Бојан Билбија: Русија и Запад на ивици трећег светског рата

Сукоб Русије и НАТО-а на територији Украјине улази у нову, много опаснију фазу. Када је постало сасвим јасно да снаге Владимира Зеленског – упркос западној помоћи која се рекама улива у Кијев и у џепове украјинске „елите“ – нису више у стању да зауставе налете руске армије и да ће крвавом пиру који је изазвао Запад ускоро доћи крај, најављени су потези који ће довести Европу и свет на ивицу катастрофе.

Реч је, наравно, о такозваном одобрењу кијевском режиму да високопрецизне западне (за сада „само“ британске „сторм шедоу“ и француске „скалп“) ракете дугог домета испаљује по дубини територије Руске Федерације. И да, као што је Зеленски више пута наглашавао, коначно ракетирају сам Кремљ и центар руске престонице! Чак и без обзира на то што Руси никада нису гађали административне зграде у Кијеву, тзв. центре доношења одлука.

А нема ни потребе, јер ти „центри“ у Кијеву не доносе никакве реалне одлуке, па је вероватно и то један од разлога што и данас постоје. Нити ће, након што Вашингтон да одобрење за употребу високопрецизног оружја домета преко 500 километара, о циљевима за гађање одлучивати Украјинци. То ће чинити НАТО центри, где се доносе стратешке одлуке о судбини Украјине, за шта ће се само користити територија ове несрећне земље.

Оружје ће бити западно, њима ће управљати западни официри, а избор циљева биће привилегија лидера најмоћнијих НАТО држава. Пре свега оне најмоћније. Јасно је да Украјина, чак и да је много солиднија држава него што јесте, сама нема ни знања, ни техничких могућности да управља овако софистицираним системима. Нити би ико на Западу имао поверења да им повери тако нешто у руке. Дакле, на западним лидерима је сада да донесу одлуку о томе – да ли директно улазе у рат против Русије. Са свим последицама које из тога проистичу.
Стратешки циљ

Нешто слично је својим западним колегама поручио и руски лидер Владимир Путин, кога упорно одбијају да слушају – иако је за протеклих 20 и више година имао безброј конструктивних, узајамно корисних и компромисних предлога, не само када је о Украјини реч, већ и о многим веома важним питањима за западне земље.

Из тога се може извући логичан закључак да је стратешки циљ западних центара моћи уништење Русије, чак и по цену да жртве буду и они сами, а пре свега Европа. Кијев већ напада руску територију беспилотним летелицама и другим средствима, и прича о томе да ли ће им дати одобрење је замена теза, поручио је Путин.

„Али када се ради о коришћењу високопрецизног оружја великог домета западне производње, то је нешто сасвим друго. Такве ударе украјинска армија није у стању да изводи. То је могуће само коришћењем обавештајних података са сателита којима Украјина не расположе. То су НАТО сателити. Друго, што је вероватно и кључно, координате лета у ове ракетне системе могу да уносе само војници НАТО земаља. Украјински војници то не могу.

Зато се не ради о томе да ли дозволити или не дозволити украјинском режиму да наноси ударе по Русији овим оружјем, већ о доношењу одлуке о томе да ли земље НАТО-а учествују директно у војном конфликту или не. Ако таква одлука буде донета, означиће ништа друго до директно учешће земаља НАТО-а, САД и европских држава у рату у Украјини. То је директно учешће и то мења саму суштину и природу конфликта. То ће значити да ове земље ратују против Русије, а ако је то тако, ми ћемо доносити одговараћује одлуке, полазећи од оних претњи које нам буду стварали“, нагласио је Путин.

Амерички председник Џозеф Бајден, на састанку с британским премијером Киром Стармером у Вашингтону, изнео је неслагање са Путиновим виђењем ситуације. „Не прихватам верзију да би бомбардовање ракетама ‘сторм шедоу’ било једнако почетку рата НАТО-а против Русије“, истакао је лидер САД. Како наводи лондонски „Тајмс“, САД желе да нападну руску позадину британским и француским ракетама, јер се плаше да би употреба америчких АТАЦМС-а могла да изазове непредвидљиве последице и опасну ескалацију ситуације.

С друге стране, Вашингтон се сложио да коришћење „сторм шедоу“ и „скалпа“ може бити одобрено Украјини. Занимљиво је и крајње забрињавајуће, да се нико није сетио да пита Бајдена и његове НАТО колеге – у чему је разлика између британских и америчких ракета, осим у држави производње. И, наравно, у томе која земља ће „уносити координате лета“, како је објаснио Путин.
„Они желе више рата“

И то јесте битна разлика, јер у случају драматичне ескалације и готово извесног ракетног одговора Русије изван територије Украјине – Американци верују да могу да остану по страни. По принципу: јесмо одобрили, јесмо подстицали, али нисмо ми испалили! Ту бисмо могли да се присетимо и обрнуте ситуације од пре пола века. Јавна је тајна да су током рата у Вијетнаму совјетске посаде обориле много стотина америчких авиона.

Можда и најпознатији пилот који је доживео такву судбину је бивши амерички сенатор, председнички кандидат и албански лобиста Џон Мекејн. Оборен је приликом бомбардовања Ханоја 1967. и наредних шест година провео је у заробљеништву, живећи у блатњавој рупи, где је и мучен. То је и довело до његове непомирљиве русофобије која га је опседала све до смрти 2018. године.

Совјети су помагали својим савезницима Вијетнамцима да се одбране од западне агресије употребом искључиво дефанзивног наоружања и без икаквог угрожавања америчке територије. То исто раде Американци и НАТО партнери у Украјини с „патриотима“ и осталим ПВО системима којима обарају руске дронове и ракете. Прелазак с одбрамбеног на високопрецизно сателитско ударно наоружање свакако би био тренутак који би означио почетак директне конфронтације између Русије и НАТО савезника.

Многи на Западу то и те како разумеју. Амерички новинар Јан Керол упозорава на опасност. „Слушајте шта врло јасно говори Путин. Ова одлука да се удари ракетама дугог домета биће буквално почетак трећег светског рата. Они ће лагати необавештене западне људе и рећи да се Украјина просто бранила, и за ту ескалацију ће оптужити Русију. Они желе више рата. Они увек желе више рата“, истакао је Американац.

И други руски председник, садашњи Путинов заменик у Савету безбедности РФ Дмитриј Медведев, изнео је оцену – да је Запад уверен да Москва само блефира да ће употребити нуклеарно оружје као одмазду за најављене ракетне нападе у дубини њене територије. Али да неће учинити ништа, између осталог и да не би покварила своје односе с Глобалним југом. „Да су то интервенције само на речима. Да Руси неће прећи црту. Они само плаше“, наводи Медведев.

„Нуклеарни сукоб заиста никоме не треба. То је јако лоша прича, са најтежим крајем. Управо зато до сада није донета одлука о употреби нуклеарног оружја, нестратешког или стратешког. Мада за то постоје формалне претпоставке разумљиве целој светској заједници и у складу са нашом доктрином нуклеарног обуздавања. Тај Курск, на пример (Мисли се на упад украјинских трупа у руску Курску област 6. августа 2024, прим. НС). Али Русија показује стрпљење. Очигледно је да је нуклеарни одговор изузетно тешка одлука са неповратним последицама“, упозорава бивши премијер РФ.

Он, такође, износи веома веома суморну прогнозу. „Разметљива англосаксонска недоношчад не желе да признају једну ствар: свако стрпљење има крај. А у праву биће они умерени западни аналитичари који су упозоравали: ‘Да, могуће је да Руси неће одговорити на тај начин, али вероватноћа ипак постоји. Уз то, одговор може бити и уз употребу нових средстава испоруке у ненуклеарној варијанти’. И тада је крај. Гигантска сива истопљена мрља на месту ‘мајке градова руских’“, закључио је Медведев, алудирајући очигледно на уништење Кијева.
Крај стрпљења

Ако се погледа историјат ескалације украјинског сукоба, онда право питање није да ли ће већ када ће западне ракете почети да ударају по Москви и другим руским градовима. И биће потпуно јасно да те ракете не могу да лансирају никакви Украјинци. Јер њихови војници нису потпуно овладали ни употребом западних тенкова и авиона, па је сигурно да неће моћи ни ракетама. Запад сада треба да донесе ту кључну одлуку, али има страх од последица, и отуда та бесмислена прича да би Кијев могао самостално да лансира ове пројектиле.

Још је понеком – од оних који су се смејали на помињање могућности избијања светског рата због Украјине – и даље смешна ова прича, али је таквих данас све мање. Сукоб се толико продубио и улог је постао толико велики да се чини да је то једноставно није могуће избећи. Многи би морали, и на једној и на другој страни, да одустану од својих максималистичких циљева и пруже једни другима руке. Да ли то уопште неко данас може и да замисли? Дошли смо до ивице.