Врховна команда српске војске наредила је јуриш 12. септембра на Кајмакчалан, против Бугарске и Њемачке војске.
Осамнаест дугих дана Кајмакчалан није био дио овог свјета, његови високи врхови спустили су се у срце пакла. Небројено пута српски војници су јуришали, тјелима пунили ровове, голим рукама кидали бодљикаву жицу и остајали да висе разапети на њој, покошени митраљеским рафалом. Војници су причали да је на врху владао толики хаос да се тешко разазнавало ко се са ким бије. Зато су скидали бајонете са пушака, узимали их у голу руку, а другом би држали шлем на глави, јер је он био све што их је разликовало од бугарских војника.
1916. је била прва побједа српске војске после трагичног повлачења до обала Јонског и Јадранског мора. На жалост број српских жртава био је огроман.
Споменик српској војсци, који је краљ Александар I Карађорђевић подигао на том месту, разорили су дјелимично бугарски окупатори 1941. У оквиру комплекса сахрањено је и срце великог пријатеља српског народа Арчибалда Рајса, у складу с његовом тестаментом.
Швајцарац је волио Србе као сопствени народ, дивио се херојима Кајмакчалана са којима је дијелио добро и зло и оставио у аманет да му срце заувјек лежи са њима. Жеља му није испуњена, јер су током Другог свјетског рата Бугари срце украли, однијели га и бацили не зна се гдје.
Спомен обиљежје данас је оштећено, руинирано. Са капеле је украдено Пупиново звоно, дар великог научника Михајла Пупина.