ГОРАН РАДОВАНОВИЋ, РЕЖИСЕР: Кенселовање дечје сузе

Направили смо свет од којег се деца стиде! Али, авај, стид је протеран! Нема га нигде! Остао је у запећку 20. века као некакав провинцијски терет заједно с његовим братом близанцем: (по)кајањем. Дакле, живимо у свету апсолутне слободе, али слободе где нема места чак ни за какву филозофску упитаност, ни „од“ ни „за“! Слобода је постала апсолутно дијаболична! Све је могуће!

Наш саговорник, режисер Горан Радовановић рођен је 1957. у Београду, где је дипломирао историју уметности на Филозофском факултету у Београду, а од 1984. ради као сценариста и редитељ играног и документарног филма. Био је гостујући професор режије документарног и играног филма на Куби од 2008. до 2010. Од 2000. до 2011. предавао је филмску режију на неколико европских филмских школа, као и на америчким универзитетима. Од 2001. до данас одржао је бројне едукативне радионица у оквиру ЕДН (European Documentary Network) широм Европе и Латинске Америке. Ретроспективе филмова Горана Радовановића биле су у Мексико Ситију 2007, Хавани 2010, Бечу 2010. и Ново Саду 2011. године.

Повод за наш разговор је његов најновији играни филм „Баук“, о којем је за „Печат“ недавно писао критичар Божидар Зечевић.

Чувени руски формалиста Виктор Шкловски истакао је да уметничког дела нема без онеобичавања, новог читања уобичајених перспектива, као када Мајаковски, у „Облаку у панталонама“, од овештале слике срца које гори од љубави ствара слику срца као запаљене зграде под коју долазе ватрогасци, и из које би лирски субјекат да искочи, али не може. У књижевности је дечја перспектива нарочито плодотворна – дете зна мало, али све поима (довољно је сетити се наратора Лазаревићеве приче „Први пут с оцем на јутрење“). Шта је вас определило да из дечје перспективе причате о НАТО бомбардовању 1999?
Дечја перспектива није новост у филму када је реч о ратној драми. Сетимо се само великог руског филма „Иди и гледај“ Елема Климова! И у свом претходном филму „Енклава“ имао сам ту дечју перспективу посматрања и доживљаја света. Дакле, постојао је тај моменат спознаје да је дете као главни лик изузетно захвална позиција за редитеља јер му дозвољава причу која почива на невиности првине доживљаја света. И то каквог света? Света агресије и онтолошког зла. То је и одредио наративни приступ који је, бежећи од психолошког реализма, хрлио ка ирационалном и оностраном.

Ваш филм је добио име по Гетеовој песми „Вилински краљ“ (код нас је преведена као „Баук“). Детету се у ноћи привиђа утвара, али га отац, који с њим јаше, теши и обећава освит. Једна од кључних тема сваког детињства је страх. Дете се плаши док расте: с једне стране је радост сусрета са светом, с друге стране бол због несклада у том свету. Ваш филм, између осталог, јесте прича о том страху, коме недостају утеха и заштита: отац (Милош Биковић) осмогодишњег Саве (игра га Јакша Прпић) путује, као морнар, на теретном броду светским морима и оставља поруке на телефонској секретарици, а мати се нађе са својим сином у вихору НАТО бомбардовања Србије 1999. године. Колико сте имали намеру да детињи страх, који, усред хаоса што је настао под бомбама, потапа спрат по спрат дечакове душе, прикажете као сушту одлику човештва које се нађе пред бауком разулареног зла?

Дете се плаши док расте: с једне стране је радост сусрета са светом, с друге стране бол због несклада у том свету – то сте добро приметили! Између тих полова се креће понашање главног јунака филма, осмогодишњег Саве! Радост сусрета са светом је заправо љубав. Што је страх већи, љубав се више намеће као суштина људског бића. Наравно, што су звуци НАТО бомби агресивнији, дечакова спознаја платонске љубави прераста у вапај за оцем, као потребе за целином (породице), недостајућим полом идентитета. Што идемо даље према крају филма, овај вапај све више поприма новозаветну боју и дечак оставља да „мртви сахрањују своје мртве“ хрлећи ка непознатом. На самом крају, на обали огромне реке, он види свог оца! И тада се догађа чудо: илузија му враћа слух. Илузија, односно вера и нада, за њега постају прави живот. Живот који катарзично преображава све, живот који је надјачао све бомбе и све зло овога света.
По Достојевском, ниједна остварена утопија не може искупити дечју сузу. Па ипак, дечје сузе се стално лију.

ИЗ УМЕТНИЧКЕ БИОГРАФИЈЕ

Филмови Горана Радовановића освојили су преко 70 међународних награда и приказани су у званичним програмима на више од 200 фестивала широм света (Монтреал, Локарно, Москва, Амстердам, Торино, Њујорк, Токио, Хамбург, Оберхаузен, Краков итд.). Добитник Награде Града Београда за кинематографско стваралаштво 2005. Међу његовим филмовима су, између осталих, играни „Хитна помоћ“ (сценариста и редитељ), „Енклава“ (сценариста и редитељ), документарни „Уз Фидела до краја“, „Случај Макавејев или процес у биоскопској сали“, као и документарна драма „Чекајући Хандкеа“.

Сада гледамо инфантицид у Појасу Газе. По Хани Арент, васпитање се састоји од тога да одрасли преузму одговорност пред децом, покажу им свет у коме смо се обрели, не прећуте тешкоће, али докажу да има смисла живети: тешко је, али је лепо. Нашли сте малог глумца који је нас, одрасле, кадар да застиди – какав смо ми то свет направили? И зашто?

Направили смо свет од којег се деца стиде! Али, авај, стид је протеран! Нема га нигде! Остао је у запећку 20. века као некакав провинцијски терет заједно с његовим братом близанцем: (по)кајањем. Дакле, живимо у свету апсолутне слободе, али слободе где нема места чак ни за какву филозофску упитаност, ни „од“ ни „за“! Слобода је постала апсолутно дијаболична! Све је могуће! Нема чак ни филозофског морала! Њега је заменила политичка нужност као коректност! Држава се претворила у регулатив, а право је извршитељ политичке коректности! Ми одавно не васпитавамо децу! Појединац не сме да се више чуди над сопственим постојањем. Не сме ни да воли! Не сме ни да дозива оца, нити мајку! А где нема оца ни мајке – нема ни љубави! Очекујем да ускоро избаце и Петраркиног „Канцонијера“ као политички некоректан терет! Терају нас колективно у родно равноправни нужник са испарењима која најављују предукус пакла…

Какав је то свет у коме ваш филм, осим у земљама које нису отроване империјалном моћи (од Русије до Бразила и Уругваја), није изабран за приказивање на фестивалима? Да се остварене НАТО утопије не би којим случајем узнемириле сусретом с дечјом сузом?
И мој претходни филм „Чекајући Хандкеа“ је прећутно одбијан на Западу. Навикао сам на „кенсел културу“, мада сам овога пута, осим игнорисања, добијао чак и директно обојене политичке поруке које одиста немају никакве везе с филмом! Тако је, на пример, директор угледног међународног филмског фестивала у Шведској на моје питање „да ли је погледао мој филм“, одговорио: „Погледао сам. То је апологија Путиновог рата против Украјине. Снимљен за званични руски фестивал. Не, хвала.“

Други, директор међународног фестивала у Немачкој, одбио је филм са следећим образложењем: „Надам се да разумете, с обзиром на то шта сте настојали да прикажете у филму, као и да замислите како ће бити тешко да се понуди фестивалском тржишту (копродукција с Русијом, критичност према НАТО бомбардовању).“

Дакле, НАТО утопија је неупитна и није подложна никаквом превредновању! Сада је тема Русија као „оличење“ зла и било каква веза с Русијом (у мом случају директор фотографије је Рус, а филм је имао светску премијеру у Москви!) сврстава ме у апологете „Путиновог рата у Украјини“!!! О каквој дечјој сузи на Западу ми да причамо!? Овде је на делу чист нацизам! Зато је важно да наша дечја суза има свог родитеља! За почетак, у Србији а потом диљем Латинске Америке, затим у Индији, Италији, Грчкој, Португалији и другим земљама где се приказао и где ће се приказивати наш филм… И за почетак да попишемо, именом, презименом, занимањем и годином рођења све жртве НАТО агресије 1999! И да овај списак, по могућности, научимо напамет!
У филму је и један свештеник (игра га поуздани Војин Ћетковић). Свештеник би требало да, одевен у оклоп догматике и канона, буде апсолутно уверен у смисао свега што се дешава, али он не само да није уверен него схвата да пред Савиним дечјим питањима нема одговор. А Сава је изгубио моћ говора, па су његова питања још страшнија. Његош је једном рекао да је лакше бити владика него човек. Шта ће свештеника, у чију је ћерку мали Сава заљубљен, очовечити и, самим тим, приближити Богу за кога изгледа да ћути док по нама и нашој деци падају бомбе?

Покајање. Дивна и чаробна реч! Мајка сваколиког преображаја! Покајање и по стоти пут покајање! Или што би онај великан из Петрограда кога сте већ поменули рекао: сви смо криви за све!
Жарко Видовић је рекао да очинство (јер пуко биолошко родитељство није очинство) могу обновити само монаси и деца. Саву и његову мајку прима манастир, а свештеник постаје отац у часу кад схвата да све своје немоћи мора да исповеди детету онемелом од ратног ужаса. Колико вам је овај, да тако кажемо „видовићевски“ приступ, био потребан да бисмо у филму угледали освит новог живота?

Опет се враћамо на реч покајање! Као предуслов новог живота. Као „враћање ствари у нормалу“. Живот је и даље тежак, али покајани лакше носимо његову тежину. Свештеник кроз покајање постаје замена за оца. Али само замена. Отац и даље недостаје… „Видовићевски“ приступ могућ је био јер смо претходно изградили дечју душу као понор бола који сија јаче од злата на олтару! Таква дечја душа су и свештеник и плаштаница заједно!
У Срба нема много поетских филмова, али ваша филмска „епика“ увек је стопљена с „лириком“, за коју Емил Штајгер каже да је „ненаспрамност“, стопљеност певача са опеваним. Тако је било у „Хитној помоћи“, где смо видели докторку која носи крст свој и народни после 5. октобра 2000, тако је било у „Енклави“, која је имала састрадања и за нашу и за арбанашку дечју причу, тако је и у „Бауку“. Руски режисери („Иваново детињство“ Тарковског нам пада на памет, али није оно једино) умели су да лирику детињства преточе у сасуд филмске уметности. Да ли је то разлог због кога сте се, радећи „Баука“, определили за сарадњу с руским филмским светом?

Сарадња је дошла спонтано, из ауторске потребе. Наиме, српски филм је оптерећен „павловићевском“ естетиком маргине, реализмом који лавира између документарног поступка и стилизованих покушаја ублажавања реалистичког проседеа, једним генералним доживљајем света кроз поступак психолошког реализма. То, с једне стране, води у вулгарну буквалност, а с друге, у артифицијелност. Поетски израз и аутономија лепоте визуелног, као легитимни, али сасвим другачији наративни поступак, већ дуго не постоји у нашем филму! Немогуће је унети поезију и мирис оностраног и неизрецивог без озбиљног визуелног приступа филму! То овде нисам могао да нађем, односно није било таквог директора фотографије. Руски филм се сам по себи наметнуо као природно решење. Владислав Опељанц, директор фотографије Михалкова и Серебреникова, директан је ученик Владимира Јусова који је снимао филмове Тарковског (Иваново детињство, Андреј Рубљов, Соларис). Опељанц је унео светлост у српски филм!

Шта ћемо даље, господине Радовановићу? „Свет нестаје полако. Загледани сви су у лажљиво време на зиду. О, хајдемо! Границе у којима живимо нису границе у којима умиремо“, рекао би Миљковић. Може ли се преко границе у часу кад се на све нас надвија сенка нуклеарног рата и претња укидања човештва помоћу вештачке интелигенције? Да парафразирамо Хелдерлина: „Чему песници (и режисери) у оскудно време“?

Па ја баш мислим да су сада свету потребнији песници него икада раније! Сада је право време за поетску истину! Она је најближа оностраној! Она је реалност нашег спасења! У свету где је родни равноправни тоалет „цивилизацијски“ демократски услов модерне егзистенције, потребни су уметници чија дела више неће служити за клањање као каквом златном телету. Већ ће бити живи доказ постојања наше душе, наше бесконачности. Или како би велики Његош рекао у мом најновијем филму о Петру Лубарди чије сам снимање управо започео: „Умјетност, вазда чудна работа, / Много чувства ходи страданију, / Дамаре борбе дажд потопио, / Прелесне призоре непокорне. / Душа иште друго чистилиште, / Покајнога хлада живоносног, / Тињајућу ватру непокорну, / Неугасив над васкрсенија, / Мир сагласја нашег битисања.“