Момо Капор: Змија

Када те задеси каква невоља, господине мој, не тражи никада лијека далеко од мјеста ђе те је невоља задесила. Он мора бити одмах ту неђе, покрај тебе

Причају да је тај професор био паметан и учен човек, и да своје студенте није водио у велике европске градове у којима су ствари пријатне за око и где је куповање права радост, а образовање по музејима – задовољство; да су одлазили чак преко оних река, па у планине, да изблиза упознају свој народ и да слушају мудре старце тамо где нема ни струје ни новина, а где се ипак све некако зна о кретањима азијских народа и о свеопштој искварености света доле у градовима. И још причају да су га студенти пратили као свог учитеља и да су целог лета спавали по појатама и у сену: слушали старице које су им приповедале о историји великих покоља, о духовима и сеобама породица, и о томе како су настајала чија презимена. Пили су тек помузено козје млеко и јели кромпире печене у врелом пепелу испод црепуље, пребацивали их из руке у руку, са длана на длан и дували у врелу пару, која се дизала из располућеног плода земље и ватре на чијој су се кори цаклили кристали спечене соли.

Кажу да су професора познавали старији људи и жене још из последњег рата, и да су удовице стизале чак преко брда газећи два дана и три ноћи планинске потоке да га дарују оскорушама, које су доносиле у марамама везаним на четири чвора, и да су му љубиле руку и даривале студенте младим орасима, а професору показивале пожутеле документе на којима су сва слова сем црвених иницијала била избледела, молећи га да поради за њих тамо у главном граду и испослује им неку цркавицу од пензије, тек толико да инокосне и самохране преживе без игде иког свог, а професор их је све слушао пушећи под каквом мурвом или у хладу неког зида полуизгореле куће. Кажу још да је био строг и ћутљив човек и да нису смели да га питају куда их то води, а он их је водио све дубље у планине, па су се негде крајем августа месеца нашли тако на некој непознатој херцеговачкој висоравни, свој обраслој у шикару која је човеку досезала до паса, а дан касније – у потпуно пустом и претужном Месечевом пределу, на некој црвеној земљи, по којој је било расуто оштро камење обрасло маховином и кржљавом травом.

Причају да је то било све што је поглед могао обухватити и око досегнути, и још причају они што су пратили професора да су се у даљини видели плавичасти венци неких удаљених планина: нигде ничега – ни човека, ни жене, ни пса, ничег сем сунца и неба које је било толико плаво да је прелазило у тамномодру боју мастила. Били су уморни и жедни од тог тако светлог, а толико суморног предела из сна.

Кажу да је баш ту, на том месту где је камење било веома ситно, а чудног облика, професора ујела змија! Нико није видео како се то догодило; чули су само да је професор као уздахнуо – погледаше тад његову руку и видеше одмах изнад надлактице две црвене тачке – трагове змијских зуба. Слушали су о томе како се здравим уснама исише змијски отров из ране, али догодило се да су ти студенти били градска деца и да су им од сланог ветра са висоравни биле испуцале усне – нико се није, дакле, усудио да исише отров, него одлучише да крену брже и да се докопају неког села, варошице или макар друма, где би можда наишли на какав камион и превезли професора до болнице.

Али, што су брже ишли, она љубичаста брда у даљини све су се више удаљавала, а камено поље као да није имало краја ни почетка. Нису више знали иду ли право или се, заведени каменим лавиринтом, врте у кругу. А онда, кажу, професор више није могао даље; најпре му се укочи рука, па онда цела лева страна тела, а затим му се одузеше и ноге; био је нездраво румен у лицу, а после тога му кожа доби тамнозелену боју и, на крају, кад више није могао да корача, она пређе у сиву боју земље пешчаника. Да га носе, нису могли (био је крупан човек, тешка тела), па су тако стајали око њега, а он је само јечао, онако положен на комад црвене земље коју су претходно раскрчили од камења, и ништа се више није дало учинити, а на небу се осветли прва усамљена звезда.

И тада, однекуд из самог срца сумрака, причају да је изашао некакав човек, погнут под теретом прућа на плећима. Ишао је ногу пред ногу преко висоравни, а када га окружише, сви су у глас тражили од њега да им доведе аутомобил, или макар кола, а ако не може кола, онда бар коња, питали га где је прва амбуланта и где најближи лекар, бесни што су немоћни пред једном једином змијом – учени људи, господари живота и природе, деца из најбољих кућа… Вукли су га, дакле, за рукаве, а он их је гледао као из неке даљине, а онда је полако, сасвим полако, спустио свој товар на земљу и дуго разгледао полумртвог професора и то место.

Тада, причају они што су били тамо, старац поче да подиже камење око професоровог тела и да чупа разне травке које су тамо расле, једну по једну, са љубављу и са пажњом, да их гњечи прстима и ваља длановима, правећи од њих некакву куглицу, а што је најзанимљивије, кажу, све те травке брао је баш око места на коме је професор лежао без свести, и кад је куглица била као орах, старац раствори прстима укочене професорове вилице и натера га да прогута траве, па затражи цигару дувана и седе, све гледајући преда се, све ћутећи и у миру.

Кажу, није протекло више времена него што је потребно да се попуши једна цигарета, а професору се поврати боја, и још кажу да су видели како је устао из мртвих исти онакав какав је био пре него што га је ујела змија, а старац је и даље седео и гледао некуд према оним љубичастим брдима у даљини.

Питали су га после како се зову оне травке, и зашто не прода тајну тога лека и обогати се, а он им рече да је ту тајну дознао у сну, а можда то и није био сан, казао је, онога дана када је лежао на једном каменом зиду, а његовог пса ујела змија. Видео је тад, причао је, како се његов пас бори са том змијом и како покушава да је ухвати с репа, и видео је како га змија сикћући уједа, и чим би га ујела, пас је цвилећи одлазио до тог зида на коме је човек спавао, зубима је чупао травке па се враћао да настави битку са змијом. Али то није важно, казао им је тада старац, можда су то сасвим друге траве, добре за псе, а лоше по човека, казао је, једно је важно, и то морају запамтити и они и њихов професор. Устао је и натоварио своје пруће на плећа, одбио да узме новац који су му нудили; није узео ништа друго до неколико цигара и тада се окренуо професору, рекавши:

– Када те задеси каква невоља, господине мој, не тражи никада лијека далеко од мјеста ђе те је невоља задесила. Он мора бити одмах ту неђе, покрај тебе…

Догађа се тако да ме нешто с времена на време уједе, па ме путовања више не веселе, а разговори изгледају заморни и бесмислени. Догађа се тако да понекад не могу више да се смејем.

Тада мислим на оног старца о коме су ми причали, и тражим спасоносну траву. Хипици на угловима препродају испод руке своје траве, али то није оно што је мени потребно. На пијацама, последњи травари куњају изнад чајева и корења који лече камен у бубрегу, жуч, кашаљ и астму. Ни то нису оне траве које би ме спасиле.

Окренем се око себе, нигде ни травке – све сам голи асфалт…