Немања Девић: „А кад нам је било боље?“

„А кад нам је (па) било боље?“ је постало питање незаобилазно у свакој дискусији о политици и историји, било да се она води на академској трибини, у ТВ дуелима, пред задружном продавницом, или док се мези за славском трпезом. Питање постављају добронамерни, а историјом заморени Срби, који су прихватили савремене наративе о Пашићу политиканту (и сину му пробисвету), краљу Александру „Упропаститељу“ (и брату му јунаку – неправедно скрајнутом принцу Ђорђу), странцу српског срца Арчибалду Рајсу који нам је одавно скренуо пажњу како су нам елите корумпиране… За запитане, било да се номинално изјашњавају као левичари или десничари, пропаст друштва Краљевине Југославије била је очигледна, а долазак комуниста на власт 1944-1945. историјска неминовност. Све су друго, укључујући и нашу туробну садашњост, само логичне последице проистекле из тих догађаја, пре свега из 1918. и 1945. године.

Питање „кад нам је било боље?“ постављају и другосрбијански мудраци, али и мутиводе разних звања, најчешће спин мајстори са задатком да нам покажу да је наша константа брлог – и да у суштини боље и не заслужујемо.

По њима, Србија никада у савременој историји (у последњих 100 и више година) није имала демократске институције, никада у избору кадрова није примењивала нешто што бисмо данас назвали позитивном селекцијом; култура нам је од памтивека била на последњем месту, а увек је доминантан био некакав кич, уз присуство моћника и арбитара какве данас имамо на челу ружичастих телевизија. Политички врх нам је вечито био корумпиран, традицију вишестраначја готово да немамо, константно смо трговали са Косовом, нисмо ни свесни колико смо мали и небитни на мапи света, и вазда је то било тако, осим у вицу кад своје место у светској историји упоређујемо са Немцом, Русом и Американцом…

Прихватање таквих поставки не само да поништава јуначку прошлост, већ суспендује и ма какву могућност за катарзом и оздрављењем у будућности. А када се у друштву креира таква клима, и у виду магле пређе све наше прагове и усели нам се у домове, и ту се зацари тако да стекнемо утисак да нема свежег ваздуха којим би их проветрили, онда верним синовима измучене земље не преостаје ништа друго до да, попут песника ових дана у загрљај Христа отпутовалог, на свом раскршћу крикну: „Збогом Србијо!“ (Бора Чорба је свој ламент изустио усред Отаџбинског рата 1993, а Дис са „Нашим данима“ уочи Великог рата 1910. – постоји нешто слично у запажању и критици аномалија код два велика чачанска и српска песника 20. века).

Српска кућа на Цариградском друму

Не треба бити историчар да би се увидела бесмисленост песимистичних, могло би се рећи и дефетистичких тврдњи: и мало информисанијем средњошколцу јасно је колико је пута српска кућа на Цариградском друму помрсила конце империјама на Балкану. Некада јуначки и чисто, некада готово безумно, само у 20. веку малобројна (не и мала) Србија, ударала је клипове у точкове: османској Турској 1912, па Аустро-Угарској 1914-1918, могло би се рећи и Ватикану 1918, па Немачкој 1941, и напослетку НАТО пакту 1991-1999. године. И свим њиховим бесним псима. Притом је углавном заузимала несразмерно високу и значајну позицију у светској историји, као када се 1941. подигла против Хитлера у одсудном моменту, одлажући тако његов напад на Грчку и успоравајући инвазију на совјетску Русију – што је можда била и кључна прилика да Москва удахне ваздух и припреми се за одбрану…

Носталгични за Титовим временом, чије памћење сеже у осамдесете и раније године, говориће с правом о држави чије се школство и здравство суштински разликовало од оног какво познајемо данас, а када буду правили разлике између садашње и ондашње медијске сцене, споменуће и чињенице о порезу на кич и шунд, о томе да је у Титовој Југославији било незамисливо да изблајхане сакалуде са ТВ-а буду уједно и политички аналитичари, које постају равноправни саговорници и министрима и шефу државе.

Стари монархисти указиваће на чињеницу да су у дипломатији државе Карађорђевића, између два светска рата, између осталог били ангажовани кадрови попут Милана Ракића, Јована Дучића, Растка Петровића, Ива Андрића. Или пак да је државна политика према Косову и Метохији и српском југу, за разлику од свега што је уследило након 1945, уз све промашаје ипак била просрпска, а да је краљ Александар, поред тога што је вршио планску колонизацију, чак усаглашавао планове са турским лидером Мустафом Кемалом о размени становништва и организованом исељавању муслимана са Косова…

Дакле, када говоримо о узмицању српске политике пред диктатом империја Запада по питању Косова и Метохије, можемо да говоримо о периоду од 2000-их година, можемо да констатујемо да се у времену комунизма (поготово од шездесетих година) на овом простору водила политика која је била супротстављена српским националним интересима, али можемо и да закључимо да је у једном периоду била изразито национална. И можда да одређене моделе, које препознамо да их је могуће применити, усвојимо и у нашем времену?

Српско златно доба

Тражење позитивних образаца у ранијим епохама води ка опасности од идеализације прошлости. Ипак, за историчара који проучава српски 20. век, као време кад нам је засигурно „било боље“ на свим пољима, прва асоцијација на златно доба најчешће је сам почетак тог столећа, односно владавина краља Петра Првог Карађорђевића. Сам израз српско златно доба, реферишући на овај период, сковао је српски експерт за овај период, Димитрије Ђорђевић, док га је књижевник и политичар Милан Грол у својим текстовима, алудирајући на успон демократије, називао српским перикловским добом.

У поговору велике и важне књиге Србија 1903-1914, коју је са сарадницима написао и приредио историчар Милош Ковић пре десетак година, Слободан Антонић је препознао и истакао неке од кључних врлина те епохе. Прва црта важна за разумевање тог времена на коју је Антонић указао јесте сувереност српске демократије: упркос тадашњим притисцима великих сила и озбиљним политичким кризама (Царински рат, Анексиона криза) главно место за одлучивање у вођењу унутрашње политике биле су институције са седиштем у Београду. Упркос бројним центрима моћи у држави – око краља и двора, затим око Николе Пашића и његовог радикалског покрета, а онда и око војске и унутар ње „Црне руке“ – „наши преци су владали својом демократијом, својом државом“, примећује Антонић. Друго, у друштву у ком елита није била одвојена од народа и супротстављена његовим интересима, постојао је консензус око стратешких циљева, а „демократија и патриотизам биле су кључне вредности у том консензусу“. То је био и врхунац остварења идеала из Карађорђевог времена, који је прокламовао начела борбе за национално ослобођење, али и истовремено за изградњу правне државе.

Упоришне тачке за унапређивање такве политике били су: уставност, парламентаризам, начело поделе власти и начело народног суверенитета – парламентаризма уместо ранијих личних режима. Коначно, према једном експерту из сфере права, важан стуб била је и „правна заштита личних права и слобода грађана“. Само таква клима могла је да допринесе да се почетак српског 20. века окарактерише као епоха великих појединаца, на свим пољима, јер су само у друштву једнаких шанси и могућности и појединци могли да остваре потпун потенцијал. То је моменат који је, рецимо, Пупин препознавао као насушно потребан, када је први пут закорачио на амерички континент, и када се нашао без пребијене паре пошто је последњи цент потрошио на фалш питу са шљивама о коју је сломио зуб… И уједно моменат који је у Србију магнетски привлачио најспособније ствараоце из околних земаља, и у једној или две генерације их без икакве принуде начинио православцима и Србима.

Последица такве политике било је, већ кроз неколико година, друштво „набрекло од самопоуздања“, како пишу савременици. Параметри за мерење значаја прекретнице из 1903. нису само апстрактни: „набрекли од самопоуздања“ били су према попису из 1910. трећа земља са највишим природним прираштајем (око 17 промила). Други параметар видљив је на пољу развоја домаће индустрије: како преноси С. Антонић 1906-1911. отворене су чак 284 српске индустријске фирме, док је индустријска производња у исто време увећана седам пута! Таквог напретка, јасно, не бива без здравог политичког амбијента.

Тако је говорио краљ Петар Први

Владарска идеологија краља који је своју круну излио од средњовековних реликвија и бронзе Карађорђевог топа, који је губио земљишне спорове од својих сељака око Опленца и ког је због свега тога народ прозвао „Чика Пером“, најбоље се уочава из његових говора и текстова:

– Као што је слобода унапредила и усавршила поједину личност, тако исто развија, унапређује и усавршава слобода скуп тих личности – читав народ. У слободном народу бујније, складније, брже и снажније се развијају својства његова и особине.

– Ми, ја и ви, господо министри, бићемо одговорни пред историјом и пред успоменом на дедове наше за све злоупотребе што се у овој земљи са слободом или противу ње учиниле буду. Карађорђе и сви они јунаци из 1804. тражиће од нас рачуна од аманета који нам поверише.

– Ма како био уман и спреман, владар не може да врши све послове државне. За то је потребно много људи, и најтежи је задатак владаочев да их пронађе. У томе тешком послу за владара бит ће велика олакшица ако никога не буде мрзео, ако свакога буде подједнаком љубављу примао и са њим се саветовао.

 – Наши неписмени преци осећали су да будућност Србије не може почивати на сабљи и пиштољу. Они су омладини дали завод који би је оспособио да духовним оружјем развије и ојача њихово дело. И данас, отварајући Универзитет српски, право је да се сетимо тог рада врховног вожда и његових другова, и да рекнемо: Слава им!

– Воде текућице, којима је наша земља прилично богата, које су јој тако често бивале зли господари, треба да се предвиђеним техничким радовима претворе у добре слуге нашој пољопривреди, индустрији и саобраћају.

– Док је сећања на Косово, биће и Србин у стању да одолева свакој најезди, да с успехом брани на свим тачкама права своја. Дух косовски, дух оних јунака који славно падоше на бранику Отаџбине своје, задахнуће нас кад год нам буде требало да осигурамо национални опстанак свој, и он ће собом надокнадити оно што нам у броју буде недостајало.

– Моја ће војска у Старој Србији поред хришћана затећи и Србе муслимане, који су нама тако исто драги, а с њима и Арбанасе, хришћане и муслимане с којима наш народ живи заједно (…) обично делећи с њима срећу и несрећу. Ми им свима носимо слободу, братство, једнакост у свему са Србима. Наша ће Србија и њима тамо донети жељени мир и напредак, као што је то донела окрузима ослобођеним 1877/8. године.

Тако је говорио краљ Петар Први Карађорђевић. Мада постоји сведочење да је уз први нацрт закона о слободној штампи на маргини документа написао „трт“, ипак га је усвојио и зајемчио потпуну слободу изражавања. Само уз све ове предуслове, могао је да се утаба пут ка потоњем српском ослобођењу. И уједињењу.

Овај вољени српски владар, поред либералног устава и закона о штампи, подигао је домаћу индустрију, пркосио моћним странцима и одбијао је њихове ултиматуме; био је полиглота и лично је преводио највеће мислиоце свог времена, а опет, када је требало помоћи српству и лично је узимао пушку и делио судбину са својим народом и војском; био је побожан и попут древних владара Немањића градио је своје задужбине, али је славу стекао осветивши Косово и Сливницу, и јуначки се држећи на бојном пољу пред европским Голијатом 1914-1915; његове дипломате створиле су Балкански савез који је водио ка ослобођењу Косова после векова ропства, а онда и вешто окренули земљу од Аустрије према Русији.

На крају, краљ је завршио скромно: живео је у приземној кући у Тополи која је мања од сваке данашње министарске викендице, а умро је у обичном војничком кревету, у чарапама свог милог погинулог редова.

Можда нам је његово политичко наслеђе толико далеко и страно, баш због свега побројаног, и онога у шта се Србија претворила 100 година касније. Можемо ли нешто од његове политике да ископирамо и пренесемо и у наше доба? Па да нам опет буде, бар мало и осетније, боље?