Константиновић у Лагуни: поводом новог издања „Философије паланке“

Реци ми шта мислиш о „Философији паланке“ и рећи ћу ти ко си. Такав је однос јавности према најдискутабилнијем делу Радомира Константиновића (1928-2011). Мало који је толико делио друштво на онај део који се сматра грађанским и онај део који се сматра националним. За једне је Библија, за друге – канон аутошовинизма.

Као припадник млађе генерације заинтересовало ме је најновије издање ове књиге (Лагуна, 2024, стр. 402). Занимало ме је да сазнам зашто она изазива тако опречне реакције? Да ли су таква и тумачења?

Средишња тема Философије паланке, први пут објављене 1969. године, јесте паланачки дух или, како данас кажемо, паланачки менталитет. Сама је реч „паланка“ била изазвала неразумевање, јер се мислило да означава градић, варош, какав географски појам. Паланка у различитим језицима има конвергентна значења. У француском (palanquin) значи врсту четвртасте, затворене носиљке. Из османског турског потиче значење паланке као затвореног, утврђеног места покрај већег насеља. Слично значење имала је и у италијанском језику – palanca.  Зато у пренесеном смислу паланка значи духовну ситуацију затворености. Ово Константиновић није разјаснио када је, на почетку, написао да нам је искуство паланачко.

Аутор нас на почетку упућује у стил као начело паланке. Паланачки стил подразумева јак осећај колективитета, а паланачки став је свесни конзервативизам. Паланачки дух је, са своје стране, заборављен од историје, не воли непознато и покушава да „свој удес преобрази у привилегију“. То је дух нагонског самозатварања у односу према свету. Константиновић поставља две значењске вертикале: свет–отвореност–аутентичност и паланка–затвореност–неаутентичност.

Иако се тема чини интересантном (ко не би прочитао више о ускогрудности средине која га гуши?), донекле разочарава то што је књига изузетно захтевна. Барем би се просечни читалац, у пробоју кроз тешко читљиве, а понегде и више од двадесет редова дугачке реченице, запитао о чему се у књизи ради. Тешку читљивост допуњује тешка разумљивост, јер Константиновићеве реченице вру од вербалних парадокса, код којих дух паланке хоће прошлост јер неће прошлост; где је дух паланке могућ јер је немогућ и истовремено дух и антидух; где је верност заправо неверност, субјекат несубјективан итд. Тако се вредносна мерила књиге могу доживети као нејасна, а њихова критика неизводљивом. Можда је све то изводљиво – а текст проходан – ако сте филозоф, који за све то има категоријални апарат.

Својевремено је Иван Миленковић – филозоф – изјавио да свака реченица из Константиновићеве књиге данас, у Србији, одзвања: „Прочитајте, нађите, отворите насумице ’Философију паланке’, прочитајте један пасус. Запањујуће је у којој мери Радомир Константиновић погађа оно што ће се десити пола века након што је објавио књигу“, рекао је.

Ако би га читалац послушао, могао би набасати на овакву реченицу: „Свакако, предмет овог безумно-страсног политичког живота, који је сам себи сврха, и чија без-сврховитост, привидно неутилитарна, јесте нужна последица утилитаризма доведеног до саме његове немогућности (до свести, ма како мутне и пометене, о овој немогућности) – јавља се у различитим видовима, а можда је то, пре свега: 1) појединац који у агонији племенског јединства упознаје агонију племенског над-ја (његове нормативности) као могучност сопственог Ја, и то пре свега као „важења“ и „моћи“ (тим више што је ова агонија очигледнија и што је он, лично, дубље проживљава; сопствена моћ се прихвата са страхом, као израз отпадништва и као „грех“ слободе, али и као покушај да се у њој нађе заборав истог „греха“); 2) појединац који, противан својом појединачношћу једно-образности над-ја у пракси на смрт осуђеног племена, није противан и племенској свести о социјалном животу као животу сингуларизма, и који сингуларизам над-ја покушава да продужи кроз сопствено Ја, осећајући се као племе (које једино кроз њега проговара а не кроз друге) јер је племенски непомирен са ма каквим плурализмом, и, најзад, 3) строго детерминисан појединац чија неслобода је и овде јемство неодговорности као ове слободе за учествовање у овом политичком вашару, односно строго детерминисан појединац који, прихватајучи своју неслободу као неодговорност, ствара од неодговорности ту слободу која није слобода сваралачка и зато је слобода за учешће у догађајима.“ (188-189)

Коментар на предиктивну моћ ове или других реченица не би био потребан, да се ради о књизи једног филозофа, за друге филозофе, о филозофији. Али не ради се. Иако се књига, према Миленковићу, односи „на било коју паланку, било где у свету“, њен зачуђујуће велики део посвећен је критици једне, конкретне паланке – Србије. Читалац ће видети да кроз ауторово вредносно сито, као носиоци паланачког духа, не пролазе Ђура Јакшић, Раде Драинац, Момчило Настасијевић, Јован Скерлић, Милан Ракић и многи други, док је сам Његош означен као оличење племенско-паланачке доминанте српске културе.

Дух паланке је дух затворености; својеврсна клица која може да израсте у национализам или, још горе, у нацизам. Управо се то, како наводи, десило 1941. године у Србији. Зато у поглављу „српски нацизам“ где, на основу анализе националних и квислиншких књижевника, пише да српски нацизам није увезен из окупаторске Немачке, већ је –  Константиновићевим речником речено – „крајњи израз духа паланке, односно основног противречја његовог које је противречје између вечно-племенског као ирационалног и превасходно емпиричко-рационалистичког његовог става, противног свакој ирационалности, па и овој на коју позива њим самим овековечени дух племена“. Илити – органски.

Сад већ побуњени читалац би се могао сетити једне околности из тог периода (као што је постојање нацистичке хрватске државе) и запитати није ли ауторово ћутање о нечему таквом – колико год избор теме био ствар личног избора – ипак громогласно? Каква је природа тог ћутања?

Радомир Константиновић је за живота био цењен. Његови су текстови емитовани на Трећем програму Радио-Београда и штампани у истоименом елитном листу; велики издавачи су у луксузним повезима издавали његове књиге, а Министарство културе их откупљивало за библиотеке; као аутор је добијао највише државне награде. Пуно је критиковао – што националисте што „праксисовце“ – али никада другачије него што је то чинила комунистичка власт. Може бити да је реч о поклапању у стручности.

Док је српска паланка врело затворености и неаутентичности, пажљиви ће читалац уочити да конкретан пример отворености и аутентичности изостаје. То значи да полазиште са кога се критикује затвореност остаје нејасно. Пошто српску културу одређује дух паланке – а део српске историје је и народноослободилачка борба – следи да је изводљива свестрана критика тоталитаризма, што десног што левог. Другим речима, ако отвореност за свет, толеранцију и идејну различитост подразумева критику српског нацизма, онда подразумева и критику југословенског комунизма. Али управо ње нема. Зато би аутентично истинољубље, у објективност Константиновићеве категорије отворености, морало да посумња.

Како разумети књижевника Филипа Давида, према коме „Философија паланке“ најбоље објашњава дубину моралног пада и позадину српског национализма? Шта значе речи историчарке Латинке Перовић, познате по ставу да је кривица за грађански рат доминантно српска, да је „било потребно да се дух паланке отелотвори у свим појединостима, како би се разумео крвави хаос деведесетих“? Следи ли из тога да је Константиновић предвидео распад Југославије и рестаурацију капитализма – као српску кривицу?

Неспоран квалитет „Философије паланке“ је у труду на коме је заснована. Документовати и обрадити расуту грађу из српске окупацијске периодике (1941-1945) рударски је и хвале вредан посао. Такав приступ још увек може бити користан, нарочито у објективној и непристрасној критици балканских шовинизама.

Такве критике, међутим, нема што наводи на сумњу да се „Философија паланке“ употребљава ради накнадног, монокаузалног објашњења распада социјалистичке Југославије, али и као врело културних стереотипа о народу који је ту државу створио. Таква злоупотреба не издржава ни основну чињеничну проверу. То је, у 2024. години, све јасније и онима који су рођени деведесетих. Па чак и кад су лево оријентисани, као што је и аутор ових редова, они увиђају да су шупљине хегемоног, неолибералног ЕУ дискурса напросто превелике и, по свој прилици – злонамерне.

Ако је сврха филозофије да спозна истину, разоткривају ли ичије речи „Философију паланке“ боље од оних Филипа Давида да је ово дело „нека врста Библије“ – управо као квази-религијски или, чак, идеолошки урадак?