ПУТОПИСИ КРОЗ УТРОБУ: „КОД ХИПЕРБОРЕЈАЦА“ МИЛОША ЦРЊАНСКОГ И „МЕТОХИЈСКИ СФУМАТО“ ДУШИЦЕ ФИЛИПОВИЋ

 

 

ТАЈНА ПУТОПИСА

 

Још од најранијих дана људи су желели да опишу крајеве кроз које су прошли и објасне људе с којима су се срели; чак и када им се није веровало (као Марку Полу, на пример), они су осећали потребу да оправдају своје путовање остављајући писани траг о њему. Што се пак новијих путовања тиче, њих су, још од романтизма, интензивно почели да предузимају песници; жељни ДРУГЕ ОБАЛЕ, ОНОГ САЊАНОГ ТАМО, они су се на пут отискивали у потрази за златним огњиштима свог „ја”. Зато је модеран путопис – путопис кроз себе; описујући спољашње пределе уловљене у замку „ја”, песник их присиљава да заувек уђу у његов унутрашњи простор.

Дакле, то треба имати у виду када читамо „Хиперборејце” Црњанског. И то треба имати у виду кад читамо „Метохијски сфумато“ Душице Филиповић. Нису то класични путописи, него путовања кроз сопство у потрази за праисконским врелом битија.

 

ЗОРЊАЧЕ У КОЈЕ СЕ ГЛЕДА

 

Црњански од почетка у „бескрајном плавом кругу” свог стваралаштва има једну звезду. То је звезда његове чежње, звезда недосезиве, а преко потребне Отаџбине у којој се дише и живи са дна себе. Далека Суматра је рани символ његове потраге за коначном луком и котвом смисла; Стражилово није било само војвођанско брдо, него и символ сваке песничке Отаџбине; у „Сеобама” из маглуштина које се вуку над равницама израња Русија; у „Ламенту над Београдом” коначно уточиште уморног „ја” је град на ушћу Саве у Дунав. Сан о Хипербореји, земљи с оне стране леденог севера, у дело Црњанског ушао је из највећих дубина песниковог сензибилитета. Не прихватајући, као ни Ниче, хришћанско схватање трансценденције, идеју о вечном животу који се наставља с оне стране гроба, Црњански се (опет као и Ниче) окреће античком миту о Хипербореји, земљи у којој живе срећни, снажни, духовно и телесно здрави људи; срећнији и снажнији од наших познаника, лепши од мушкараца и жена које срећемо на улицама, они у својим очима чувају сјај архетипског сунца. Хипербореја је нека врста простора у коме и даље траје „златни век”.

У „Метохијском сфумату“, у коме је православна хришћанска вера као темељ нашег бића повезана са народном вером, басмама и гаткама, Ђурђа, аутофикцијски одраз Душице Филиповић у огледалу завичајности, смислом обасјаног предела порекла, трага за могућношћу самонадилажења кроз суочавање са трагедијама личним, породичним, националним.

Ђурђа је дете које је, још у колевци, остало без оца и ујака, дете чији је деда остао без четири прста у немачком логору, дете чија су баба по оцу и прабаба по мајци биле уметнице бојадисања и ткања и тешке мученице свакодневице, као и њена мајка, која је понела крст са снагом старих, дете које је уобразиљом дозиђивало срушене куће и олтаре, дете које се, на студијама, срело са Приштином која је ишла у сусрет грађанском рату, дете које је постало жена и мајка петоро деце, и дете које је, сагледавши све ужасе нашег народног страдања, одбило да се помири са поразом какав нам је, вековима, нуђен ( „Пиј шербета из чаше Свечеве, ал` сјекиру чекај међу уши“, рекли би Његошеви јунаци који су прешли с друге стране Завета ).

И дете које је заволело Црњанског.

ПРИСУТНОСТ ЦРЊАНСКОГ

 

Црњански је, подтекстуално, присутан у читавом „Метохијском сфумату“ – од првобитног читања које Ђурђи даје скоро све што се од књижевности може добити ( од чулног искуства мушко – женских заноса до историјске свести; Црњански је и заводник младог срца и путеводитељ кроз сеобе, што доказују да смрти нема ) до најфинијих подробности њеног приповедања. Када Ђурђини отац и ујак седају у камион, да продају гајбице са јагодама: “Баба је рекла да је отац сав сијао, док је ишао уз пут, са ујаком, до плавог тамића, у који су ускочили, скоком веселих бића“, ми се одмах сетимо „Стражилова“ и лирског субјекта спремног да скакуће скоком „веселих, пијаних бића“.

На самом почетку своје књиге неодредиљвог жанра ( какав је и „Метохијски сфумато“ Душице Филиповић ), Црњански се сећа како је успео да фотографише сломљено галебово крило и своју сенку. Дивна, магличаста слика меланхолије: тај галеб је иста она Чеховљева птица која надлеће језеро неостваривих чежњи Трепљова, Нине Заречне и осталих јунака драме; тај галеб је исти онај албатрос коме се изругују морнари што су га заробили – албатрос из Бодлерове песме. Препознајући себе као сенку, приповедач књиге „Код Хиперборејаца” исповеда своју немоћ, своју утварност…

Црњански тврди да је увек осећао живот као сан из кога ћемо се пренути у неку другу, коначнију и бољу јаву. Неко од његових саговорника у „Хиперборејцима“ примећује да је похлепа за путовањима, откривањем непознатог, налажењем изгубљеног, нека врста лудила, управо онаквог лудила какво су, као hybris (трагичну кривицу), Грци сматрали кажњивим у свом класичном периоду. Путовања су потреба да се прекорачи граница, да се додирне забрањено. Црњански је свестан тог великог, метафизичког ризика путовања: на некој од пловидаба може се заувек потонути, са неког пута никада се нећемо вратити, нека свратишта и гостионице могу се претворити у тамницу и гроб. Па ипак, он иде даље, пркосећи стихијама. Каже да је свагда имао осећај нереда у стварности; и још – да је желео да ишчезне у даљини. То ишчезнуће, та етеризација, тај бег од сопственог „овде” и „сада” намеће и много елемената форми саме књиге „Код Хиперборејаца”.

Присуство медитативног, есејистичког, и присуство путописног код Црњанског из истог су извора: размишљати о свом ишчезнућу и путовати кроз измаглицу своје унутрашњости – то је начин на који Црњански жели да у географску карту језика уцрта обрисе своје Хипербореје.

У роману „Метохијски сфумато“ присутна је етеризација Црњансковог типа. Јер, како рече Миљковић, све је нестварно док траје и дише, и тек цвет, мирисан у својој одустности, даје пуноту значења нашем постојању. Ипак, док се Црњански нада Хипербореји, Ђурђа се, у својим трагањима, креће међу нашима и у нашем. И кад отпутује у Европу, у Лувр. Таква је и њена ћерка Симона, која своју научну будућност такође гради у свету, али остаје привржена дому као извору и увору.

Ђурђа своје искуство неовдашњег, самонадилажућег, опробава на простору између Јежевице и Драгачева и Косова и Метохије. Кад оде у Париз, она је тамо да би упоредила осмех Леонардове Мона Лизе и смирено трпљење грачаничке Симониде. Она је тамо да би схватила да све лепоте Запада, загонетне као моћ и као блуд, нису самерљиве са нашом тајном. Лепота јесте, али није наша, као што ни боја из Немачке није наша, па је баба Даница не прима у састојке које ће тканине одеће претворити у ношњу наше древне племенитости.

 

ВЕЗЕ КОЈЕ ТРАЈУ И НЕ КИДАЈУ СЕ

 

Црњански говори о Тасу, о Леопардију, о Стриндбергу и Ибзену; о Микеланђелу, каткад. О краљевима, о историји, о судбини. Однекуд изрони Хамлет; улицама књиге Црњанског шета Кјеркегор с кишобраном и једном краћом ногавицом. Есејистички приступ проблему у овом делу је чест управо зато што се у њему много мисли. Мисле, претпостављају, расправљају и убеђују се сви: од маркиза и маркизе, преко Албанке и њеног мужа до Карин Нордстрем и Торстена Рослина. Воде се разговори о најразличитијим темама; маркиз извргава руглу новоуведену римокатоличку догму о Мадони, а Црњански је, витешки упорно и сетно, брани од насртаја јефтине кордучијевске сатанистичке логике. Јунаци малих есеја Црњанског су Хиперборејци: макар рођени у Италији, то су свагда они аскетски смели и чврсти људи духовног севера, продувани леденим ветровима метафизике. Све је, на једном месту каже Црњански, на овом свету у вези: Хиперборејци и Словени, они које су арапски путописци називали Скалиби, као и римски песници који су о томе певали. Тасо, који је лудо волео, био је затворен у лудницу, након што су му сви рукописи одузети. Он је тамо стоички трпео, исто као и Леопарди, који је говорио да има меридијанске очи. Кад неко примети да су такви склопови неразумљиви, Црњански вели да су они сасвим јасни Хиперборејцима, људима који осећају шта је право јунаштво. Идеал есејистичких медитација Црњанског је један: смелост да се годинама буде живи мртвац, какви су били утамничени Тасо и грбави Леопарди, већа је него да се јаше коњ у пијаном заносу.

Што су за Црњанског Тасо и Леопарди, хероји постојања у очајању, то је Душицу Филиповић Косовка девојка. Не именује је, а стално је присутна.

Ђурђа у „Метохијском сфумату“ свуда среће трагове Косовске девојке, о којој је, по Славици Гароњи, певала Вукова гусларка, Слепица из Гргуреваца: “Она у три фазе опева и слика сву трагедију жена након Косовске битке, управо кроз овај лик: када Косовка девојка у истоименој песми, иде на разбојиште, у сјају своје одежде са култичким предметима (хлеб, црвено вино, у златном кондиру), да тражи свог вереника, девера и кума. У другој песми “Мусић Стефан”, када се враћа очајна – и среће закаснелог витеза – Мусића Стефана (јер је обред прелаза – свадба – ако се не изврши био за жену гори и од смрти, као уосталом, и останак кнежеве клетве на витезу), и најзад, у трећој песми “Марко Краљевић укида свадбарину”, где је Косовка девојка већ историјски угрожена и изложена ономе што ће нажалост, хришћанске жене да чека вековима – похоти турских освајача. Да би избегла црног Арапина и његово право прве брачне ноћи, њена патња је изванредно ликовно дочарана: већ је сва поседела, молећи Марка да је спасе, а он чини (барем у песми) први пут ону свету заштиту нејачи и освету над насилником, убијајући га, јер је посегао на женску част његове “посестриме”, са чувеним стиховима у поенти: “Ој давори, ти Косово равно / Шта си јутрос дочекало тужно / Да Арапи сад по теби суде…”.

У „Метохијском сфумату“ Косовку девојку препознајемо на многим и различитим местима: она је, пре свега, Новомученица Босиљка из Пасјана, коју ће зулумћари растргнути коњима на репове, јер ће одбити да пође за зулумћара и испуни његову злочиначку вољу. „Бејас Ханума“, потурчена кћи свештеника, која је, када ју је хришћанска молитва исцелила, од мужа добила могућност да свом народу обнови срушени храм у селу Пасјану, такође је на трагу Косовке девојке, оседеле од патње, али неодустајнице заветништва. И девојка Азра, ћерка оца муслимана, Хасана, и исламизоване Српкиње Злате, којој су у коси, пред сахрану, нашли крст, Азра која је расла са Ђурђином ћерком Симоном ( а она покушала да њену и судбину њене мајке опева у својим писменим задацима ) потиче из света који је за Косовке девојке наступио после тешког земаљског пораза, када је требало изнова живети у измењеним условима на ивици пропасти и слома.

Симонини писмени задаци, који, углавном из формалних разлога, не наилазе на добар пријем код њене професорке књижевности, покушај су да се допева и доприча оно што је „из тмине појање“ косовско – метохијских векова. Јер се архетипично понавља, а не нестаје. И у томе је моћ Душице Филиповић – да нам, својим писањем, не дозволи да мислимо како живимо као неко други, и да смо заиста успели да побегнемо од себе. Нисмо, нећемо, не можемо побећи.

Сама њена Ђурђа је била Косовка девојка, која је, почетком последње деценије прошлог века, наслутила судбину свог народа на Заветној земљи. Чак и када се остварила као жена и мајка, она је наставила да оплакује одузете пределе и утамничену лепоту, јер се све достојно плача мора оплакати.

Код Душице Филиповић есејистичко је такође посвећено  размишљањима о књижевности и ликовној уметности, као и о везама писања и сликања. Та веза је у сну, који нам помаже да се не помиримо са овдашњицом, при чему писац, који је увек и песник, не треба да нам наметне своје виђење, ма како снажно, него да нас поведе ка нашем сопственом (сно)виђењу. Стапање утиска и слике, осећања и сазирања у Једно је крајњи циљ нашег постојања. Зато је наша дубина у висини, у бескрајном плавом кругу. Зато је, сматра Душица Филиповић, наш задатак да Србију суочимо са Сербијом, без обзира што можемо умрети а да се не сретнемо.

 

У ОДБРАНИ УЗВИШЕНОГ

 

Честа тема Црњанскових есејистичких партија у „Хиперборејцима“ је проблем женидбе. Кјеркегор је прави пример. Једна малограђански информисана госпођица, кћи председника владе, у друштву избрбљава сву своју ситну радост што је великан мисли Кјеркегор био тако изопачена живота. Она је срећна што може да пренесе оно што јој је саопштио неки човек који за њу има угледа, јер је познати професор; Кјеркегор је, можете мислити, био шизофреник, меланхолик, садиста и импотентан. То су „докази” најновије психологије. Црњански, међутим, мисли по дубини. Овај ситан, неаристократски став покреће код њега неколико размишљања на тему гадости полног нагона с којом се Кјеркегор суочио. Он је био човек са севера – а само такви људи су у стању да раскидају веридбе, смело и не зазирући од околине. Тема узалудности љубави кроз коју се каткад промаља ништавило честа је, већ рекосмо, у есејизираним деловима књиге. Црњански гондолу у којој се љубавници грле описује као мртвачки ковчег. Стихија чулног и еротског је свагда и стихија смрти; Ерос се приближава Танатосу.

И Ђурђа у „Метохијском сфумату“ не пристаје на баналност свакодневице, која би да нас, по туђој вољи и за туђ рачун, лиши сопствених суштина и непосредности. Ми имамо своје, и не смемо га се стидети. Балкан су „вериге света“, а не празнина кроз коју протрчавају туђини на пут ка светској моћи. Наши преци су ходали светом у потрази за смислом исто као и ми: “Баба је ишла пешке од Јежевице до Чачка, пазарним даном, жедна воде, гладна хлеба и сина, пречицом од осам километара, а њена унука пешачи Лувром, кроз свих шездесет хиљада квадрата, такође гладна – слика, кипова, ћупова, ваза…“

Ђурђа устаје у одбрану своје прабабе Насте и своје бабе Данице – и оне су биле уметнице, као и Леонардо, чија је сфумато техника најбоља за опис човека у овом свету. Као што је Леонардо имао „Трактат о сликарству“, тако је и баба Даница знала све о биљним бојама: “Прелазак из боје у боју увек је пратило неко чудно оклевање. Баба би се загледала, замишљено. ( Кад човек размишља, он мирује. ) Довољна је била само једна кап, само један трун приновљеног праха, ветра, росе, и очас би глатко савршенство текућине у бакрачу задрхтало. На Ђурђу су подједнао снажно деловали и мировање и стабилност и понављање и досадно мешање. Укруг, стално укруг. Уз хитри блесак у углу ока, кад навре први кључ. Увек се чекао тај кључ, да се спусти пређа, да се отме боја“.

Настино сновање пређе било је исто као и сликарско сневање: “Та Ђурђина прабаба била је позната по ћутању и пред мужем и пред народом. А постала је чувена по увођењу у нити. И по намћорлуку спрам модернисања шара. Признавала је само пиротске боје, природне, а то су онда биле тек неколике: плавозелена, црнозелена, ђувез, каверенђија, жута, вишњеренџија и лукова.“ Она се „сва у тишину и у мисли унесе и стаде да се разбраја, сабира, одузима, множи и дели од сванућа до заода, нарочито у дуге зимске ноћи, чак и кад се ватра утули и прсти скочање од ладноће и мраз нашара старе прозоре мале и тесне кујнице. Била је загуљена и није одустајала, никад, док не погоди зашарак“.

Зар нису такви, као Даница и Наста, били и ренесансни мајстори?

 

ШТА СЕ ВИДИ У СВЕТУ БЕЗ ВИЗИЈЕ

 

Слике које Црњанском улазе у око, сведочи он сам, слике су на зеници мртваца. Зато из њих дуго зрачи мисао, упорна у свом јуришу на срце, беспоштедно тражећи да буде изречена, артикулисана, довршена.

Црњански пуно размишља и о песницима поларне ноћи у људској души – о Стриндбергу, о Ибзену.

Већ смо рекли: за Црњанског, повратак у Хипербореју представља сав смисао постојања. А Хипербореја је праутроба из које је све шикнуло у свемир, у свет, у постојање. Вратити се тој утроби значи везати се пратлом. Побећи од сопственог постојања које је болно и раздируће. То је трагична судбина. Ибзенов Пер Гинт мајци и жени коју воли долази прекасно – једна је на самрти, а друга је већ престарела. Кјеркегор је раскинуо своју веридбу зато што је његов отац имао нечастан однос с мајком пре брака. Он је сматрао да није достојан женидбе. Сви ови писци су осећали меланхолију као modus vivendi свог постојања. И Црњански саосећа са њима управо зато што је и сам меланхолик: човек који осећа неодређену чежњу за Нечим, човек кога је печила гуја даљина и висина. Меланхолија је, каже он, остатак древних пловидби, наслеђе морнара, путника, сањалица, месечара. Наслеђе поларне ноћи у којој сија Сунце. Меланхолија се провлачи кроз све што створи Север – од сага до Ибзенових драма… А Грци (Медитеранци уопште) тога су се плашили. На једној страни то, а на другој кајање. Хришћанство као Рим, као вечито подсећање на прошлост из које израња потреба за кајањем. Због свега. А кајање је страшно јер се човек сећа свега што је пропустио.

Ђурђа је студентску младост провела у Приштини, и сву је знала, од врха до дна. Сада, када је походи, од старих кућа и улица није остало ништа – остао је само свет у коме нема места за човека, и сета која се ничим не може угасити. Ако се томе дода потрага за оцем, који је прерано отишао, али се вратио кроз племенитог очуха, мужа, свекра, и Оца небеског, Који је Отац свих очева, јасно је да се сета јавља тамо где сећања која навиру као река – у опственом завичају, у Приштини, у Косовском Поморављу. Јер Морава је и Западна и на Светој Земљи.

Сва Ђурђина сећања се доврхуњују у литургијској анамнези у косовским светињама, нарочито у благодатном Драганцу, као и у молитвама њеног пријатеља из младости, сликара који је отишао по позиву Господњем у Хиландар, да прими монаштво. Ђурђина сећања и размишљања прожета су и именима Срба несталих и убијених на Косову и Метохији на страшном крају 20. и почетку 21. века, који нашем народу и даље не дају ни да мре, ни да живи. Јер се на литургијској Проскомидији стално помињу и живи и умрли, а молитва је, како каже Свети Јустин Ћелијски, просфора умешена од суза и срца.

А живети се мора. Јер, што је Хиперброреја за Црњанског, док је Света Земља Лазарева за Душицу Филиповић и њену Ђурђу. Косово и Метохија су праутроба и пратле наше песникиње којој је проза само начин да заснује ( као при ткању ) свој ( који је и наш ) сан.

 

БИРАЊЕ ПРЕДЕЛА

 

Црњански бира описиване пределе тако да у њих може да утисне сва своја осећања. Он слика Шпицберг, даје чак и географске, привредне и ине егзактне податке о земљама Севера; он Рим фотографише оком – почев од Микеланђеловог кубета до просјака које сусреће на улици. Па ипак, а то је важније од свега – сви ти предели су његова унутрашњост; из њих зрачи сам песник. Довољно је да уместо „вечерња” каже „вјечорна”, па да се у души јави читава Пољска: Варшава која гори и морски таласи на Поморжу. Путописно је код Црњанског унутрашње; предели су са ове стране зеница и они се из зеница изливају у посуде реалних, физички опипљивих и описивих предела. „Стојим на перону у Риму, а лежим у исто време у Данској у житу, и чујем како шеве нада мном и даље кликћу, у небу”, каже песник. Кроз њега промичу тундре и ледено острво Јан Мајен; Андерсенова кућа претвара се у читаву Данску и он тврди да је у Данској све као код Андерсена. Обале Севера су дивно описане као пејзажи сете: зими су тужне, пусте, као мисли које обузимају усамљена човека, а лети се на њима јави весело жуто цвеће (то су осмеси усамљеника који се срео с неком Лепотом, усамљеника који је поново доживео живот). Предели су прошлост: њих Црњански не бележи непосредно, него тек кад су постали СТВАРНИ (по њему, прошлост је једина стварност). Његова религиозна визија у Сестријере је поларна мечка: живот и присност двају бића, мајке и младунчета, у леденим олујама Севера. Описујући Рим, Црњански га доживљава као град слојева, као тле из кога ниче нешто прошло, а живље и присутније него да је сада и овде настало.

 

Марија Јефтимијевић Михајловић дала је, у неколико блиставих потеза, квинтесенцију „Метохијског сфумата“, и нама је јасно да је то, на начин који би и Црњанском импоновао, ново пиање књиге „Код Хиперборејаца“, на начин садашњи: “Књига Метохијски сфумато Душице Филиповић, ни по својој композицији ни по садржају није свакидашња. Састављена од шест поглавља (са педесет прича и педесет „пешачких чинова“, цитата или сопствених промишљања који уводе у сваку од њих), нема чисто прозни карактер, већ је приповедање такво да је на граници поезије и прозе. Причама и чиновима темељ је пролошка прича „Сан за вео“, а кров молитвена поема – четрдесетница, „Вео за пепео“, што је именовало и овај текст о Метохијском сфумату. С друге стране, од пресудне је важности и синтеза или прецизније синергија књижевне речи и ликовног израза, која је манифестује кроз ликовни израз или технику сликања познату као сфумато, преко којег је ауторка на оригиналан начин концептуализовала свој књижевни израз. Иако књига нема ликовних прилога, њен садржај је у директној констелацији са сликарством Леонарда да Винчија, творца сфумата као ликовне технике у којој се споро, али непрестано губе облици и стално мешају светлост и сенке. Једно од његових основних обележја, а уједно и обележја Да Винчијевог сликарства, јесте одсуство наглих прелаза и строгих граница између предела слике. Ова техника сликања, поетика сфумата се у Метохијском сфумату очитује на неколико нивоа: и на формалном (у виду непрестаног мешања жанрова – од строгог приповедања до поезије, која, осим слободног стиха, често има и карактер и дух народног певања) и на садржинском (претапање прича из прошлости, слика детињства, са савременим историјским дешавањима везаним за Косово и Метохију; честа промена нараторске перспективе – од приповедања у првом лицу главне јунакиње Ђурђе до приповедања о Ђурђи из позиција других протагониста романа (премда се Метохијски сфумато у строгом смислу речи не може назвати романом, иако су све приче у служби једне, основне приче о Ђурђи и Косову и Метохији); приповедање о свакидашњем, реалном и реалистичком готово увек је праћено атмосфером прошлог, често архаичног, историјског, имагинарног, па и митолошког). Сав карактер Метохијског сфумата је флуидан – све је гранично, и приповедање и прича или како сама ауторка каже: „Метохијски сфумато је усамљена кућа на међи земље и неба, колевка (од) ритма обавијена маглом и димом“.“

Колевка пуна ритмова обавијених маглом и димом – то би и Црњански могао рећи за своју књигу путописа кроз меланхолију.

 

ОВО ЈЕ СЛОВЕНСКА КЊИГА

 

И словенска је, као Црњанскова потрага за Русијом, коју Вука Исакович кроз ноћ показује и каже:“Тамо аз појду“.

Словенска као наша праоснова, о којој Славица Гароња вели:“Словенима је мрзак и стран појам државе, чиновништва, не воле новац и ћифтинство им је страно, воле живот у заједници, негују култ даривања и милосрђа, широке су демократичности и једнакости (и за све друге народе, не само за себе), и зато није чудо да су се православни Словени највише пригрлили идеје комунизма почетком 20. века. Везани су за земљу и своје обичаје, а изнад свега цене слободу. Ова матријархална подлога са трансформацијом у православном хришћанству, свој крајњи продукт добија симбиозом старих култова и толеранције (милост, благост и опраштање). Наравно, Словени имају и мана: поводљиви су, некритички прихватају “туђе” као боље, а кад пригрле туђу веру, оданији су до фанатизма новој вери од њених твораца. Једина су раса у Европи расцепљени на два (непомирљива) крака хришћанства (Источно и Западно), а данас и идеолошки располућени – и једино су Словени били најдуже у историји без својих држава, већ најчешће као “робље” и делови туђих царстава (сем Русије), што се нарочито болно одразило на Балкану.“

На коме нас и даље боли, као судбине свих Косоваца и Метохијаца, мушкараца и жена, са којима се Ђурђа среће да би их угостила у дому своје словесности.

 

ВЕЧНО МУШКО И ВЕЧНО ЖЕНСКО

 

Хипербореја је вечно враћање истог умирања, у циклусима. Све што долази из Хипербореје зато је тамно и сетно, пуно неке пригушене туге. Црњански каже да „тражи везе између свог живота у прошлости и тих поларних предела”. Црњански, у ствари, покушава да кроз сваки предео призове онај коначни, хиперборејски, да би му дао осмишљење и прави сјај. Сјај санти, снегова и леда. Сјај непомичних ствари, каква је Баренцова кућа откривена годинама након пропасти Баренцове експедиције. Све су то бајке: „земље, вароши, чамци, снег, лед, живот.” Али северне. Андерсенове. Бајка је и Микеланђело песник, сликар. Север тражи бајку као узвишеност и као идеал. Путовати Севером значи бити узвишен.

Север и Хипербореја су „приче о мушком“, идеални мушки крајеви, у часу кад је „тужно бити мушко“. Мушкарци нису ту да плачу, него да, ледена погледа, као Обилић, „презиру људско ништавило“.

Код Црњанског су и есеји, и описи, и натписи на славолуцима и епитафи и све – сета и туга. Сета због недосегнуте Хипербореје, туга због немогућности да се она искаже. И туга јер је мушкост протерана из света у коме ће техника Другог светског рата сатри све трагове витештва.

Код Душице Филиповић путовати Косовом и Метохијом значи бити спреман да се легне у Свету Земљу из које ће се васкрснути. Да се буде пшеница, чије зрно, ако не умре, једно остане, али,  ако умре, много рода роди. Све су то бајке, али наше, настале из хука ветрова са Јелице и под Јелицом планином; и песме наше, као песма о бану Милутину, који, одлазећи у бој, поручује својој жени да му надгледа винограде и воденице, и да чува цркву – задужбину. Отац Ђурђин служио је војску у Метохији која је, по баби Даници, „одавлен далеко, горе неђе, у дубоко“. А отац из Метохије донео гиџе две – три, јер од такве су лозе царска вина. И његова кћи, скоро посмрче, венчаће се за Свету Земљу, која се, као и Русија код Рилкеа, граничи са Богом – одозго и одоздо.

 

КЊИГА О ЖЕНИ

 

Истовремено, на чудесан начин, иако је „Метохијски сфумато“ и књига о мушкарцима, сетним, узвишеним, жртвеним, и о Ђурђином мужу, сазданом од косовске моћи да се носи и подноси, од оног старинског „Душу у се, па трпи“, она је надасве сведочење о нашој жени, која је архетипска – Жена као праскозорје човековог битија.

Читава књига Душице Филиповић је, на неки начин, прича о иницијацији у тајну женског као праисконског. Књига је писана у доба када су трагови свега што је освитно и праскозорно заувек прогнани из света лишеног сакралности. Зато је првотност у „Метохијском сфумату“ на најстрашнијем могућем удару света претвореног у чудовишност технике. Зато жене с којима се Ђурђа среће толико страдају и такав крст носе – од њених по крви до оних које среће на Косову и Метохији, које би непријатељ да побије или живе зазида.

По Ериху Нојману, писцу књиге „Велика Мајка“, жена је, прадавно, створила грнчарију. Глина је земља, земља је жена. Жена уобличава глинену посуду сакралним шарама и брадавицама, и тако саздаје уметност.

Ђурђа се, док студира, у једној галерији у Приштини среће са уметношћу не само као трговац „уметнички предметима“, него као неко ко зна духовну цену свега са чиме је у додиру. И када јој муж прича о свом делу „Четрдесет мученика“, насталом да би се растајнила тајна наших страдања у часу кад смо, гледано са тла на које смо на плећа оборени, остављени и од Бога и од људи, она не само да разуме, него и живи његовим делом. Као што јој је и Леонардо присан, и као што се у грачаничкој Симониди огледа.

Ватра је женско задужење, а жена је чуварка огњишта, које је и први жртвеник. Жена пече, пржи и кува, и храну чини угоднијом на укус и лакшом за варење. Жена жито пресаздаје у хлеб. У посудама које прави чува залихе, што је начин борбе против глади, сталног искушења древних људи.

И Ђурђа стиже да кућу обасја огњиштем и храном и сваким обиљем. Јер воли и живи за вољене. И зато Матис, који се крштава у православној вери, од своје куме Ђурђе мејлом тражи да му пошаље рецепт за погачу.

Нојман нас подсећа да се „женско увек везивало за карактер посуде и куће, тј. ’бивање унутра’, у заклону, заштићеним и утопљеним изворном садржаношћу у мајчиној материци”. Жена је чуварка прага првобитног дома и храма и ограде као спољашње заштите.

Таква је била и њена бака Даница, која је све чувала до последњег издиханија – и тајну свог мужа, немачког логораша, и одлазак свог сина на пут без повратка.

Таква је и њена мати, која је поучава да је „љуљашка осматрачница среће“, да би Ђурђа искуством сазнала да „увек мора нешто да жуља и да боли – кад је љуљашка од живота“. Кад си у свом дворишту, можеш слободно да се љуљаш и сањаш о срећи. Макар љуљашка била од пластичне гајбице прављена.

Таква је и старица Јефка, из призренске Поткаљаје, којој су Арбанаси комшије једини прозор зазидали, да је живу сахране, али она траје и не престаје. Јер „свако овде српској мирној и нејакој кући може да извуче уши, опали шамарчину, заврне шију, заврне шију, запуши уста и ослепи очи. А живети се, опет, мора“.

Жена чува и постељу, на којој се зачиње, у брачном односу, нови живот. Кућа – огњиште ( трпеза ) – брачна постеља основе су породице. Пенелопа Одисеја, који је стигао на Итаку, коначно признаје за мужа тек кад је он подсети на начин на који је, од велике маслине, направио њихов супружански лежај.

Дивна слика заобљеног трбуха трудне Ђурђе, у коме њен супруг слуша нови живот, јасно нам каже да су зачеће и рађање детета нешто чему нема и не може бити замене у свету лажи који је свет технике, и који говори о трансхуманизму, јер му човек више није потребан. Жена је Мајка, биће за које наш народ каже:“И Бог има Мајку“.

Плетење, ткање, прављење чворова – женско је дело. Поред хране, жена даје и одећу свом дому. Ткање и предење су симболи судбине: Парке и Суђаје намотавају и одмотавају нити живота. По Нојману, „богиње судбине су увек Богиње порођаја, те да веза између рађања и смрти, као и између венчања и смрти, за жену постоји као суштинска веза“. И ето приче о прабаби Насти, којој нико није могао да приђе у вештини ткања, али која се разаткала и распрела када њена вештина више ником није била потребна.

Жена господари лековитим и јестивим биљем, а сабирање хране и берба се без жене не могу замислити. Жена је, вели Нојман, „изумитељка и чуварка првих исцелитељских напитака, лекова и отрова, као и вина и ракије”.

Баба Даница је биљарица, која зна тајну бојења пређе у разне боје, што их чува од заборава и преступног преласка на туђе, индустријске.

По Нојману, „женско управља животињским светом и господари инстинктима и нагонима, и који, као дрво под своје гране, под своје крило, окупља животиње“. И даље: „Жени је поверавана брига о младим ухваћеним животињама – она је била кротитељка животиња и зачетница узгајања стоке”.

Тако Мајка Стојанка са Новог Брда лечи чак и мачке у доба короне:“Од овУј пусту корону и мачке почЕле да се шлогирав. Главче гу се укочИло. А ти узми свињски маз и комовицу, навучев најлон кесу на шаку, па трљај, трљај…и да видиш – усправи се! Мало бацав главче, ал` живо живИнче!“

Жени припадају видовитост и снови, као и само надахнуће, без кога нема поезије. Зато, по Нојману, „оно што ћемо касније назвати песништвом, потекло је од жениног магијског чарања и песме који спонтано израњају из несвесног и његових дубина” јер  „сваки ритуал је првобитно био плес”.

Бабино намештање пупка Ђурђи на самом почетку „Метохијског сфумата“ указује на жену као господарицу ритуала оздрављења. Она поучава своју унуку да не мора све де пита, него треба да слуша, а намештање спалог желуца, уз одгонење нагазница и наједница, немоћница и потајница, је, у ствари, центрирање читавог детињег бића, које кроз живот треба да прође носећи велике терете.

И да спозна тајну Липљанског звона, и очувања цркве у Липљану, за које је морала да се принесе младићка жртва.

Пред том тајном велику метанију правио је и Милош Црњански. И из те тајне рађа се поезија, она насушна, која се памти и понавља када је најтеже. Ђурђина поезија у прози.

 

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

 

Жена је, изгледа, крваво преварена. Раније јој је било тешко, јер, како народ каже, не стоји кућа не земљи, него на жени, али су је касније преварили мегакапиталисти, вампири савременог човечанства, све у име „ослобођења“. Њој је требало, како рече Честертон, више правих привилегија, а не лажних и неостваривих права. Зато нас упозорава и Славица Гароња:“Жена неолита је сама бирала када, с ким и колико ће деце да роди, била је на степену религиозног обожавања, управљала духовном и материјалном сфером живота у друштву и породици, по гинекократском праву, чији су чланови сви били заштићени и под њеним окриљем, и у суштини, то је било истинско друштво једнакости, где нико никог није угрожавао, нарочито насиљем се није ништа постизало, што се више никада није поновило (у историји). И сад видите ту количину феминистичке агресије, чак острашћене идеологије (што је мушка методологија борбе) и претварање жене у сопствену супротност, све до задирања у језик у име “родне равноправности”. Патријархални брак је мушка творевина, али феминисткиње још дубље упадају у његов глиб (оваквог модела), не увиђајући да је све постављено на сасвим обрнутим поставкама, и ту су дошле у један идеолошки ћорсокак.“

Јер, по Честертону, жена је свима ставила до знања да више не жели да јој мушкарци диктирају, да би се запослила као дактилографкиња. Убацили су је у систем капиталистичког нихилизма, искоренили је и дали у руке стег борбеног безбожништва.

У доба „Великог ресета“ прича се, по жену, завршава појавом женских лутака које раде на вештачку интелигенцију; већ одавно, те секс – лутке, које могу да се купе за пар хиљада долара, имају речник од 25 хиљада речи, немају главобољу, немају месечне одливе, не троше паре, не звоцају, не разводе се, не узимају бившем мужу пола имовине. И не рађају.

Али, коме још треба рађање? Рађање је застарело. Као што докторка каже Ђурђи – факултетски си образована жена, а толико деце направила. Као да кнегиња Милица, владарка и умница, није имала осморо. Уосталом, и Милица је била, за данашње појмове, глупача, и није знала за „чајлд фри“ систем, него је, предање каже, на месту где је први пут срела Лазара подигла Љубостињу, као благодарност Богу за тај сусрет ( реч срећа је од „срешта“, „сусрет“, на старом српском језику ).

И Ђурђа из „Метохијског сфумата“ је од изумрлих жена, Српкиња без којих нас, чак и овако мало, не би било, и које су од земље градиле небо, и од кровињара дворце, које су чекале синове да, јер су мужеви гинули и умирали, заору прву бразду.

Није њено име случајно, наравно.

Ђурђевац се зове ко слави Светог Ђорђа. Ђурђевско полугође је прва половина године. Ђурђевка је врста брзог народног кола. Ђурђевача је плодна и благословена мајска киша. Ђурђевак је цвет Светог Ђорђа. Ђуровача је велика чаша за јуначко испијање ракије. И многе друге речи везане су за Светог Ђорђа, а међу њима да се подсетимо и једног заборављеног глагола – „ђурђимице“, што значи „не оклевајући, неустрашиво“.

Ђурђина женственост је у том неустрашивом, „ђурђимичком“, хрљењу ка Истини и Лепоти, које су, у источнохришћанском предању, нераздвојне.

Зато је њена књига полифонична, и жанровски неодредљива: то је непоробљено, праскозорно женско у њој.

И то мора, и као проза, бити лирика, за коју Хуго Фридрих каже да је „ненаспрамност“, стопљеност певајућег са певаним и опеваним. Како каже Славица Гароња: “Усменој лирици, у том смислу, у најновијим изучавањима културне антропологије, „женском начелу“ (Лаза Костић) или женском принципу, припада посебно место, са суштински најочуванијим траговима првобитног обредног синкретизма и архајских корена усмене културе (култичка веровања, обредно-обичајна пракса, митолошко–календарски циклуси, магијско–ритуалне радње), али и три кључна иницијацијска обреда прелаза која су незамислива без жене (рођење — свадба — смрт). И не само због тога што су најчешће, као чуварке и преносиоци ових, из обредног синкретизма касније формираних песничких жанрова (лирске песме и баладе), биле углавном жене.“

Књига Душице Филиповић „Метохијски сфумато“ је много књига у једној, и, у ова потоња времена, призива све битне српске књиге, од Светог Писма до Црњанскових „Сеоба“. И сву лирику, ону древну. Јер, као што је Вук Караџић рекао, ми немамо много епике старије од Косовског боја, а лирских песама има старијих од хиљаду година.

На ту старину, на смиље и босиље, мирише књига Душице Филиповић. Модерна, постмодерна, како хоћете; али наша, и свечовечанска, управо тиме што је наша.

Хвала Душици Филиповић што није одустала ни од своје књиге, ни од своје душе. То је пример на који се, у бездушном часу наше и светске историје, треба угледати.