Mилева Лела Алексић: КУМСТВО

Поред куће мојих родитеља живеле су две необичне жене-висока, кошчата старица, увек уредно одевена, озбиљна, ћутљива и њена бледуњава ћерка која је кашљала нездравим, прозуклим кашљем. Баба Станика и њена кћи Станица су живеле повучено,нису се дружиле са својим комшијама. Моја разбојничка дружина је прескакала огрду суседног дворишта да бисмо се у игри жмурке сакрили иза пласта сена, или млекара. Комшинке су биле мистичне и загонетне. Мислим да су се дружиле само са својим рођацима који су живели на ивици шуме.

Понекад сам пред вече, уочи великих празника, виђала Станикину ћерку, како се гола полива водом испод широке крошње дрена. Захватала је воду из дрвене чабрице и полако је сипала низ косу, док су се млазеви сливали низ њено витко, крхко тело. Са главом, подигнутом према небу, нешто је неразумљиво говорила, као у неком опседнутом стању, измештена из овдашњег света. Била сам још штркљаво дете и тај призор ми је изазивао стид и зачуђеност. Бежала сам у кућу, у наручје моје мајке. Дуго ме је испитивала шта ме је узнемирило, заштитнички ме привијајући уз своје груди. Мајка ми је говорила да су то некакве мађије, да је дрен симбол здравља, па ето, ко се под дреном купа, оздравиће.

Из детињства сам истрчала брзо, као какво хитро јагње што се разиграва на цветној ливади. Пред полазак у школу у граду, здружила сам се са мојом необичном комшиницом. Понекад сам јој из града доносила лекове, али и занимљиве часописе. Дуго сам зазирала да уђем у кућу необичних сусетки. Било је то време када су се неки догађаји крили као змија ноге. О неким збивањима се само шапутало у своја четири зида, па и тада да не чују деца. Не знам како сам задобила њихово поверење. Закорачивши у простор старинске куће, осећала сам пријатне мирисе лековотиг биља окаченог на ексерима на брвнима. У просторији од цигала, дочекивала ме је достојанствена старица, са снежно-белом кошуљом на трошном, крхком телу. Било је у њеном држању неког чудног пркоса, али и болности у очима.

– А, ти си Нејова мала. Како си брзо порасла. А, твој отац је врсник са мојом Станицом. Ето, да је среће и она би имала такву кћер, али болест проклета…-говорила је тихим гласом старица, загледана у своје смежуране шаке склопљене на крилу.
За ,,Дан младости” долазила сам код код баба Станике да ми убере по коју мајску ружу, да и ја додам по који цвет за штафету, која ће се проносити из руке у руку, симболишући јединство народа и народности у нашој домовини.

-Не дам!- кратко рече баба Станика. За то не дам! Ако ћеш да понесеш кући, узми колико ‘оћеш.
И тако, мало-по мало, сазнала сам потресну причу ове необичне породице.

…Пред почетак Великог рата, Страјин се беше тек замомчио.Беше од честитих родитеља, богобојажљивих, правичних. Не хдеде се крити од војних позивара, но одмах ступи у војску, па кроз све битке редом. Девет пута рањаван, четири медаље за храброст заслужио. Краљ му лично прикачио на груди Обилићеву звезду за јунаштво на Кајмакчалану. Вратио се у своје Скржути, помало храмљући на једну ногу, али се ожени једном од девојака из угледне куће. Три кћери изродили. За краља и отаџбину главу би увек у рат носио. Заклео се, а заклетва се код честита човека не пориче.

Тек се ране замириле и кућа се скућила, ето опет стари душмани кидишу на српску земљу. Додуше, кидишу на државу са другачијим именом. Гунђа Страјин. Није он за неке друге крв проливао, али шта се он сељак у политици пита. Његово је да кулучи, плаћа порез и да иде у рат кад држава позове. Е, овај пут зна он на коју ће страну. Заклео се, а заклетва није мачји кашаљ. И рекао је на крају заклетве:,,Тако ми Бог помог’о!” Ови неки што би с њима да гине, одрекли се Бога и Крсне славе, и предака и потомака се одрекли. Кроје неко ново време, као да је држава кошуља па да се прекраја по последњој моди. Обуче униформу, још се шиљел добро држи, од енглеског штофа сашивен, јес да су га помало начели мољци, али не мари. Узе са чивилука шајкачу, припаса опасач. Војник, поново… На тавану у слами сакрио митраљез. Донио из Великог рата. Станика јаукну.

-Куд ћу ја са овом нејачи. Ко да ову макањчад ‘рани сироту?
Страјин даје жени последња упутства.

– На кума се крсног ослони. Он није за рат. Помагаће ти. А, није ни далеко. Тамо преко Скржутског поља. Чувај образ и ову нејач. Морам да идем. Која војска наиђе, на своју страну мобилише. Ја немам куд, него са браћом по оружју. Са онима што смо мрву таина делили, што су ме полуживог из боја на леђима носили. Што смо јаранили и у мобе једни другима ишли.

– А, зар ти мислиш да ви боље знате од ове младежи што високе школе уче, што су свјета виђели?Они одоше на другу страну, мој Страјине.
-Ја не могу с онима што се Бога одричу…Нека они иду својим путем, ја знам ђе ми је мјесто.

Свако са својим знамењем на капи, кренуше да војују за своје идеале и за своју правду. Грдно време…Заинатила се петокрака против кокарде, антихрист против вере…

-Башибозлук ће мени да соли памет. На гробове да ми предачке ударају, да заборавим ко сам и шта сам, да ме прекроје и опамете овако назадног…Је ли, бре? То ли је та нова памет. Више ни реч о њима. Братски их зовемо да се Бога не одричу. Браћа смо.Ако за Бога знају.

Забаци митраљез на раме, благослови ћерке и оде према Грабовима кад је мрак распростро црну мараму да сакрије ратника и сузе остављене чељади.
Страјинова јединица је ратовала око Дрине. Навлачила на себе непријатељске војске да заштити села и нејач од пушке, од ножа, од похаре и паљења огњишта. Гладни и промрзли, као прогоњена дивљач скривали су се по пећинама и земуницама. Ударали на непријатеља герилски, вешто се пребацујући са терена на терен. Јатаци их хранили и обавештавали о кретању разних војски што за њима трагају као ловци за дивљачи. Са ратним друговима делио по дим дувана и залогај хлеба, хранили се зуквама и дивљим трешњама самониклим по шумама.

Станика се као каква хајдучица, борила да одржи кућу, опстане у зло доба на полуугашеном огњишту. Кум је повремено долазио само да дошапне:,,Жив је.” Завршио се рат. Победила је војска новога доба. За Страјина није било места под новом заставом, а ни живота на старом огњишту. Једне ноћи, пре него се огласише први петлови, неко покуца на прозор старе куће. Станики се учини позната та рука што у недоба буди чељад. Не палећи лампу, отвори прозор. На тренутак се трже, устукну. Пред њом је стајао њој непознат човек, као привиђење да је, утвара нека. Свикла на неизвесност и опасност, застаде на трен. Нешто њено препозна у ноћној тмини.

-Отвори брзо, Станика. Ја сам-прозбори Страјин.
После пет година ратник се вратио кући. Подеран, гладан, са дугом косом и брадом, испијеног лица.Остарио… Помилова храпавом руком своје уснуле кћери. Заиска од жене чашицу ракије.

-Слушај ме добро, Станика. За мене, за сад, није у кући безбедно. Дај ми преобуке и фртаљ ракије. Неке ране да исперем. Крићу се код кумова. Не долази у Мојсиловиће. Пратиће сваку твоју стопу. Ако Бог да, да се дочепам Грчке, па Америке. Касније и ви да дођете. Готово је све наше за шта смо крв проливали. Дошло ђавоље доба. Славу да не прекидаш по цену живота. Продај њиву у Лучевини ђецу да прехраниш. И, нека ти је Богом просто. И ти мени опрости, Бога ради.

Станики се реч заледила у грлу.Гледа у војника у оном шињелу у ком је од куће пошао, блатњав и подеран. Нешто би да каже, али осећа да се њихово време закотрљало као точак низ Лучевину. Само немо приђе и пољуби ране на руци свога човека. У срцу осети да ће то бити њен последњи целив. Страјин још једном баци поглед на уснула лица својих кћери. Задевојчиле се, већ. Еј, каква ли их судбина чека. Зацаклише се очи тугом, али окрете се и оде, оде са свога прочеља.

Народна узречица каже да кум није дугме. Кум је у народном предању заступник пред Богом. Више је од крвног сродства. Кумство је светиња… Тако је било од памтивека. Проклетство и свака несрећа стизала је на кућу која се огрешила о кума. У Мојсиловићима је старо породично кумство, наслеђује се непрекинуто већ неколико генерација. Страјину је кум припремио земуницу, испод шуме, ту му је у близини и кућа. Преко земунице набацао грање, замаскирао колико је знао и умео. У шуму пуштали козе да брсте сочне младаре. Кума је, увек са преслицом заденутом за појасом пратила стадо на испашу. Увек она, никад деца. У кудељи вуне била је замаскирана храна за кума. Тегобни живот…Лакше је било у рату, него се скривати као каква дивља звер пред чопором вукова.

Станикину кућу су свакодневно мотриле скривене очи. Упадали су у свако доба наоружани војници. Претресали и косу на глави уплашеној чељади. Испитивали по стотину пута. Нико не зна где је Страјин. А, они лукави. Знају да је негде на потезу од Липовца до Грабова. Зима је те поратне године била сурово хладна, са пуно снега. Наоружана тројка груну на врата намучене породице. Три сестре се шћућуриле уз мајку. Њој свеједно – живети, или мрети. Не може више да носи свој тегобни крст. Гледа у уперене пушке са презиром и чудном равнодушношћу.

-Станика, ти остани! Вас три пођите са нама!- паде заповест.
Иза куће простире се пространа ливада. Спушта се скоро до Мрамора, а на југу до врела бистре воде које никада не пресушује. Три девојчице прте снег испред уперених пушака. Станика чупа косу с главе и нариче крај огњишта. Куне и партизане и четнике и краља и Тита. Куне мајку што је родила, и Страјина, и његову заклетву и државу бившу и садашњу. Далеко од куће, војници заповедише старијим сестрама да легну у снег. Око њихових тела просуше црвено вино. Најмлађој Станици, наредише да клекне поред њих. Из митраљеза рафал запара небо. Деца претрнуше, али схватише- живе су. Један од војника позва Станику. Иде мученица да склопи очи своје убијене деце. Посрће у снегу.

-Слушај ‘вамо, Станика! Ове старије двије смо ти убили. Остала је ова најмлађа. Ако не кажеш где кријеш Страјина, и њу ћемо ти убити.

Пушке спремне. Мајка врисну. Пође испред њих према Скржутском пољу. Скамењена деца се придигоше и пођоше кући. Спремају се да ожале своје родитеље. Пале кандило. Клече пред крсном иконом. Да ли имају две свеће у кући? За покој две намучене душе. Станика хода полако. Осећа на леђима цев од митраљеза. Цео њен пређашњи живот се заковитлао као лишће које олуја са Липовца развејава у подножју шуме. Плачу сећања, ридају успомене. На моменте размишља да се окрене, да удари последњим комадићем снаге на своје мучитеље. Можда је тако најлакше умрети. Један рафал-и ето ослобођења од свих мука. А, Станица? Болесна…Коме ће оставити Станицу? А, како да она пресуди свом домаћину? Кога да спасе, а кога да жртвује? Размотава у сећању клупко свог живота. Замрсила јој се памет у одматаним нитима; сапињу јој душу. Шта имадоше она и Страјин од живота? Испраћала га из рата у рат, пртила на његова широка леђа џак са житом, носила му ‘рану у ливаду, на њиву. Распростирала своју љубав по откосима, и по шумским пропланцима, у класалим пшеницама. Само тада су били сами и своји. Само тада су се могли заносно загледати једно другом у вреле очи. Мора сачувати Страјинов живот кроз Станицу. А, како да заборави Страјинову руку на њеном челу кад је родила најмлађе, женско дете. Брисао је њене сузе са бледих образа и тешио је што је опет женско.,, Женско дјете, туђа кућа”- говорила су пакосна свекрвина уста.

Станика ходаше полако, на моменте застајкујући, још увек неодлучна у својој намери. Ударац кундака у леђа је опимињаше да нема повратка назад. У душевној борби кидаше се њен живот, као замршене нити на разбоју. У болном растројству се окрену, презриво заривши свој поглед у очи њених мучитеља. Ипак, отћута клетву и псовку што јој се закотрљаше на језику.Ударац кундаком по лицу је болно опомену. Тако јој и треба. Тако пролазе издајице.Па, ипак…И њен Страјин би жртвовао свој живот да спасе једино преостало дете. А, Станицу је највише волео. Још док беше мала, цупкао је на свом колену, обећавајући јој ниске дуката када се задевојчи.,,Пасја времена искотише погану сорту”-размишљаше Станика посрћући кроз високе сметове.Кумовска кућа се назираше на ободу пространог поља. Дим из оџака беше гласник да се живот отима затирању у кући старовремених кумова. Где ли је њен човек у овом трену-размишљаше у бунилу.Да ли је гладан, смрзнутих стопала у земуници? Хоће ли се бранити, или ће се предати без отпора?Хоће ли је презриво погледати пре него рафали покосе његов непокор?

Страјинова кума Ковјана беше увек на опрезу, стражарник који инстиктом вучице ослушкиваше опасност. Она је била и кумов најоданији јатак. Децу јој на крштењу на рукама држао, поклањао сито жита и по који динар у гладним годинама. Дугове опраштао. Славски колач са њеним човеком ломио, у врх софре први из чутуре наздрављао. Неки немир је опомену да погледа кроз ситно прозорско окно. На трен је пресече ледена слутња. Испред наоружаних војника, посртала је Станика. Хитро поправи мараму на глави и три пута се накашља. Беше то знак Страјину да је у опасности.

-Кумо, откуд ти са незваним гостима? Којим добром у нашу кућу? Што је ви пратите, незвани свати?-упита кума Ковјана тобоже изненађено.
– Кажи Страјину да изађе- заповеди један од војника.

-Он није у нашој кући-одлучно иступи кума Ковјана. Што мучите ту сироту жену. Троје нејачи рани и од смрти отима.
-Кумо, све сам признала. Убили су их, убили су двоје моје ђеце.Нема више Ковине и Мирјане. Остала је још Станица. Страјинов живот трампим за Станицин, ја несретница- узвикну болно да је муж чује. Страјин се брзо прекрсти. Помоли се Богу да му опрости знана и незнана сагрешења. Подиже поклопац од земунице. Грање којим беше маскирано његово скровиште се подиже у јечећем шуму. Ковјана стајаше скамењена.,,Збогом куме и опрости ми”- проговори из дубине душе.,,За краља и отаџбину!”-узвикну Старјин. Поред земунице паде митраљез, онај којим је пронео славу српског оружја од Цера до Солунског фронта. Последњи краљев непокорник паде лицем ка Истоку.

…Станица је дуго живела после мајчине смрти. Од ране младости је боловала од туберкулозе. Излечила се и доживела дубоку старост.Старије сестре су је посећивале, брижно бделе над њеним крхким здрављем. Ову причу ми је причала пред крај свог живота. Раније сам само у инсертима слушала о страдању њене породице. Нека им је лака земља у каменом насељу на брегу. Овим казивањем палим свећу на њиховим хумкама.