Александар Лукић: Олимпијска асебеја

„Истина, машта је била изумитељ, али је она у својим домишљањима нехотично следила тип идеја, па утолико нужност; у митологији је изградила други један свет с апсолутном објективношћу, те митологија није била дело појединачних индивидуа као индивидуа, него дело целог једног поколења… Богови сваке митологије нису одиста ништа друго, доли идеје филозофије, само посматране објективно или реално“, навео је немачки филозоф Фридрих фон Шелинг.

Олимпијске игре у Паризу завршене су спектаклом који је својом симболиком засенио свечаност отварања. И један и други чин, као, на пример и песма Евровизије, промовишу симболику нове нормалности.

Нешто што личи на Леонардову Тајну вечеру, али као скуп карикатура, према речима уметничког директора церемоније, Томаса Жолија, није постојала намера да се исмева хришћанство, већ је сцена требало да упућује на паганске богове. Међутим, чак и ако је у питању паганистички ритуал, тешко га је оправдати, зато што су антички узуси уметности били толико узвишени и велики, никако накарадни, па се не могу поредити са оваквом промоцијом толеранције и идејом да се направи „паганска забава повезана са боговима Олимпа“, како је Жоли описује.

Идеја митологије је у античко време била од најважнијег интереса за неки народ. Мит је био fundamentum populi, тј. његова исконска колективна представа о духовној повезаности. Шелинг је писао како је „незамисливо да један народ постоји без митологије“ јер је свака митологија „оверовљена“ у народу и једино је тако и могла да задобије ступањ „народства“.

Митологија је била од супстанцијалне важности за хеленску обичајност и није смела бити скрнављена. Свако скрнављење било је подложно остракизму, тј. протеривању из државе. Познат је случај филозофа Анаксагоре који је у V веку п.н.е. био оптужен за асебеју, тј. за непоштовање божанстава и светих места, па је због тога морао да напусти Атину. Ни сам Перикле није могао да га заштити, иако му је био саветник и пријатељ.

Уметнички директор овогодишњег отварања успео је једним догађајем да скрнави и стару и нову религију и иако естетско и уметничко често иду заједно, у овом случају асебеја је очигледна.

У истинском уметничком делу целина треба да буде лепа тако да у видљивом и коначном прикаже оно што је невидљиво и вечно. Насупрот томе, Жолијева „уметност“ представља негацију уметности и естетских вредности и зато се као уметност не може ни третирати. У питању је имитација уметности, нешто што јој само наликује, а у ствари представља промоцију идеолошког концепта нове нормалности.

Олимпијске игре заиста су биле повезане са старом митологијом. Према историјским изворима, установљене су у Зевсову част 776. п.н.е. Оне су имале толику важност за Старе Хелене, да су и време рачунали преко олимпијада. То је период од четири године између двеју олимпијских игара, па се тако на пример говорило да се неки догађај збио те и те године те и те олимпијаде, при чему би прва година прве олимпијаде била 776. година п.н.е. како ми данас рачунамо време.

Често се у наше време у том погледу прави грешка, па се бркају појмови олимпијаде и олимпијских игара. Опште је познато је да је током игара проглашавано свето примирје и ратови би по правилу барем накратко престајали. У питању је био више симболички чин, зато што су игре трајале кратко. Прве игре завршаване су у току једнога дана. После установљења хришћанства као званичне религије, олимпијске игре постале су непожељне као остатак нечега што је повезано са старим веровањем, па их је 394. године забранио цар Теодосије I.

Иако модерно обнављање олимпијских игара на неки начин представља и промоцију митологије, овогодишње отварање кроз тзв. уметнички концепт заправо промовише нову идеологију, која карикира и стару и нову религију, и митологију и хришћанство, и Зевса и Христа и учествује у успостављању новог друштва џендеризованих појединаца и нове религије без бога (или богова). Богови са Олимпа у Жолијевом тзв. концепту толеранције инструментализовани су на исти начин као што је инструментализована музика на такмичењу за песму Евровизије.

Сви спортисти самим учествовањем на таквим играма глобалног ријалитија постали су саучесници у том пројекту. Нико није после таквог отварања које супстанцијално одређује њихов карактер, одбио да учествује и вратио се кући. Зато се може рећи да данашње олимпијске игре више сличности имају са римским гладијаторским борбама него са хеленским играма. Гладијатори не могу да одбију борбу у арени.

Игре су се претвориле у спектакл који заокупља јавност у складу са принципом Panem et circenses / Хлеба и игара. Јувенал се жалио како се Римљани више интересују ко ће победити у арени, него за свој друштвени положај. И данас људи, подељени у нације, уживају у спектаклу, радују се победама својих, по правилу, богатих „гладијатора“ и њихове победе виде као своје, док они заправо играју за себе и своје интересе. Већина њих су апатриди који немају ни пребивалиште у земљи за коју наводно играју. У томе је суштина данашње спортске спектаторске обмане која од људи прави неку врсту нарокомана који заборављају да се у исто време, не тако далеко, ратује, да многи недужни људи губе своје домове и животе, да се свет налази пред нуклеарном катастрофом.

Олимпијске хероји постају национални хероји који „гину“ за своју земљу и за своју „погибију“ добијају стотине хиљада евра. У некој држави мало мање, у некој мало више. За једну златну медаљу просечно плаћени радник у Србији треба да ради око 250 месеци, а Стари Хелени своје победнике награђивали су ловоровим венцом.