Aмерички аналитичар: Шта смо добили ратом у Украјини?

Украјина је била на прагу дипломатског окончања рата са Русијом, али ју је Запад охрабрио да настави да се бори све док и западни циљеви не буду испуњени, оцењује колумниста и спољно-политички аналитичар Тед Снајдер у тексту који је објавио „Американ конзерватив“. У тексту се даје хронологија овог конфликта и јасно виде све шансе за мир које је Кијев, на наговор својих савезника, до сада испустио.

Снајдер се нада да „можда долази време“ када ће Зеленски, амерички председник Џозеф Бајден, Борис Џонсон и велика споредна екипа, укључујући државног секретара Ентонија Блинкена, „морати да одговоре на питање шта се добија уласком у рат који је могао да се заврши“.

Колумниста подсећа да су у Истанбулу, у априлу 2022. године, само неколико недеља од почетка Специјалне војне операције, иако је било детаља које је требало разрадити – посебно о величини украјинских оружаних снага након рата и о природи безбедносних гаранција за Украјину – обе стране биле потписале нацрт мировног споразума. 

Према украјинској делегацији, подсећа Снајдер, Путин је „показао истински напор да се пронађе реалан компромис и постигне мир“, а Олександр Чаљи, члан украјинског преговарачког тима, рекао је: „Успели смо да пронађемо веома стваран компромис. Били смо веома близу средином априла, крајем априла, да завршимо наш рат неким мирним решењем.“

И други члан преговарачког тима, Алексиј Арестович, каже да су преговори могли да успеју и да су били „90 одсто припремљени“. И Истанбулско саопштење, украјински сажетак договореног споразума, наводи да „стране сматрају могућим да одрже састанак 2022. године између председника Украјине и Русије са циљем потписивања споразума и/или доношења политичких одлука у вези са преосталим нерешеним питањима“.

Арестович је чак рекао да је тада отворен и шампањац. Нешто је, међутим, покварило славље.

„Нацрт споразума предвиђао је да Украјина може да тежи чланству у Европској унији, али да даје писмену гаранцију да неће ући у НАТО. Ово је била кључна тачка. Он је пружао заштиту етничким Русима у Украјини, безбедносне гаранције за Украјину и ограничења за украјинске оружане снаге. Донбас би био аутономан, Крим би био руски. Херсонска и Запорошка области које је Русија сада припојила биле су у то време још увек у саставу Украјине. Али, уместо да охрабре и негују обећавајуће разговоре, Сједињене Државе и Британија су их обесхрабриле“, истиче Снајдер.

Колумниста подсећа како је Давид Арахамиа, који је предводио украјински преговарачки тим, потврдио да је по повратку из Истанбула Борис Џонсон дошао у Кијев, рекао да Украјинци ништа не потписују и да наставе да се боре.

„Украјинска правда“ је у децембру 2022. објавила да је Џонсон 9. априла 2022. пожурио у Кијев да каже Зеленском да на Путина „треба вршити притисак, а не да са њим преговарају“ и да, чак и ако је Украјина спремна да потпише неке споразуме са Русијом, „Запад није“.

Уместо да охрабре Украјину да настави преговоре који би задовољили њене циљеве и потенцијално окончали рат, САД су обећале Украјини све што јој је потребно и докле год јој је потребно. Уместо да негује дипломатију, Запад је појачао војну помоћ Кијеву и појачао притисак на Русију, наводи Снајдер, позивајући се на изјаве бившег америчког званичника који је у то време радио у Украјини.

Један од сведока успеха, а затим и пропадања преговора, је и турски министар спољних послова Мевлут Чавушоглу који је рекао да су разговори били на путу да окончају рат, али да „постоје земље унутар НАТО-а које желе да се рат настави“.

Исто је рекао и заменик председника турске владајуће партије, Нуман Куртулмус: „Сједињене Државе виде продужавање рата као свој интерес. Има оних који желе да се овај рат настави. Путин и Зеленски су хтели да потпишу, али неко није хтео.“

И тадашњи израелски премијер Нафтали Бенет и бивши немачки канцелар Герхард Шредер били су посредници у преговорима на захтев Украјине. Бенет је рекао да су „постојале добре шансе да се постигне прекид ватре“, али да је Запад то „блокирао“, док Шредер додаје да „Украјинци нису пристали на мир јер им то није било дозвољено, пошто су о свему морали прво да питају Американце“.

Колумниста портала „Американ конзерватив“ подсећа како је „Њујорк тајмс“ недавно објавио да су „амерички званичници били узнемирени због услова“ и покровитељски питали Украјинце да ли „разумеју да је ово једнострано разоружање“. У обесхрабривању обећавајуће дипломатије САД и Британији се, додаје Снајдер, прикључио и пољски председник Анджеј Дуда.

Викторија Нуланд постала је први амерички званичник који имплицира да је Запад играо улогу у блокирању мировних преговора, када је рекла да, када су „Украјинци почели да траже савет о томе куда ова ствар иде… људи унутар Украјине и људи ван ње, почели су да постављају питања да ли је ово добар посао, па се у том тренутку све распало“.

У априлу 2022, дипломатски прекид рата био је могућ – дакле, све док га Запад није блокирао. У то време, највећи део ратног уништења није чак ни почео. Од тада су се Русији припојиле још две територије. Људске жртве које је од тада Кијев изгубио су огромне, док губитак живота сустиже и губитак територија. Руске снаге користе украјинске слабости, а украјински фронт се, како наводи Снајдер, урушава.

„Неуспех Курске офанзиве, рушење фронта у Донбасу и привидна смрт украјинског ‘плана победе Зеленског’, можда ће донети скорашњу спознају и у Вашингтону и у Кијеву да би повлачење према споразуму договореном у Истанбулу могло бити стратешки најисправнији потез. Русија је често говорила да би Истанбулски споразум и даље могао бити основа за почетак преговора. Путин је недавно изнео и мировни предлог заснован на Истанбулском споразуму, али прилагођен новим територијалним реалностима“ наводи Снајдер, који закључује како је трагедија Украјине у свим оним животима који су изгубљени од тог периода када су преговори могли да заврше овај рат.