Срби посејали клицу светског отпора, а онда је Русија постигла нешто невероватно

Кризе на Блиском истоку и у Украјини показале су да се у свету десило нешто неочекивано – кад је Запад хтео да уништи Русију кроз сукоб у Украјини она је постигла невероватно, постала је још утицајнија, а БРИКС је ојачао после руског супротстављања светском хегемону, каже филозоф Александар Лукић уз подсећање да су Срби први посејали клицу отпора.

Русија је тако, истиче Лукић, постала носилац отпора Западу, који су заметнули још Срби 1999. године.
„Пустили смо клицу тог отпора, а Русија га је развила до краја. И цео незападни свет који се данас назива глобални Југ је на страни Русије и Кине и гледа у Русију као у наду човечанства да ће свет ослободити ове пошасти која се зове америчка дубока држава“, наводи овај експерт са Института за политичке студије.

Турбуленције у УН

Стање у УН Лукић метафорично описује као авион у ком је један од путника насилно преузео команде и покушава њиме да управља због чега се, каже, све и налази у великим турбуленцијама.
„Сад је питање хоће ли тај авион успети некако да преброди турбуленције, да се путници у авиону договоре и изведу га у неке мирне ваздушне струје а да спрече његов пад у ком бисмо сви изгинули. УН и последња Генерална скупштина одсликава стање те турбуленције“, примећује наш саговорник.

Он додаје да поједини наступи лидера на ГС УН укључујући говор америчког председника Џозефа Бајдена говоре да тамо и даље верују да треба да буду господари света и да имају мисију да заводе демократију како они мисле да треба да изгледа и, што је посебно важно, да је заводе тако да су им сва средства дозвољена.
То се види на Блиском истоку, али и у украјинској кризи, где се, како каже, десило нешто неочекивано – кад је Запад хтео да порази Русију и уништи је кроз сукоб у Украјини она је постигла невероватно, постала је спољнополитички много утицајнија, а и БРИКС је добио на снази после руског отпора светском хегемону.

УН без одговора на ескалацију на Блиском истоку

Уместо да говорница у УН служи за мирење, каже Небојша Обркнежев из Центра за друштвену стабилност, мале земље попут Србије позивају на мир, а велике никако да смогну снаге и разума да бар јавно упуте неке поруке мира.
„Тако кад би САД желеле, могу да зауставе сукоб на Блиском истоку буквално у року од једног часа, али тога нема“, образлаже Обркнежев.
Лукић дотле сматра да је ескалација на Блиском истоку заправо реализација америчког плана јер, како истиче, САД и Израел не треба раздвајати – Израел и делује као да је једна од америчких држава.

„Тај план подразумева да се реконфигурише цео Блиски исток, односно окружење Израела тако да се од свих тих земаља направе државе које би биле под строгом контролом САД, а то значи и под контролом Израела. Та реконфигурација Блиског истока би подразумевала да Израел буде тај који влада целим регионом, а да ниједна од тих држава које га окружују не може ни на који начин да га угрози“, уверен је наш саговорник.
Он напомиње да остварење тог плана ометају Иран и Сирија, али и Русија која је ангажовањем у Сирији 2015. спречила уништење сиријске државе и заправо тада и постала непријатељ Западу јер им је стала на пут.

„У том смислу је и Украјина сада важна јер се преко Украјине напада Русија као земља која смета као моћна сила и која не дозвољава да се ти планови остваре. А сад је и у стратешком савезу с Кином, па је ту и БРИКС, глобални Југ и долази до великог отпора, што је сада проблем за САД.“

Позив Србије у УН

По мишљењу Обркнежева, кроз неколико деценија проучаваће се сукоб Русије и Украјине и то шта је све он изнедрио – које земље ће бити ослобођене а које ће пронаћи себе. Он подсећа да је председник Србије у свом излагању у Генералној скупштини УН позвао земље које су суверене да се организују у хаосу насталом у свету.

„Силне резолуције су доношене у УН. Не знам која је функција сада УН. Треба ли мале државе света да указују на право и правичност свега што су велики ту потписивали и заклињали се, а да после пар деценија то пуј пике не важи. Да важи само онда кад њима то одговара, а кад не одговара нема везе. И ми смо држава која трпи огромну неправду“, констатује Обркнежев уз опаску да је Повеља УН постала тек музејска вредност, а не документ који обавезује све земље чланице.
На питање колико је јак табор оних који су, као Србија, дигли глас и главу у УН против диктата, Обркнежев истиче да се у овом тренутку то не може проценити.

„Али кад би тај процес кренуо то би био ланчани след и многи би се забезекнули кад би видели које све земље не желе да буду у играма великих, желе да буду своје, да ако могу нађу заједничку жбицу и сарађују по свим могућим параметрима, да буду независне, слободне и своје.“

Зашто је Србија велика, а Немачка мала

Лукић подсећа да постоји више предлога за реформу УН: Русија се залаже за стално присуство неке од земаља Африке и Латинске Америке у Савету безбедности док је Америка за то да сталне чланице буду Немачка и Јапан.

„То би значило да се обрне резултат Другог светског рата и да у Савет безбедности уђу и поражене силе. Али свакако с обзиром на политички статус, то би била још два места САД јер Немачка нема сувереност, као ни Јапан. Немачка нема ни свој устав, Немачкој су Американци писали устав и не зове се устав него основни закон. Немци су мање слободни и имају мању сувереност од Србије, колико год да је она бројчано мања. Али величина неке земље мери се као величина човека – нећемо рећи да је неко велики човек зато што има два метра висине, него зато што је духом велик. Србија у том смислу јесте велика земља и зато може да игра важну улогу у међународним односима. Немачка је сада мала земља, а ми смо велика, јер Немачка нема сувереност него је још америчка окупациона област“, поручује на крају Лукић.