доказивати њихова веза са рептилоидиима: лако је видети да су гуштери одавно научили да користе активе, што би се рекло, наслепо.

Е, сад – ка нашим локалним медијским ратовима. Важан вид класне борбе је борба за благајну. Каса „чувара” и „ратних блогера” је веома различито структурисана. За прве, то је континуирано уцењивање становника кремаљских кула унутрашњеполитичким претњама (у ствари, класним претњама, али прерушеним у националне) и чистка буџета за пропагандну борбу против тих претњи, као и борба за контролу тих буџета у сопственом окружењу. За ратне блогере каса је дериват емотивног напрезања у духу: „тамо су све покрали, ми губимо рат, ево рачуна, прикупљамо средства за хеликоптере/маскирне мреже/панцире за наше момке”; другим речима, мобилизација опште друштвене солидарности. Истовремено, на обе стране постоји континуирана кампања за дискредитацију саме благајне: једни, по речима других, увек „краду буџете“, док други, сходно томе, „краду прикупљена средства“. Структурно су исти.
На крају, мој лични став. Ја сам свесни дезертер са фронтова класне и финансијске борбе. Лично сам ближи и наклоњенији, наравно, партизанима – они бар нешто корисно ураде, док „чувари“ стално продају „опијум за народ“ – у стилу: лези, „активни грађанине“, пред ТВ, и буди поносан што су властодршци мудри, опет су свакога победили, само немој да устајеш. Плус, из чисто људске перспективе – овде су пријатељи и сарадници, а тамо неки очигледни паразити.

Али у исто време, извините на патосу, ја сам етатиста и категорички не желим да се са водом за купање избаци беба. Јер ако нас је ишта спречило да се претворимо у потпуно исту „Украјину“, то је била чињеница да смо у претходном кораку успели да заштитимо институције власти од рушења, такве какве јесу – слабе, које једва раде, испуњене великим бројем трулих и бескорисних „елитиста“. Може ли се ово поправити у будућности? Одговор ће бити досадан: најбоље промене су оне које долазе од постепеног побољшања морала. Па, и методичним радом иследника, наравно.

(Телеграм канал А. Чадајева; превео Ж. Никчевић)