Зоран Чворовић: Да ли ће Вучић отићи на самит БРИКС-а?

Питање из наслова је заправо реторичко питање, пошто је потпуно извесно да Вучић неће позитивно одговорити на Путинов позив на самит БРИКС-а, који ће се одржати у Казању од 22. до 24. октобра. Притом је одавно јасно да Вучић неће отићи на казањски самит БРИКС-а, а не тек од оног дана када је председник Србије направио, речју Игора Пшеничникова, „дрски испад“, поручивши Путину да баш тих дана има „гужву у шеснаестерцу“, пошто га чекају разговори са „важним гостима из иностранства“ (ОВДЕ).

Разлоге за овај Вучићев „дрски испад“, у коме је неименованим гостима из иностранства јавно дао предност у односу на Путинов, такође, јавни позив, не би требало директно доводити у везу са недавном посетом Београду директора ЦИА Вилијама Барнса (ОВДЕ). Управо такав закључак је недавно извукао поменути руски политички аналаитичар и иначе добар познавалац српских прилика, Игор Пшеничников (ОВДЕ).

Пре ће бити да су и Вучићев „дрски испад“ према Путину и изненадна посета Барнса Србији, само резултати политичких процеса знатно дужег трајања. Из угла тих процеса, Вучићеви спољнополитички приоритети изречени у форми „дрског исказа“ нису неочекивани, као што нису неочекавани ни ефекти Барнсове посете. Међутим, и једно и друго је тек само последица политичких и друштвених процеса који већ дуго трају на нашем простору.

Дуготрајан процес

Онима који Србију више од две и по деценије „заводе за Голеш планину“ у потпуности одговара да фокус јавности буде на Вучићу, који пред телевизијским камерама левантински заједљиво одбија Путинов позив, као и на првом америчком обавештајцу, који на Балкану холивудски демонстрира моћ америчког интелиџенс сервиса, јер је у стању да једном посетом измени годишњу спољнополитичку агенду балканске колоније.

Следствено томе, јавност са таквим померним фокусом може на један парадоксалан начин да истовремено перцепира Вучића као много самосталнијег него што он стварно јесте, али и да шефу ЦИА припише већу моћ од оне коју он стварно има. Таква парадоксална, а политички неупотребљива перцепција, потпуно одговара постмодернистичком дискурсу, према коме нема истине, већ је све интерпретација.

Оно што јавности, чија је пажња усмерена на личност, редовно измиче из видокруга, а што помаже Колективном западу да и даље несметано контролише ситуацију, то су политички и друштвени процеси дугог трајања, као и чиниоци у тим процесима, који су учинили да, између осталог, и Вучићев одговор на Путинов позив буде одавно известан.

Притом се јавност, којој је у фокусу личност, а не друштвени и политички процеси, налази у стању својеврсне хибернације, јер од изненадних одлука појединаца стално ишчекује некакво чудо у будућности, не би ли је то чудо извукло из самртног сна. Међутим, у политици се чуда сасвим ретко дешавају и везана су за историјски изузетну појаву, Карлајловом речју, „хероја“.

Ствари се у политици, насупрот томе, углавном одвијају према одређеним законитостима. Руси би рекли – шине су постављене одавно, чека се само да воз прође.

Братско разумевање

Управо тако размишља политиколог и професор Санктпетербургшког универзитета Наталија Јеремина, када у недавној изјави за Известију покушава да пронађе разлоге за, речју новинара овог престижног руског гласила Ксеније Логинове, „неочекивану хладну реакцију Вучића на Путинов позив“ (ОВДЕ).

Јеремина истиче да „није сасвим јасно како ће Београд да буде узајамно повезан са БРИКС-ом“. „Србији је једноставније да сада сарађује са појединим државама (чланицама БРИКС, прим. аут). Москва не може по том питању да показује незадовољство према Београду, зато што 90-их година није била у стању да подржи Србију. Након тога се Београд и нашао у шкрипцу“, закључује руски политиколог.

Приступ овом проблему који показује професор Наталија Јеремина, а који је својствен и највишим руским званичницима, одликује снажна самокритка и пуно разумевање за ситуацију у којој се налазe Србија и српски народ. Такав приступ уопште није својствен великим државама, посебно не њиховој балканској политици, па је још један доказ дубоке братске везаности Руса и Срба.

Историјска контекстуализација садашње спољнополитичке позиције Србије и њеног односа према БРИКС-у, није, међутим, само леп показатељ братске солидарности. Она је неопходна званичној Москви, како би у нимало лакој, а по тежини можда историјски јединственој ситуацији (ни у време Наполеоновог напада није сав Запад био у рату против Русије), могла да доноси рационалне спољнополитичке одлуке у геополитички важном региону Балкана.

Ма колико приступ који показује Јеремина и бројни руски званичници био методолошки исправан и братски поштен, он ипак само делимично објашњава како се дошло у ситуацију да Вучићево „дрско“ одбијање Путиновог позива за самит БРИКС-а не буде никакво изненађење, већ само законита последица једног процеса дугог трајања.

Наиме, закључак Јеремине је тачан, али само делимично, зато што се између 90-их, када је српски народ пружао отпор глобалистима, а Русија била на коленима и 2024. године, простире период од две и по деценије, који је препун важних догађаја, а најчешће су то били, већ сада се може рећи, и преломни историјски догађаји.

Ти догађаји, а нарочито с њима повезани процеси, пресудни су за одређивање садашњег спољнополитичког курса Србије, много више него догађаји и процеси из 90-их. Пре свега због чињенице да је међународни оквир у коме су се после 2000-их (а нарочито после 2010. г) одвијали процеси који пресудно опредељују садашњу спољнополитичку позицију Србије, потпуно другачији од међународног оквира из 90-их.

Братски солидаран и самокритичан приступ Јеремине и појединих руских званичника, који садашњи српски спољнополитички курс објашњавају искључиво грешкама и немоћима Русије из 90-их, проблематичан је и због тога што имплицира да је Србија заправо само објект у међународним односима, те да као таква после 2000-их, а нарочито после 2010. није могла ни у измењеним међународним околностима да утиче на политичке процесе покренуте 90-их.

Иако је тачно да субјективитет (не формални међународно-правни, већ политички) једне државе у међународним односима зависи од бројних материјалних критеријума (нпр. број становника, величина територије, економска снага), као и да су неповољно историјско наслеђе и међународне околности додатни ограничавајући фактор тог субјективитета, ипак се не може прихватити теза да једна политичка заједница, ако је уопште држава, у периоду од четврт века није могла да буде субјект у међународним односима и да је историјска неминовност да њена спољна политика буде пука инерција искључиво одређена негативним историјским наслеђем.

Ако ишта „оверава“ трајну окупацију српских земаља од стране Колективног запада и, с тим у вези, унапред аболира сваки облик велеиздаје појединих компрадорских фаланги, то је управо теза да Србија нема капацитета и могућности да на било који начин правовремено утиче на правац судбински важних политичких и друштвених процеса.

Острва отпора

Политички и друштвени процеси који пресудно утичу на садашњу спољнополитичку позицију Србије, опредељени су следећим сетом чињеница. У споља диригованом процесу разбијања Југославије и распарчавања српског етничког и државног простора, српски народ се сам супротставио Колективном западу, и то у јеку његове глобалне доминације.

Иако, без пасионираног политичког вођства (са изузетком Републике Српске), са мутним духовно-идентитетским представама и без националне стратегије, српски народ је, захваљујући жилавом отпору, успео да спречи Колективни запад да до краја реализује свој циљ потпуне апсорпције простора бивше Југославије у своје безбедоносне, привредне и друге структуре.

Притом кључни циљеви балканске политике Колективног запада већ више од два века дефинисани су из угла његове политике према Русији. Основни циљ те политике већ два века је изолација Русије, са њеним одбацивањем из црноморског басена, Подунавља и Балканског полуострва.

Циљ изолације је последична унутрашња политичка дестабилизација и дезинтеграција руске државе. Имајући у виду тако постављени циљ, а знајући да је Запад увек третирао Србе као, Екмечићевом речју, „коњоводце руских козака на топле воде Медитерана“, постаје јасно зашто се Колективни запад, после одлуке да разбије Југославију која је изгубила геополитичку сврху из времена „хладног рата“, одлучио да политички партикуларизује етничке и историјске територије српског народа и препусти их процесима идентитетске конверзије.

Главна добит српског народа од отпора страном диктату из 90-их година састојала се у томе да Колективни запад, пред крај униполарног поретка и почетак дугог и мукотрпног процеса формирања глобалног мултиполарног поретка међународних односа, није успео да до краја реализује своје замисли у погледу српског етничког простора.

Као „острва отпора“ у мору НАТО окупације Балкана, дочекале су програмски Путинов минхенски говор од 2007. године – Република Српска, иако осакаћена за бројне отете надлежности, Косово и Метохија са институцијама државе Србије које су спречавале потпуну суверенизацију тзв. Републике Косово, и, најзад, нерешено српско национално питање у Црној Гори, а самим тим и „незатворено“ питање идентитета државе коју је Запад у циљу трајне идентитетске конверзије Срба формирао 2006. године.

Геополитичка вредност Србије, у условима новог мултиполарног поретка у настајању, била је пропорционална вредности ових „острва отпора“ на српској земљи, која су доводила у питање доминацију Запада на овој важној евроазијској копчи. Ова „острва отпора“ истовремено су била ресурси који су омогућавали Београду да води мултивекторску спољну политику.

Постепена пацификација

Званични Београд се уместо тога одлучио да након Путиновог минхенског говора, од 2008., а нарочито од 2012. године, постепено пацификује наслеђена „острва отпора“, следећи притом агенду коју је Брисел издиктирао Србији у процесу придруживања ЕУ. А у фебруару 2008. године морало је бити јасно, да ће процес придруживања ЕУ Србију трајно лишити Косова и Метохије, натерати је да помогне формирању функционалније БиХ и спречите је да према Црној Гори води национално одговорну и озбиљну политику.

Од времена ратификације противуставног Споразума о стабилизацији и придруживању, од Србије је не само сваким даном даље Косово, него и све међународне организације и форуми, који представљају алтернативу западном колонијалном поретку, као што је БРИКС.

Очекујући 2000-их година да јој ЕУ позитивно одговори на понуду јединственог евроазијског безбедносног и привредног простора од Лисабона до Владивостока, Москва се дуго позитивно односила према опредељењу Србије за приступање ЕУ. У међувремену је свима постало јасно да се ЕУ, по мери трансформације Русије из западне колоније 90-их у садашњу велику силу, и сама по налогу САД трансформисала из претежно економске у доминантно војно-идеолошку организацију.

Следствено томе, било би равно чуду, да Србија после више од петнаест година пацификације и апсорпције у безбедоносне, идеолошке, политичке и финансијске структуре Колективног запада кроз „безалтернативни“ процес приступања ЕУ, у Казању буде представљена шефом државе.  Евентуални нижи ниво представљања Србије на самиту БРИКС-а не би био израз мултиполарности спољне политике Србије, него би једино служио домаћој употреби пред доминатно патриотским и русофилским бирачким телом.

Без великог, а самим тим ризичног искорака из процеса који су у Србији на старом наслеђу покренути 2008. године, илузорно је данас очекивати мутиполарну спољну политику од Србије. Следствено томе, такав искорак би био раван чуду која у историји дешавају ретко, али се ипак дешавају. Српска политичка елита очигледно није морално спремна за такво чудо.

Остаје питање да ли је спреман српски народ?

Зоран Чворовић је професор Правног факултета у Крагујевцу. Ексклузивно за Нови Стандард.

Извор: Нови Стандард

Насловна фотографија: BRICS Press Center/RT Balkan