МИЛЕВА ЛЕЛА АЛЕКСИЋ: ОЧИ ТРЕШЊЕВЕ БОЈЕ

Испод ретке храстове шуме скућило се домаћинство богато грађевинама, стоком, покућством, воћњацима и свакаквим другим изобиљем. Највише се окитило бројном децом, све једно другом до увета. Загаламила авлија од дечјег жамора, цике и вриске. Босоноги дечаци су јурили за лоптом крпењачом, саплићући једни друге у игри,,на мале голиће.“Девојчице су откидале зелене плодове џенарика за игру пиљака. Само на тренутак, дечју вриску надјачавала је меденица окачена о воловском врату, у воловској запрези што креће у рабаџилук, или у воденицу. У пространој кући, битише породица у патријархалном поретку, за пример другима у слози, радиности и поштовању. Не да се свакоме срећа довјека. Зна то народ у горштачким крајевима. Мудре, седе главе су збориле:,,Нити се у добру понеси, нити се у злу покуди.“Таква мудрост је стицана кроз животно искуство.

Почетком Другог светског рата, домаћин овог угледног дома, остави чељад и пође у своју војничку јединицу. Сврсташе се под ратном заставом на којој пише:,,За краља и отаџбину.“ Нису ни пушке опалили, заробише их Немци, после бомбардовања Београда. Дошли да намире рачуне за Први светски рат, у коме их победи српско јунаштво, жилавост и издржљивост. Транспорт у радне логоре у Немачкој. Павла распоредише у сеоском домаћинству, из кога је домаћин отишао на Источни фронт. Вичан у сваком занату, прихвати се свих послова, роб на туђој земљи… Нису га понижавали. Имао је и храну и радну одећу и обућу. На крају дана, стражари су га враћали у логор. И тако из дана у дан, свих дугих ратних година. Немачка деца су се врзмала око њега, гласно галемећи, понешто запиткујући, уносећи своју радозналост у Павлове послове. Гледао их је, понекад, онако плавокосе, сличне као јаје јајету и са окамењеном сузом у оку присећао се својих синова и кћери, тамне косе и очију као трешње црнице, светлих топлих погледа, њихових радосних празновања и радовања. Мутер их је оштро опомиљала да се удаље, бацајући презрив поглед у правцу стаситог Србина. Охолим покретом руке би прикупила своје широке сукње и замицала на врата простране, лепо уређене куће.

…У дому испод ретке храстове шуме,Душанка је савијала децу око огњишта, грејала их разгорелом ватром и надом да ће им се отац убрзо вратити, ма где да је отишао. Некако, преко ноћи, уозбиљише се и несташна деца и постадоше мали, одрасли људи. Нису се више играли ни клиса, ни јелечкиње-барјачкиње. Замукнули им танани гласићи, као у преплашених птића. Све чешће су у мајчиним очима тражили одговоре, који нису стизали са њених испуцалих усана.
-Мајко, шта ако се отац не врати? Ко ће нам њиве орати и жита сејати, Крсни колач са кумом ломити?

-Вратиће се, рано моја. Кад- тад ће се вратити. Нисмо се ми на Бога камењем бацали, да нас тако казни. А, док не дође, мајка ће орати, а ви ћете волове у јарму водити. Ране моје љуте…
О Павлу нису стизали никакви гласови. Прођоше једна за другом четири ратне године. Једне ноћи дође у кућу неколико војника. Јаглика претрнула. Одавно већ ничија глава није сигурна на раменима.
-Мајко, не бој се. Ми смо народна војска. Да примиш у кућу једну нашу рањену другарицу. Тешка битка беше јуче на Дрежничкој Градини. Ми морамо даље.
-Е, несретна ђецо моја. Дајте је’амо. Подјелићемо што је Бог дао.
Војници се погледше. Како да јој кажу да је њена вера у Бога назадно схватање. Ипак, поверавају јој на душу и бригу један млади живот. Унесоше на крвавим носилима, младу партизанку, тек у младост закорачила, али идеали је одвели у рат. На бледом лицу, крупне грашке зноја. Очи затворене, само се усне померају у слабачком бунцању. Униформа се скорела од згрушане крви.

-А, куд ћу ја несретна с њом? Данас сте овде ви, сутра ће доћи ваша разбраћена браћа. А, мени кућа пуна ђеце. Све ће у пламену нестати. И треба да нестане кад се брат брата одрек’о. То у нас никад није било. Одакле тај отров дође, ђецо моја…
Док прича више сама са собом, Душанка вирну у собу да ли сва деца спавају. Ово мора бити само њена тајна. Брзо размишља. Сместиће је на таван од вајата. Одмах… Еј, где ли је мајка овог бунтовног женског створа. Шта прво да уради? Скину јој војничку униформу и сва знамења на њој. Обуче је у сељачке хаљине. Целу ноћ мења облоге на врелом челу. Рана на нози се прозлила. У сеоском народу ракија је лек и за ране и за тугу. Испира рану ракијом, па на њу привија хајдучку траву. Овако су јатаци видали љуте ране рањеним хајдуцима. Али, ово велико дете… У какву се хајдучију оно затурило. Ујутру деца се загледају у забринуто лице своје мајке. Док кува млеко на огњишту, мисли јој побегле на таван од вајата. Даје им којекаква послушања, док она замиче са лончетом топлог млека у вајат. Дочекују је два зачуђена ока… Један млади живот наставља својим током…
-Како ти је име, препелице моја. Е, кад се избави, ‘вала Богу. А, целу ноћ сам се молила Богу за тебе, а име ти нисам знала. Да ли ти мајка срцем чује шта је било с тобом.

– Ја сам Надежда. Како се Ви зовете, другарице…мајко.
-Е, дјете моје, не могу ти ја бити другарица, никако. Ето, моје кћери ти могу бити другарице. Ја сам Душанка, раба Божја намучена.
Благост са Душанкиног лица, као мелем се спуштала на душу младе пролетерке. По говору и држању могло се закључити да је из фине породице, од културнух и учених родитеља.Са првим сутоном, повлачили су се у кућу, закључавајући врата јаким металним резама. Нису палили петролејку, чувајући мало преосталог гаса. Само је ватра са огњишта светлуцала на лицима сабраним у круг око кућевног прочеља.

…Павле је већ научио немачки језик. Некако су се и деца свикла на доброћудног заробљеника. Више нису зазирали од његовог погледа. Понекад су му додавали алате док је радио у мајсторској радионици. Са Источног фронта нису стизале вести о немачком војнику. Само су слутили да је руска зима пресудила његовом ратовању у Лењинграду. Охола господарица куће се скоро навикла на Павлово присуство. Све више је посвећивала пажње свом изгледу и одевању. Одмеравала пронициљивим погледом Павлову снагу, бројала му крвна зрнца. Какви ли су ти Срби? Да ли у тим спретним рукама, што се у све послове разумеју, има и понешто нежности? Надзирући послове, све чешће се мувала у радионици, у дворишту, на дрвљанику око Павла. Испод германске хладноће скривала се жудност једне усамљене женске душе. Павле се вешто претварао да не примећује њене све дуже погледе и њене немуште позиве да је погледа, да јој се диви. А, онда би схватала да је он само роб коме може заповедати што год хоће. Све, само не то нешто што јој обузима мисли, расипа снове у прах и пепео, дамара у крвотоку све бурније, јаче. Окретала би се и као разбеснела лисица, враћала се у куђу. За шушкавим хаљинама остајао је трептај парфема и звук одлазећих корака. Пратиле су је очи једног сељака са брдовитог Балкана, победнички ликујући. Неке тријумфе је тешко разумети. Осећао је Павле сву буру у господаричиној души. Лукавим инстиктом слутио њене утамничене жеље. Колико год их вешто скривала испод маске гордости и равнодушности, избијале су из ока, нервозног покрета руке, пригушеног уздаха. Ко је у овој немуштој игри роб, а ко господар? Која је победа значајнија, она на бојном пољу, или победа у окршају између две душе.

Једнога јутра не чуше се ситни кораци на стази у дворишту. Павле пође у радионицу да се прихвати започетог посла. Ни деца нису бучна као раније. Нека се туга надвила над кућом, лебди неизвесност иза чипканих завеса на прозорима. Док длетом обрађује комад дрвета, Павле ослушкује гласове из куће.

-Хер, Павле, хер Павле-зачу танки гласић девојчице иза својих леђа. Ситна ручица ухвати се снажно за његову шаку и поведе га у кућу. Схватао је да се нешто чудно догађа иза тешких букових врата. На широком кревету лежала је фрау Хелга, полузатворених очију, гледајући беспомоћно према улазним вратима. На трен у погледу бљесну вапај. Нешто се преломи у Павловој души. Испред себе је имао беспомоћну младу жену, око њеног узглавља уплакану децу. На трен оклеваше, не знајућу шта да учини, да ли да направи још један корак који се испречио између роба и господарице. Нешто молећиво из погледа је пресудило. Приђе постељи, узе ситну белу шаку и пољуби је. Искра светлости бљесну у оку болесне жене. Ватра на врелом челу гашена је мокрим пешкирима потапаним у бело вино. Био је то окршај упорности и доброчинства против болести. Између два бића срушио се зид који раздваја, брани, заповеда, пркоси, не да, па опет забрањује тренутак блискости. Лице фрау Хелге је попримило руменкасту боју, очи се зацаклиле чудном светлошћу. Павлов поглед више није бежао из плавих зеница. Једна лагана рука спуштала се на његово раме, слободно, као на раме поузданог пријатеља. На моменат осмех је прелазио са једног на друго лице, а онда су отрежњени неком тешком опоменом, кидали те танке нити присности и враћали своје животе на стазу којом живот заповеда да трају, путују свако са својим завежљајем брига и недосањаних радости.

…Пролеће је те последње ратне године, стигло изненада, као да је природа желела да огреје намучену земљу, рањавану гранатама и чизмама разних војски. Живот се жилаво отимао поразу. У Душанкиној кући ижђикљала деца, као млади калемари у воћњаку, што их је засадила рука њиховог оца. Голобради дечак посрће за плугом, оре прве бразде своје њиве и свога живота. Нада се оцу. Некако, с пролећа стиже дуго очекивано писмо. Скупише се деца око мајке, као пилићи приљубили се уз њено крило. Рањена партизанка је остала у њиховој кући, припитомила се као срна, постала је део породице. Поучавала децу да читају и да пишу. Чувала се да им не намеће идеологију свога партизанског покрета. Јаглика не зна да чита и да пише. Само зна да рачуна и на кантару да мери сир и кајмак, брашно и воће. Додаде писмо Надежди.

-Жив је и здрав је. Поздравља вас и моли се Богу за чељад- рече радосно нова укућанка.
И до Скржути су стизали гласови да Немачка губи на свим фронтовима и да ће се рат ускоро завршити.Душанка са децом поправља ограде, окопава јабуке и шљиве, кречи стабла кречом. Поспрема по грађевинама, сређује вајате. Вратиће се домаћин и њен човек. Да је не прекори да није кућу одржала. Нека јој нејасна светлост греје душу. Није она свикла на велике радости. Не може се сетити ни велике среће. Децу је рађала јер тако треба- да се кућа не затре и да се држави одужи. Тај живот са Павлом, то беше некако успут. Све је било прече од њих двоје. Понекад се питала јесу ли срећније те варошке жене, што се кинђуре, дуго чешљају пунђе пред раскошним огледалом, што им кућа сваки дан мирише на колаче, а њихова одећа на парфем. Она се за брачну постељу спремала мијући косу и тело цеђом, облачећи белу ткану кошуљу што мирише на смиље и босиљак. Додуше, имала је и она миришљаве сапуне, али их је чувала у шкрињама са ћилимима да их не начну мољци. Ишчекивала је свога човека са чедном чежњом, чувајући се да ни поглед неког другог мушкарца не падне на њено лице и стас. Рађала је као родна њива. Понекад је у шали говорила јараницама на прелу- да не зна како је сву ту ђецу зачела. Ма, она ће затруднети и од Павловог погледа. Како се које дете рађало, предавала га је у руке свекрви, а она се прихватала мотике, српа, пракљаче, буце са водом, муже крава… Само би на заценути плач дететешцета у колевци, прекидала послове, раскопчавала на прсима кошуљу да нахрани своје изданче. Био је то нарадоснији, најприснији, најљубавнији осећај у њеном животу. А, Павле је као какав орао крсташ ширио крила над својом породицим. Та сигурност и његова домаћинска грчевитост да догради, а не разгради, да докупи, а не распрода, да озида, а не сруши, била је довољан разлог за Јагликину срећу. Она није знала за друго и другачије…

…У немачом питомом месту Павле се свикао на послове, на децу која су научила по коју српску реч, углавном псовку. Кад нешто у послу не иде како треба, па се отме из уста по нешто непримерено. Фрау Хелга се тим испадима смејала као радосно дете. Више није скривала своју чежњу. Знала је да је њен муж заувек остао на залеђеној руској земљи. А, Павле у најбољим годинама. И тако… Испреплеташе се две чежње, две дуго потискиване знатижеље, попуцаше стеге на душама као дугмад на кошуљама, дуго потискивана радозналост се распростре на постељи од сена. Једна тајна одлете у недохват док се два бића гледаху са осећањем изненађења, некако збуњено, али радосно. Од тада Павле је ручао са укућанима. Некако, као да је неко њихов, тај горштак са брдовитог Балкана, који погледом као кременом пали ватре у женским грудима. Послове је обављао са лакоћом, вребајући тренутак осаме који је тровао грижом савести. Његова Јаглика…Вучица и хајдучица… Бори се са ко зна каквим недаћама, брине о деци, о свекрви, о кући, земљи, о њеној части и његовом образу. Не може да се сети њених дланова на његовој кожи, њених зеница у његовим очима, мириса њене косе… Па, зар није било овакве распусне радости коју тако неспутано дарује нека непозната жена. Уплаши се своје савести. Дође му да побегне, да га убију да се овако грешан не врати у своју кућу испод храстове шуме. Ипак, нико неће сазнати, а он ће се у цркви исповедити да опере своју душу. Фрау Хелга се пролепшала. Лице јој добило ону фину руменкасту боју коју жене имају кад су у посебном стању. Стављала је шаке на свој стомак покушавајући да Павлу на тај начин саопшти истину. Била је смирена, ни срећна, ни равнодушна. То нешто што је настало из греха, биће само њено. Али, зар један нови живот није највећи дар? Тог пролећа стиже и за Павла слобода. Осећао се као расцепљено дрво младог храста, препукло од велике студени. Деца га испратише са тугом на лицима. Фрау Хелга му тутну папирић у руке и смотуљак са нешто новца, да својој деци купи по коју бомбону. Ослобођени човек пође, заробљен, укљештен у столарској радионици, у погледу жене којој оставља нешто драгоцено, своје. Нешто се преломи у његовој души. Врати се и написа ћириличним писмом своју адресу. Није он од кукавичјег рода. Разумеће Јаглика…Од свих њених дужности, она је највише мајка.

…Чељад су дочекала свог домаћина са радошћу и знатижељом. Деца су се привикавала на незнанца. Отишао је када је најмлађе било у повојима, друго се тек на прве корачиће ослањало. Надежда се представи на уљудан, господски начин. Душанка се збунила, поправља чвор на марами, не зна шта јој је примерено чинити, гледају је ђеца. Приђе и пољуби Павлу руку. Павле осети мирис дуња на њеној марами. Обори очи да сакрије стид… Донео је огромно бреме на својој души, веће од пласта сена, доле у Крчевини. Живот крену новим токовима, у држави са новим именом и новом заставом. Надежда напусти свој топли дом плачући на рамену своје помајке.

Негде, око Васкрса, седамдесетих година прошлог века, зачу се звук аутомобила пред капијом.Регистарске таблице неке стране државе. Павле одложи алат којим је рендисао држалице за мотике, косе, виле, грабуље… Млад човек одшкрину капију на дворишту. Носио је лагане кораке и осмех на лицу. Стас као златиборски бор. Очи као трешње мајеваче. Застаде на тренутак, неодлучан. Павле понесе своје уморне кораке у сусрет изненадном госту. На тренутак се загледа у своје зенице, у своје широке кошчате шаке, у бујну црну косу, своју. Јесте, то је он из године четрдесет и неке…Руке се сплетоше у чврстом загрљају. Сусрет оца и сина. Укућани се окупише без питања. Све је било јасно. Душанка обриса сузе крајевима мараме. Прибра се као добра мајка и загрли туђе, а своје дете.
-Добро нам дошао, сине- проговори кроз сузе и приви уз своје срце још једно своје чедо.