Фјодор Лукјанов: Хапшење Дурова као весник слома глобализације

Хапшење оснивача Телеграма Павела Дурова, у моменту када је одлучио да накратко отпутује у Париз, изазвало је пометњу у разним сферама – од пословног и технолошког света до медија и политике. Ми ћемо се фокусирати на ово последње, посебно због тога што инцидент постаје још једна прекретница у широј политичкој реорганизацији.

Дуров долази из окружења које истиче свој наднационални статус изнад свега другог. Чини се да су информационе и комуникационе технологије претвориле свет у заједнички простор и укинуле суверену јурисдикцију. Огроман утицај који су ИТ гиганти стекли претворен је у огромне количине новца, што је у повратној спрези додатно повећало њихов утицај.

Транснационалне корпорације су одувек постојале – у областима као што су рударство, инжењеринг и финансије. Али упркос свом међународном карактеру, оне су и даље биле везане за одређене државе и њихове интересе. Глобална комуникацијска индустрија и за њу везан сектор иновација покушавају да прекину ту везу.

Период глобализације, који је трајао од касних 1980-их до касних 2010-их, фаворизовао је овакав став. То је охрабрило стварање „равноправних услова“ у којима су најразвијеније земље имале јасну предност. Оне су имали највише користи. Трошкови повезани са растућом способношћу техно-гиганата да манипулишу друштвима – укључујући и своја на Западу – нису сматрани критичним.

Два стуба интеграције

Криза либералне глобализације довела је до промене међународне стварности (ова изјава се може и обрнути без промене суштине). Стога је спремност да се игра по заједничким правилима свугде брзо опала. Оно што је веома важно јесте да се ово може рећи чак и тамо где су ови закони првобитно написани, у водећим државама Запада.

Претходно доба није нестало без остављања свог трага. Свет је постао жестоко конкурентан, али је и даље уско повезан.

Две ствари га држе заједно. Прво, то су трговина и производња, чији су логистички ланци, створени током глобализацијског бума, квалитативно трансформисали привреду. Њих је изузетно тешко сломити. Друго је јединствено информационо поље, захваљујући „национално неутралним“ комуникационим гигантима.

Али постоји нешто чудно што нас раздваја. То није жеља да се зграби више колача – у смислу Лењинове дефиниције експанзионизма „империјалистичких грабежљиваца“ – већ осећај унутрашње рањивости који расте у различитим државама.

Парадоксално, то је фактор који је осетнији у већим и важнијим земљама, јер су то, ипак, силе укључене у највећу игру. Ово објашњава њихов импулс за минимизирањем било ког чиниоца који би могао утицати на унутрашњу стабилност тих земаља. Пре свега, то се односи на различите канале утицаја (читај: манипулације), било стране или унутрашње.

Структуре које функционишу транснационално – разумљиво – одмах изгледају сумњиво. С тим у вези је став да их треба „национализовати“, не кроз власништво, већ у смислу демонстрације лојалности одређеној држави. Ово је веома озбиљан корак и у догледној будућности овај процес би могао драматично да ослаби наведени други стуб садашње глобалне повезаности.

Доба „приземљења“

Дуров, потврђени космополитски либерал, типичан је представник „глобалног друштва“. Био је у напетом односу са свим државама у којима је радио, почевши од своје отаџбине, па све до његових недавних путовања. Наравно, као велики бизнисмен у осетљивој индустрији, био је у дијалектичкој интеракцији са владама и обавештајним службама различитих земаља, што је захтевало стално маневрисање и компромисе.

Али став избегавања било каквог везања за посебну државу је успео да сачува. Чинило се да је поседовање пасоша за све прилике проширило његов простор за деловање и повећало његово самопоуздање. Барем док је ово глобално друштво живело и дисало, називајући себе „либералним светским поретком“. Али, сада се томе ближи крај. Овога пута поседовање француског пасоша, заједно са низом других ствари, обећава погоршање, а не ублажавање невоља за оптуженог.

Од „транснационалних“ ентитета ће се све више захтевати да се „приземље“ , односно да се идентификују са одређеном државом. Ако то не желе, биће насилно приковани за земљу, тако што ће бити посматрани као агенти, не глобалног света, већ специфичних непријатељских сила. То се сада дешава са Телеграмом, али то није први и неће бити последњи такав случај.

Борба за потчињавање различитих актера у овој (информационо-комуникационој прим. прев) сфери, чиме се фрагментира претходно јединствено поље, вероватно ће бити кључна компонента следеће фазе у глобалној политици.

Пооштравање контроле свега што се тиче података неминовно ће повећати степен репресије у информационој сфери, поготово што у пракси није лако блокирати нежељене канале. Али, ако се релативно недавно чинило да је немогуће прекопати светски информациони „супераутопут“ и учинити га неупотребљивим за путовања, сада то више не изгледа тако немогуће.

Најзанимљивије питање је како ће очигледно сужавање глобалне информационе сфере утицати на трговинске и економске везе, као последњи стуб светске кохезије. Судећи по брзини промена, ускоро ће бити значајних догађаја на том плану.

Наслов и опрема текста: Нови Стандард

Извор: globalaffairs.ru

Превод: Михаило Братић/Нови Стандард

Насловна фотографија: Reuters/Albert Gea