Ненад Кецмановић:Бошњачко бекство од слободе

По правилу, народи желе слободу, самоодређење, сувереност, али бива, додуше ретко, да неки желе зависност и подређеност већем и јачем. Фром је то звао бекством од слободе, изгледа да је на примеру Бошњака баш то посреди

Замислите, бошњачки министар спољних послова БиХ Елмедин Конаковић затражио је да БиХ трајно остане под иностраним протекторатом. Конкретно, писмено се обратио ПИК-у молбом да ОХР остане у Сарајеву на неодређено време. По правилу, народи желе слободу, самоодређење, сувереност, али бива, додуше ретко, да неки желе зависност и подређеност већем и јачем. Фром је писао о бекству од слободе, Де Боаси о путу у добровољно ропство.

Образложење молбе? „Мањи ентитет ради на сецесији”, „Додик је реметилачки фактор”, „малигни утицај Русије” и све остало по жељама западних слушалаца локалне музике. Индикативно, Конаковић не спомиње да та „опака Српска” примарно већ годинама тражи поштовање изворног Дејтона, односно враћање отетих надлежности, да је упутила предлог о договореном мирном раздруживању, да нема намеру да било шта уради силом.

Адреса молбе? Надзор имплементације Дејтона (основног споразума и десет анекса) требало је ваљда да врше њени потписници (председници, премијери, канцелари), односно њихови кабинети, или министри спољних послова, али они су овластили политичке директоре својих министарстава.

Најзад, ови су задатак делегирали амбасадорима у Сарајеву, који чине Веће за имплементацију мира (ПИК), састају се једном недељно и консултују се с лажним в. п. Елем, амбасадорократија у комбинацији са диктатуром в. п. Наравно, ништа о томе нема у Дејтону.
Кршење процедура

Аутор молбе? Конаковић јесте министар иностраних послова БиХ, што је једна од оне четири надлежности које по Уставу припадају заједничким органима, али он ништа не бенда надређену му председницу Савета министара Борјану Кришто (ХДЗ), нити Председништво БиХ које по Уставу води спољну политику, него следи искључиво бошњачке интересе. Није ово први пут да он ради по своме, али зато ни српска квота у ДКП њега ништа не пита, него ради за интересе РС.

Циљ молбе? „Пријатељи и савезници у ЕУ и НАТО-у уз помоћ ОХР-а треба да припреме БиХ за евроатлантске интеграције. Што се тиче НАТО-а, мачку о реп, јер Српска следи војно неутралну Србију, како се Срби не би нашли на две стране фронта врло могућег ватреног сукоба Запада и Истока. А што се тиче ЕУ, како ће БиХ тамо ако није суверена, а како да буде суверена ако је под вечним протекторатом, што жели Конаковић?

Истакнути хрватски научник који је Сребреницу иронично назвао „опћинским геноцидом”, демонстрирао је иронију и овим поводом. „Босну ће једног дана, сат пре поноћи, напустити в. п., а сат после поноћи биће примљена у ЕУ.” Одлуке ће, дакле, носити два датума, а двочасовни интермецо током смене власти биће довољно кратак да Босанци и Херцеговци не стигну да покушају да се (не)договоре, па и да се међусобно покољу.

Већ виђен као председник, Трамп је још на почетку првог мандата најавио да ће ЕУ морати, или да плаћа амерички кишобран НАТО-а, или да развије „Европске оружане снаге за брзе интервенције”. Коју год варијанту да изаберу бриселске еврократе, Бошњаци ће моћи да партиципирају једино у живој људској сили. Али у овој другој, Шмита, као лажног представника СБ УН, замениће опет Немац – Мануел Зарацин, у својству шефа делегације ЕУ у БиХ.

Једино у чему се слажу три народа у два ентитета БиХ – сви хоће у Европску унију, па ће законити наследник незаконитог земљака моћи да каже: „Тражили сте, гледајте.” Практично, биће то усаглашавање са спољном, безбедносном, правном, економском структуром ЕУ, што значи санкције Русији, набавку скупог течног гаса, куповину америчког оружја, даљу унитаризацију државе и развлашћивање ентитета. Онда ће Додик да подсети Зарацина да је одавно рекао да је за њега „Српска на првом месту”.

Швабо Шмит га је послао на суд у Сарајеву пошто неће с њим ни да разговара, јер лаже да је в. п., а Швабо Зарацин му је рекао да „има задатак да му загорчава живот”. Међутим, Швабо број два рекао је и то да „зна да ће Српска постати независна држава”, па Бошњаци стрепе од његовог доласка. После „пустог турског” биће „пусто америчко”, јер од самог почетка босанске кризе деведесетих, Американци су били за јединствену мулти-култи, а Европљани (Британија, Француска…) за унутрашњу поделу. Зато је политичко Сарајево типовало на Бајдена, али може и Камала, само да не доведе Трампа с Меланијом у ципелама Додиковог друга из Градишке.
Невиност без заштите

Прошле недеље још једна незгода за Бошњаке. „Џерузалем пост”, новине које се, наравно, данас у свету прате и много више него иначе, објављују опширан текст о Сарајеву (ОВДЕ). Локални Јевреји указују да, насупрот прозападној слици коју презентују политичари, 90 одсто бошњачког народа навија за муслиманску браћу у Палестини.

Али, малобројна Сарајевска јеврејска заједница покренула је адаптацију старе зграде Синагоге на Башчаршији у Музеј Холокауста и добила начелну подршку власти. Избио је, међутим, двоструки курцшлус. Прво зато што је власт затражила да се у поставку укључи и „геноцид у Сребреници”, што не само ремети концепцију, него и вређа. Друго, зато што Јеврејска заједница има намеру да напокон открије мрачну страну историје града за време НДХ, кад су у локалном помору Јевреја и Срба учествовали муслимани, колико су и хрватске усташе учествовале у масовном помору Јевреја и Срба, а заједно више него нацисти.

Бошњачка власт је то деценијама прећуткивала и инсистирала на томе да је османски Босански вилајет примао Сефарде прогнане из Шпаније. Чини се да то све има везе с Газом, а Сарајево је у невољи како се поставити према локалним Јеврејима, индиректно према Израелу, у крајњој линији према САД.

Невоља за Конаковића и његове је што се непрестано понашају као невиност без заштите која тражи неког већег и јачег да му се привије уз скуте. Кад је однос снага у ужем и ширем окружењу јасан, онда немају проблема, било да је у Стамболу, Бечу, Београду, Загребу, Москви или Вашингтону. Али, када дође до великих превирања, они увек касне, праве погрешан избор и хватају последњи воз, а онда се позивају на жртве и руже изосталу солидарност. Бургел ту судбину бошњачког народа описује у књизи под индикативним насловом „Апели империји”.

Савремени Бошњаци зато воле да истичу изузетак Хусеин-капетана Градашчевића (Змај од Босне), који је предводио побуну босанског беговата против Велике Порте. Султан је у турски вилајет послао Омер-пашу Латаса, који је крваво угушио побуну, а бошњачки историчари пишу да је тако уништена муслиманска политичка елита, с фаталним последицама по развој босанског идентитета и државне самосталности.

Ово самооправдање за националну и државну закаснелост није баш логично јер је, уместо огорчења према Османској империји, ваљда по „Стокхолмском синдрому”, произвело туркофилију, која је витална и након више од века. Истовремено, Омер-пашина сеча вилајетских кнезова била је за босанске муслимане трајан наук да нема ништа од побуне ако немаш најјачег иза леђа. Белај је у томе што је тешко потрефити не ко ће глобално победити, него када.

САД су ушле у завршницу с амбицијом „да и 21. век буде амерички”, али већ у првој четвртини више не предњаче, него зауздавају конкуренцију, отпуштају клијентелистичке земље, воде прокси-ратове и боре се с дубоким поделама код куће. Иде то брже него што је очекивано, али се не зна колико ће још потрајати. И док се менталитетом другачији од Бошњака престројавају, они чекају крај 1943. да оду у партизане.

Да ли остати уз САД с Доналдом или Камалом? Или се окренути ка ЕУ, која ће, да би преживела, морати да се с врати себи? Да ли се везати за срцу најближу „матицу” Турску? Или се оријентисати на сибирске гасоводе и „Пут свиле”? Овај последњи и најперспективнији избор не долази у обзир, јер тамо су кренули Срби. Турска, опет, није суперсила да би била довољно јака заштита. ЕУ ни за БиХ нема консензус. А САД, чак ни с Камалом Харис, неће поред Украјине и Газе отварати трећи фронт на Балкану. Напротив, њима су овде потребни мир и стабилност.

Директор ЦИА Бернс сигурно није дошао у Сарајево на апел Елмедина Конаковића, нити је потегао преко Атлантика да му нешто важно и тајно саопшти, него да покаже, урби ет орби, да су САД и даље снажно присутне у региону. Можда је понешто и рекао о исламском тероризму, да Бошњаке препадне, и о малигном утицају Русије, да их обрадује, али њима је за срећу довољно што је директор ЦИА долетио у Сарајево, макар и на крају мандата. „И, бог те мазô, слетио прво у нас на Бутмир, па тек онда на Сурчин.” Можда је пожурио, шокиран молбом Конаковића.