Јевдокија Шереметјева: „У ПОЧЕТКУ БЕЈАШЕ РЕЧ“

Дописивала сам се са једним борцем. Како си, да ли је тамо вруће? Па шта друго да питам ја, глупа мамица? Мрмљам те глупе речи, покушавајући да се некако уклопим. Тешко им је са мном. И мени с њима. Да, помажем фронту. Да, идем тамо и добро разумем шта се дешава, али…

Између редова он помиње човека из своје јединице.

Погинуо је док је прикривао младог момка.

Реците, да ли знате како одговорити на такве поруке? Уплакани емотикон, дежурно „саучешће“? Можда тротачка?

Где пронаћи речи за месинџер, да пренесу океан раздирућих осећања?

Негде на Курској избочини, у месу и у ватри, сваке секунде за вечност живе људи који за друге дају своје животе. А ти седиш, дете ти се покакило, на летњем сунцу пуцкета лубеница. Живот иде својим путем.

Нисам се научила правим одговорима.

Нисам научила ни да пишем извештаје о помоћи. Не знам где да тражим речи и да ли је могуће сувим бројевима описати ову провалију између нас. Њих, који су у рововима, и нас, у позадини.

Као хрчак трчкарам дуж пукотине светова. Ни тамо, ни овамо.

А у миру је немогуће живети мирно. Са болесним дечијим стомачићима и недописаном књигом, кад у исто време сваког дана тражите где да јефтиније набавите Харпију и како да уштедите на куповини транспорта за прву линију фронта. Али ни у рату ме нема. Нисам у рову и ту треба ставити тачку. Без тротачке и било каквих емотикона.

Реч погађа ништа мање од гранате хаубице или ФПВ дрона. Једном речју можете васкрснути и убити, дати наду и одузети је.

Реч отежава формулисање кад вам једноставно напишу: „погинуо, прикривајући младог момка“.

Па и сад, опет не могу да нађем речи, осим оне дежурне, које пишем сваке недеље, најављујући следеће прикупљање за прву линију фронта.

Опростите ми моје лирске дигресије. Извините због сталног понављања. Али заиста није лако привући пажњу, пронаћи праве речи, да би их људи чули. Да се речи не протраће. Да се људи не одјаве.

(Взгляд; превео Ж. Никчевић)