Алистер Крук: Операција Курск – наратив у судару са реалношћу

Ратна пропаганда и обмањивање стари су колико брда и долине. Ништа ново. Али, оно што је ново јесте да информациони рат није више додатак у постизању ширих ратних циљева – већ је сам себи постао циљ.

Запад је почео да сматра да је „владање“ победничким наративом – и приказивање Другог као незграпног, неартикулисаног и екстремистичког – важније од суочавања са ситуацијом на терену. По овом гледишту, владање наративом је сама победа. Виртуална „победа“ односи превагу над реалношћу.

Стога је рат пре постао основа за идеолошко дисциплиновање широм светских алијанси, које се намеће путем послушних медија.

Овај циљ је приоритетнији спрам, на пример, обезбеђивања довољних производних капацитета да би се остварили војни циљеви. Обликовање измаштане „стварности“ има преимућство у односу на обликовања реалности.

Проблем „виртуалног наратива“

Суштина је да овакав приступ – који је у функцију престројавања целокупног друштва (и код куће и на страни) – ствара опасност да се упадне у замку искривљене стварности и лажних очекивања, из којих је, када се то испостави као нужно, немогуће пронаћи излаз, управо зато што је наметнуто престројавање учврстило јавна осећања. Могућност да држава промени заузети курс како се догађаји одвијају постаје све мања или је у потпуности поништена. Исправно разумевање чињеница на терену усмерава се према политички коректном тумачењу, а удаљава се од реалности.

Кумулативни ефекат овог „победничког виртуалног наратива“ доводи до све већег ризика да ће се полако склизнути према ненамераваном „правом рату“.

Узмимо на пример НАТО-оркестрирани и опремљени упад у симболички значајну Курску област. У погледу „победничког наратива“, привлачност ове операције на Западу је очигледна: Украјина је „пренела рат у Русију“.

Да су украјинске снаге успеле да заузму курску нуклеарну централу, онда би у својим рукама имали важан преговарачки адут и можда би одвратиле руске снаге са украјинске линије фронта која је у Донбасу све ближа колапсу.

И поврх свега (у погледу информационог ратовања) западни медији су се припремали и усклађивали да прикажу председника Путина као „замрзнутог“ пред изненадним упадом, и „колебљивог“ од стрепње да би се руска јавност могла окренути против њега, бесна због понижења.

Бил (Вилијам) Барнс, шеф ЦИА, сматра да „Русија неће понудити уступке у Украјини док не буде поткреасно Путиново претерано самопоуздање, и док Украјина не буде могла да покаже снагу“. Други амерички званичници су додали да упад у Курск – сам по себи – неће довести Русију за преговарачки сто. Биће неопходно надовезати се на курску операцију другим смелим операцијама (како би се уздрмала московска сталоженост).

Разуме се, укупан циљ је био да се Русија прикаже као крхка и рањива, у складу са наративом према којем Русија у сваком тренутку може да се разбије на комаде и развеје на ветру. После чега би, наравно, Запад остао као победник.

Коцкарски потез

У ствари, упад у Курск је био велики коцкарски потез НАТО-а: укључио је улагање украјинских војних резерви и оклопних снага као жетонa на столу за рулет, кладећи се да ће привремени успех у Курску пореметити стратешку равнотежу. Опклада је изгубљена, а жетони су ишчезли.

Једноставно речено, ова курска авантура оличава западни проблем са „победничким наративима“: њихова суштинска мана јесте да су утемељени у емоцијама и да избегавају сучељавање аргумената. Неизбежно, неоправдано упрошћавају ствари.

То значи да би сви, од медија главног тока, федералних агенција, невладиних организација и безбедносног секторa требали да се придржавају супротстављањa „екстремизмима“ који прете „нашој демократији“.

Овај циљ, сам по себи, налаже да наратив не буде захтеван и да буде релативно неспоран: „Наша демократија, наше вредности и наш консензус“. Демократска национална конвенција, на пример, пригрлила је „радост“ (реч која је беспрекидно понављана), „пут у будућност“ и „противљење чудацима“ као кључне пароле. Оне су баналне, али упркос томе ове поштапалице им дају енергију и замајац, не толико због свог садржаја, колико због намерног призивања холивудског сјаја и гламура.

Није тешко видети како је овај једнодимензионални дух времена могао да заведе Америку и њене савезнике да погрешно протумаче утицај „смеле авантуре“ у Курску на обичне Русе.

„Курск“ има своју историју. Немачка је 1943. напала Русију на овом месту како би се опоравила од сопствених ранијих губитака, али је на крају поражена у бици код Курска. Повратак немачке војне опреме у околину Курска мора да је многе запањио; садашње бојно поље око града Суџе управо је место где су совјетске Тридесет осма армија и Четрдесета армија извеле контраофанзиву против немачке Четврте армије.

Током векова, Русија је била жестоко нападана преко својих рањивих бокова са Запада. У новијој историји то су учинили Наполеон и Хитлер. Не би требало да изненађује што су Руси изузетно осетљиви према овој крвавој историји. Да ли су Вилијем Барнс и други добро промислили? Да ли замишљају да ће напад НАТО против саме Русије довести Путина у толико незгодну позицију да ће после још само једног ударца устукнути и пристати на „замрзнути“ сукоб као исходиште рата у Украјини – уз потоњи улазак ове земље у НАТО? Можда заиста и јесу.

На крају, порука коју су западне службе послале јесте да Запад (НАТО) долази да нападне Русију. То је порука намерног одабира Курска. Тумачење загонетних знакова Вилијама Барнса каже: „спремите се за рат против НАТО-а“.

Само да разјаснимо, жанр „победничког наратива“ који се односи на Курск није ни превара ни обмана. Мински споразуми су били примери обмане, али то су били случајеви обмане утемељени у рационалној стратегији (тј. били су историјски нормални). Преваре из Минска требало је да купе Западу време за додатну украјинску милитаризацију – пре напада на Донбас. Обмана је дала резултате, али по цену раскида поверења између Русије и Запада. Преваре из Минска, међутим, такође су убрзале крај двеста година дуге ере вестернизације Русије.

Курск је, ипак, другачија ствар. Он је утемељен у уверењу о западној изузетности. Запад своју позицију сагледава као приклањање „правој страни историје“. „Победнички наративи“ суштински су секуларни облик уверености у неизбежност западне есхатолошке мисије која води глобалном искупљењу и конвергенцији. У контексту овог новог наратива, чињенице на терену постају пука сметња, а не реалност која се мора узети у обзир. То је њихова Ахилова пета.

Нови Хладни рат

Међутим, конвенција Демократске странке у Чигаку изазвала је забринутост:

Као што се хегемонистички Запад уздигао из епохе Хладног рата обликован и окрепљен дијалектичком супротстављеношћу комунизму (у западној митологији), тако и данас видимо да је тотализирајући „екстремизам“ (било у свом МАГА издању или као спољашња варијанта: Иран, Русија и слично) – постављен у Чикагу у сличну хегелијанску дијалектичку опозицију као некада капитализам против комунизма. Дакле, у данашњем случају имамо „екстремизам“ који се сукобљава са „нашом демократијом“.

Средишња теза наратива Демократске конвенције у Чикагу је сама таутологија идентитетске диференцијације која се представља као „заједништво“ под паролом различитости и у сукобу са „белачким“ (идентитетом) и „екстремизмом“. „Екстремизам“ очигледно представља наследника некадашње хладноратовске антитезе – комунизма. Чикашка „закулиса” можда замишља да ће сукобљавање са екстремизмом – који је врло широко означен – поново, као што је то било у хладноратовској епохи, допринети америчком обнављању и подмлађивању. То значи да би на ред могли доћи, на различите начине, сукоби са Ираном, Русијом и Кином. Уочљиви су знаци који их одају (уз то што је Западу потребно да ресетује своје економије, што рат по правилу омогућава).

Курско лукавство без сумње изгледа паметно и смело ако се посматра из Лондона и Вашингтона. Али, који су уистину остварени резултати? Није остварен циљ заузимања курске нуклеарне електране, нити су извучене руске трупе са контактне линије (из Донбаса у Курску област прим. прев). Украјинско присуство у Курској области биће сузбијено.

Међутим, оно што је постигнуто јесте да је стављена тачка на све изгледе да се евентуалним договором испослује решење рата у Украјини. Неповерење према САД у Русији је сада потпуно. То је учинило Москву још одлучнијом да не посустаје са својом специјалном војном операцијом. Немачка војна опрема која се може видети у Курску призвала је старе духове и учврстила свест о непријатељским намерама Запада према Русији. „Никад више“ је неизговорени одговор.

Наслов и опрема текста: Нови Стандард

Извор: Strategic Culutre Foundation

Превод: Милош Милојевић/Нови Стандард

Насловна фотографија: Sputnik/Russian Defense Ministry