Слободан Владушић: Србија је Косово, или: Једна избрисана песма

Постоје популарне анегдоте које су се препричавањем већ одавно излизале и банализовале, па нам више нису уопште интересантне; постоје и оне друге, које се такође нашироко понављају, али у себи и даље чувају ону чар коју је читалац или слушалац осетио када их је први пут чуо или прочитао. Међу ове друге спада она о Михизовој несмотрености када је Андрића питао како је успео да постане „такав господин“, иако је пошао и дошао из „најдоњег босанског караказана“. Андрић се осмехнуо и одговорио: „Нисте ви познавали Милана Ракића. Он је био господин“.

Андрићу можемо веровати. Оно што је он мислио о песнику и дипломати Милану Ракићу (1876-1938) после Првог светског рата, мислио је и безмало цео Београд, још пре 1914. године.

Ево како су, рецимо, Јелена Скерлић (будућа супруга историчара Владимира Ћоровића) и њене вршњакиње виделе Ракића у то време: „Виђали смо га најчешће самог у шетњи Калемегданом. Стас средње величине, ненаметљиво господствено држање и неупадљиво одело (…) При упознавању, сагледао би се лик не сасвим правилних црта: јагодице избочене, обрве неприметно укосо – подсећао је на далеког оријенталца.“

Дакле, неугледно одело, средња висина, више ружан него леп, а ипак… нешто је у личности Ракића било фасцинантно, господствено, различито од других. То нешто био је савршен склад између онога што је мислио, писао и радио: „Глас дубок (…) Тачно онакав какве су му биле песме, снажна и дискретна личност, ретка равнотежа полетности и разума. Поступци су му били у складу са речима, а његова реч, кад је некога удостојио пажње, показивала је мисаоност, осећајност, музикалност, песимизам, чулност, отмености, родољубље, да поменемо само крупније ознаке његове поезије. И све то природно, без позе.“

Та унутрашња компактност и благост, уз врхунско образовање, чинила је Ракића, током и после Првог светског рата, сасвим сигурно најрепрезентативнијим српским дипломатом.

Склад мисли, речи и дела

Ракићев херојски склад мисли, речи и дела, који је и у ондашњој Србији био изузетан и редак, потврђује његова биографија. Иако је рођен у простору који данас називамо кругом двојке, а школовао се у Француској, Ракићев живот и поезију није обележио Париз (Европа), већ Косово – тадашњи врло тамни турски вилајет. Какав је био живот Срба на Косову и онда, почетком 20. века, дочарава нам Јован Пејчић у својој књизи Завет и чин у којој наводи податак да су Албанци убили првог српског конзула Луку Маринковића, пред вратима конзулата, у сред дана, мање од годину дана од његовог доласка у Приштину. (Лако се може претпоставити шта су Албанци радили тада српској „раји“ која није имала „дипломатски имунитет“ – отприлике исто ово што раде и данас).

Ракић је у нашем конзулату у Приштини службовао у три маха, између 1905. и 1911. године, а о свом обавештајно-дипломатском деловању цео живот је углавном ћутао. Његово виђење Косова и Косовског завета, познато нам је, међутим, из његовог циклуса патриотских песама На Косову, међу којима се налази и неколико антологијских песама српске књижевности. (Ракић је доказ да патриотска поезија може бити врхунска поезија!). Најпознатија од њих, била је песма На Гази Местану, коју је Ракић спевао 1906. године.

На почетку ове песме Ракић подсећа на бој на Косову пољу, спомињући силне оклопнике без мане и страха у којима су ондашњи читаоци јасно препознали кнеза Лазара и цвет ондашњег српског племства, да би у трећој строфи песник те оклопнике прецизно назвао косовским јунацима.

И ту, на крају треће строфе, као да настаје неки прекид у песми. О томе сведочи и чињеница да ова песма није испевана у епском десетерцу (стиху са десет слогова), карактеристичном за српске епске јуначке песме које опевају Бој на Косову, већ у стиху који сведочи о утицају француске књижевности.

Гледајући Ракића и његову генерацију, школовану углавном напољу, која је знала стране језике и којој је клавир био ближи од гусала, неко је заиста могао да поверује да је та генерација напустила заветни сан о ослобађењу Косова и Старе Србије. Ракићева песма На Гази Местану даје одговор на ту оптужбу у последње три строфе које нико, ко их једном прочита, више не може да заборави (под условом да баш није потпуна крпа). Ево како оне гласе:

 

Данас нама кажу, деци овог века,

Да смо недостојни историје наше,

Да нас захватила западњачка река,

И да нам се душе опасности плаше.

 

Добра земљо моја, лажу! Ко те воли

Данас, тај те воли, јер зна да си мати,

Јер пре нас ни поља ни кршеви голи

Не могаше ником свесну љубав дати!

 

И данас када дође до последњег боја,

Неозарен старог ореола сјајем,

Ја ћу дати живот, отаџбино моја,

Знајући шта дајем и зашто га дајем!

 

Најлепши час

Циници, људи неспособни да буду нешто више од ничега, казали би да папир трпи све, а да је живот само један. Ракић је био песимиста, али није био циник: 1912. године, пред почетак Првог балканског рата, он је могао да мирно седи у Министарству иностраних дела и да чека нову дипломатску мисију, док војска гине. С обзиром на то шта је све радио претходних година на Косову, тешко да би му то неко могао замерити. Међутим, Ракић је скинуо дипломатски мундир, да би се пријавио у добровољачки одред Војина Танкосића, а онда је преко Мердара, под борбом кренуо ка Приштини и Газиместану. Дакле, Ракић је 1906. понудио отаџбини свој живот у песми, да би 1912. исто то добровољно учинио и у животу. Стицајем сретних околности, Ракић није погинуо, али је свима показао да неки људи песме не пишу мастилом, већ онако како би Ниче волео – крвљу.

И његова генерација му је веровала: у историју песме На Гази Местану као и осталих песама из Ракићевог косовског циклуса, спадају и сведочанства оних који су били спремни да погину под утицајем ове врхунске, антологијске поезије. А неки су збиља и гинули.

Године 1928. Бранимир Ћосић, Ракићу препричава судбину свог ујака, младог сликара, који се пред почетак Првог светског рата вратио у Србију, из Прага. Не да слика, већ да ратује: „Сећам се његове велике косе, његове велике црне машне, његова става када је преда мном и мајком, упаљених очију почео изговарати стихове ваше Симониде. Са каквом ватром, господине Ракићу, са каквим полетом! И не само он, него цела његова генерација живела је са вашим Косовским стиховима. Уосталом, не само живела већ и умирала (…). Три дана пре него што ће погинути, видели смо се приликом његова проласка на нишкој станици. И тада је изговарао ваше стихове: ‘Данас нама кажу, деци овог века/ Да смо недостојни историје наше/ Да нас захватила западањачка река/ И да нам се душе опасности плаше./ Добра моја земљо, лажу!'“

Ракић, кога је ваљда било срамота да на ову причу само скромно слегне раменима, овако је одговорио свом саговорнику: „И ја сам лично чуо младе људе где говоре моје стихове. Најлепши час сам доживео једног дана, 1912. године, на Гази Местану. Не знајући да сам и ја ту, један млад официр је рецитовао моју песму.“

Велика поезија, велике идеје

Циници се опет оглашавају да нам кажу како је то време прошло и како та песма данас више не може никога да одушеви. Неће бити баш тако: надам се да се на Јутјубу још увек може наћи фантастична обрада ове Ракићеве песме коју изводи група 357. У овој обради слушалац може да чује ону храброст, одлучност и непоколебљивост, коју су Ракићеви генерацијски исписници, осетили у тишини када су се први пут сусрели се стиховима ове песме.

Када се говоре, читају, или певају, стихови Ракићеве песме На Гази Местану су неуништиви: они сведоче о величини поезији, величини идеје која ту поезију надахњује, о величини личности спремној да животом посведочи идеју у коју верује. И заиста, док читамо или слушамо стихове песме На Гази Местану осећамо да смо део нечег великог и праведног – Косовског завета, господства, врлине, храбрости и аутентичности једне генерације која је поручила својим критичарима: ми ћемо да поновимо исто што и они силни оклопници, али не као њихове копије (које временом постају фарса) већ као једна нова, самосвесна генерација, која ће њиховој десетерачкој величини придружити и своју сопствену, модерну, али не мање одлучну.

Разлог за овај текст, међутим, није само Ракић и ужас кроз који пролазе наши сународници на Косову и Метохији, већ и жеља да се нотира чињеница да је данашња Србија постала Косово. Тачније речено, како Ракићеве песме сасвим сигурно више нема у нашој окупираној јужној покрајини, тако је више нема ни у лектирама за основну и средњу школу у Србији, из којих је, после неколико тактичких маневара, дословце избачена. (Позивам се овде на веома корисно истраживање госпође Оливера Крупеж и њених сарадника које доноси Слободан Антонић у својој књизи Колонијално (анти)образовање).

Циници би казали да се сасвим добро може живети и без историје и Ракића и свега што он симболизује (а видели смо шта симболизује). А како се живи без историје, сведочи Пекић у једном од писама из Лондона под насловом Земља без прошлости земља је без будућности: „Покушај да се прошлост одбаци и све почне испочетка (…) доводи нацију до трагичне изгубљености детета, које више не познаје родитеље, само зато што је пристало да их не признаје. Из тога се рађа несигурност, а из ње неспособност да се поред других и с другима живи, нарочито са онима који своје родитеље имају и признају. Ко са својом прошлошћу и својим пореклом не уме у миру да живи, наћи ће се у рату са својом садашњицом.“

Како ће Пекићеве речи изгледати у пракси? Па ево овако: без икакве шале и претеривања, могу да претпоставим како ће за десетак година мали Албанци на окупираној територији веровати да су Немањићи албанска династија и да су се на Косову пољу албански кнез Љазари и његови албански оклопници без мане и страха храбро борили против неких надирућих словенских варвара, док ће у исто време српска деца бити учена да ништа не постоји пре њиховог рођења, односно да ничега неће бити ни онда када умру/цркну. Тачније, третираће се као животиње/радна снага, а не као људи. То је и разумљиво: народи и земље који теже некој величини желе да имају и велику историју: ако је баш немају, онда ће да је украду, заплене или отму. Опет, затечено становништво нема никакву потребу за било каквим сећањем на претке, прво зато што нису народ, већ животиње, и друго, зато што не живе у држави, него на територији у којој је оно испод земље много вредније од свега што је било, или јесте, или ће бити на њеној површини.

Бити веран

Шта хоћу да кажем овим текстом? Желим да саопштим једну једноставну истину, а то је да је свака кућа и сваки стан сваке српске породице постао Гази Местан, што значи да ви одлучујете да ли ће ваше дете знати за Ракића и све што његова личност и његова поезија симболизује, или ћете Ракића избрисати и ви сами, да не бисте ометали образовни процес које ваше дете треба да претвори у циника. А циник је онај ко је научио да у животу треба служити покорно ономе ко има новац, а тлачити, немилосрдно, све оне који га немају, док родитеље – то јест, вас – када остаре и постану пуки трошак, треба сместити у старачке домове (који се плаћају аутоматским скидањем новца са рачуна), тамо далеко, где се тај циник више никада неће вратити.

Укратко, Ракић је био песимиста, што значи да није веровао да су људи око њега по природи добри и пуни врлина. Али, тај очај га није поколебао да уради оно што је могао да уради као појединац. Бити веран Ракићу данас, то значи отети се притиску депресије коју изазива чињеница да нам практично без икаквог отпора државе отимају све што у нама вреди, да би на крају постали крпе без мишића и костију.

Уместо дефетизма и очаја, потребно је да засучемо рукаве и да своју децу и осталу децу са којом долазимо у додир лично поучимо ко је био Милан Ракић, како гласи његова избрисана песма На Гази Местану, и на крају, ко је ту песму избрисао и зашто. То није пуно, али је нешто. Можда ће неко од те деце сутра бити у стању да Ракићеву песму врати кући – у лектире за основне и средње школе у Србији – како би после тога, његова деца или унуци, вратили кући и неке друге, крупније ствари, са Ракићевом песмом, ако не баш на уснама, оно бар у мислима.

То моја генерација сасвим сигурно неће доживети, али ће, са опкладом на такву будућност, наш живот у овим поганим временима сачувати смисао, вредност и циљ, који милиони људи у тзв. „срећнијим“ земљама, то јест, антихуманистичком Мегалополису, одавно више немају.