Игор Ивановић: Црногорска похара Куча: приказ књиге (2)

Илија Петровић почиње поглавље у књизи које је посвећено идентитету племена Кучи следећим речима: „Кучи, старо српско племе, једно од већих брдских племена у саставу данашње Црне Горе.“ Затим обрађује област у којој Кучи живе у вишевековном континуитету, где се позива на радове етнолога Јована Ердељановића (1874 Панчево – 1944 Београд) и етнографа Стефана Дучића (1874 Дучићи у Кучима – 1918 Подгорица).

Преносећи њихове радове о границама у којима су живели Кучи и које су описане до танчина, аутор закључује: „Дучићевим и Ердељановићевим наводима ни данас се не може ништа битно додати ни одузети.“ Прецизно навођење територије на којој историјски живи кучко племе веома је битно за дубље разумевање статуса који током векова имају Кучи у односу на цетињску и турску власт. Кучи су са јужне стране у широком појасу омеђени са Отоманским царством, а са северне стране у најдужем појасу са српским племеном Васојевића, а са краћим појасом према племенима Братоножића и Пипера.

У великом делу територије коју Кучи користе за испаше у свом полуномадском сточарству (где је централни простор око Ком планине), преплићу се аграрно или животно са Арбанашким (Арнаутским) племенима. Зато многи аутори Кучима приписују мешовит идентитет: почетно албанско порекло (вероисповести мухамеданске или католичке), а касније несумњиви српски идентитет.

Сви аутори се слажу да у једном делу територије племена Кучи, нарочито на оним рубним подручјима, постоји у мањем обиму различит етички састав. Односно да тамо живе арбанашка братства, па овај мешовити национални каратер узрокује и различиту вероисповест унутар кучке територије. Турска администрација смешта кучки простор у Кучку нахију, где под арбанашко-латинским насеобинама бележе три села (Затријабач, Коћи и Орахово) са 237 домова и 600 пушака.

Дрекаловићи и Старокучи

Аутор набраја многе друге истраживаче који покушавају да лоцирају порекло племена Кучи, укључујући и сам назив племена. За Марка Миљанова – који је такође из Куча – нема спора да у Кучима живе Дрекаловићи, који су директни потомци Ђурађа Кастриотића Скендербега, као и Старокучани од Мрњавчевића, и једни и други Срби.

Аутор Илија Петровић посебно истиче научни рад српског академика Васе Чубриловића, који изводи неупитан закључак: „Кучи су били и остали српско племе.“ Академик Чубриловић пише о племенским миграцијама на тим просторима током 14. и 15. века, мислећи на продоре Арбанаса, па изводи закључак да од друге половине 14. века и у целом 15. веку на територији Куча постоје само српска насеља! Порекло Куча, слично Марку Миљанову, академик Чубриловић повезује са братством Дрекаловића, које потиче од праоца војводе Дрекала, по народном предању потомка Ђурђа Кастриотића. Од сина војводе Дрекала, Лала Дрекалова потиче цело братство Дрекаловића, које се шири у српском делу Куча и чини основну супстанцу овог српског племена.

Милош Поповић пише за Земљописаније србско: „Средином 19. века Кучи су бројали око 15.000 душа, од чега око 2.750 способних за војничку службу.“ Дрекаловићи, по њему, имају 15 села (најпознатија: Медун Горњи и Доњи, Убли, Безјово, Косор и Момче) са 511 домова и 1.400 пушака.

Веома отрежњујуће за читаоца делује научно поткрепљена чињеница да су Брђани – првенствено чукунунук Дрекалов, кучки војвода Радоња Петров Дрекаловић – реализовали саборну свест код српских племена пре цетињских власти! Тако Ердељановић пише да је „доба од 1688. до 1768. године уједно и најсјајније време кучке прошлости“ – дакле почиње још пре времена када је Данило Шћепчевић из Његуша (касније чувени владика Данило о чему пише Његош у Горском Вијенцу!) године 1700. хиротонисан за канонског цетињског владику од стране Арсенија III Црнојевића!

Ердељановић даље пише да је кучки војвода Радоња Дрекаловић успео створити савез од три српска брдска племена: Кучи, Братоножићи и Пипери. У исто време војвода Радоња иде у Русију, као и његов син Илија после њега, што указује да су брдска племена предњачила у многим српско-саборним и источно-православним ставовима и поступцима.

Аутор Илија Петровић закључује своје ставове: „Објединитељски покушаји свих поменутих кучких војвода, од Ивана Иликова до Илије Радоњина, учињени су много пре оних којима је владика Петар I црногорским нахијама припојио Бјелопавлиће и Пипере, а ти покушаји могли би се сматрати извором патолошке мржње коју су према Кучима испољавали сви његови владарски наследници у Црној Гори: владика Раде (Петар II), књаз Данило и кнез/краљ Никола, а нарочито овај у средини.“

Вероватно да су ове речи најбољи увод да најавимо централну тему овог штива – црногорску похару Куча. Ипак, пре тога морамо накратко описати још један немили догађај који је претходио овом злочиначком подухвату, и који је имао тектонских последица за каснију историју Црне Горе.

Бјелопавлићка буна

Као и код многих догађаја из овога периода, а нарочито на територијама попут Цетиња, где није постојала ниједна штампана новина, сви аутори који су се бавили тематиком догађања под Острогом, у јуну 1854. године, своја истраживања базирали су на много секундарних историјских извора.

Аутор Илија Петровић наводи у књизи све њих, поштено износећи њихову, понекад и међусобно противречну, стручну аргументацију. Аутор не подржава експлицитно један основни ток догађаја, јер је кроз разне текстове и „сведочења“ било више верзија историјског догађаја у Бјелопавлићима, али се заједнички вектор свих истраживања итекако препознаје у књизи. Видимо да постоје бар две основне историјске равни на којима ће се простирати „Бјелопавлићка буна“: узаврела политичка догађања на унутрашњем плану у Црној Гори, као и неразумни морално-психолошки поступци моћника који узрокују разумљиву реакцију погођених.

Аутор Илија Петровић наводи супротно истраживање двојице историчара – од којих Душан Вуксан условно пише са „српског становишта“, а Бранко Павићевић сигурно пише са „дукљанских“ позиција – где обојица, поред другачијег угла гледања на овај догађај, „као непосредан повод за немире у Бјелопавлићима означавају понашање књажевих пратилаца приликог његове посете манастиру Острогу јуна 1854. године“.

Слично наводе и разне новине тога доба које су писале о овом догађају, као и остали истраживачи, са разликом у процени интензитета самог догађаја. Дакле, јасно нам је да је окидач за Бјелопавлићку буну било недолично понашање књаза Данила и његове пратње на Тројчиндан, у манастиру Острог. Међутим, каква је била унутрашња политичка клима која претходи овом догађају?

Књаз Данило је добио јаку опозицију још код самог преузимања власти из више разлога. Значајан део свештенства није гледао благонаклоно на Данилово одбијање владичанства, неки значајни људи у Црној Гори и Брдима нису подржавали његову одлуку да се прогласи за књаза, други су били очајни због изигравања тестамента владике Рада, по коме је коуправљање државом требао да преузме и његов стриц Перо Томов; и сама књазова прека нарав генерисала је међу пониженима један број његових непријатеља.

Догађаји у Бјелопавлићима одигравају се мање од годину дана од доношења Законика, када је књаз Данило већ кренуо да спроводи неке од реформи. Такве реформе, нарочито оне које се односе на обавезу плаћања пореза Цетињу, наилазилe су на оштар отпор код готово свих племена у Брдима, која ни Турцима нису ништа плаћала. Аутор Петровић се позива на једно од многих историјских објашњења Бјелопавлићке буне, на писање у Србском дневнику, који је преузимао неке текстове из Бечке Пресе, без обзира што су ова два часописа умногоме била међусобно опозитна.

Аутор Илија Петровић је читаоцу понудио управо један темељан текст из Пресе, који Србски дневник није пренео, јер је традиционално био на Даниловој страни, по многим тумачењима. Тако се у овом тексту појашњава политичка позадина, по којој је књаз Данило покушао да на Тројчиндан 1854. године под Острогом спроведе неку врсту аграрне реформе. Тамо пише: „Књаз је становницима Брда одузео планину Лукавицу, која има богате пашњаке, како би их доделио житељима Жупе недавно прикљученим Црној Гори. Пошто житељи Брда углавном живе од сточарства, њима се не може тек тако одузети планина освојена јунаштвом и крвљу, те су их књажеве мере подстакле на отпор.“

Треба још додати и да у самим Бјелопавлићима земља није праведно подељена, односно да је подела изазвала љутњу многих породица. Све су ово плодови скривеног гнева, који је невидљиво тињао Црном Гором још од Даниловог преузимања апсолутне власти. Те плодове је барутно запалило Данилово непочинство тога дана под Острогом. Пре него што се детаљније позабавимо тим догађањима, за тренутак ћемо зауставити наративни ток Бјелопавлићке буне да бисмо се вратили у 15. април исте године када је француски дипломата Ијасент Екар послао исцрпан извештај своме министру спољних послова о сусрету са књазом Данилом.

Питање части

Француски дипломата. између осталог описујући стање у Црној Гори, дословце каже: „Захваљујући њему (мисли на Данила!), путеви су сигурни, нема никакве крађе и аустријске границе се поштују. Ово је постигао применом телесне казне. Ова казна, које се Црногорци плаше више него смрти, за коју не маре…“ Одавде је јасно свакоме, да се Црногорци плаше телесне казне јер је она понижење, а смрт је или јуначка или је Божја воља, па се зато смрти не плаше!

Највећи страх Црногораца и Брђана тога доба је да не изгубе образ, а не да не изгубе живот. Јер живот без части – односно образа – није живот достојан правог човека, боље је било умрети него бити понижен. Наглашавам колико је битно да уважени читалац запамти ову црногорску (брђанску) животну философију тог доба, пре него што се препусти наративном току који га води према целодневним (нарочито ноћним) догађајима под Острогом на Тројчиндан те 1854. године.

О овим догађајима, такође, постоје размимоилажења истраживача која потанко наводи аутор Илија Петровић, али је јасна путања заједничког истраживачког вектора, чије кретање уочавамо као очигледно. Између осталог, биће цитирани или препричани делови писма попа Вука Поповића Ришњанина – који су можда и први писани трагови о овом догађају – и које поп Вук упућује имењаку Вуку Караџићу. Такође ће бити употребљени подударни делови текста црногорске емиграције из Београда, објављеног крајем 19. века, као и писања Дуке Лондровића, Буда Симоновића, Пека Вујовића и Тома Ораовца. Укратко, у наредним редовима следи ток догађања те неславне острошке јунске ноћи.

Црногорска емиграција у тексту Неколико крвавих слика из албума Петровић – Његошевог дома подсећа да је за време владавине књаза Данила извршено осам до девет хиљада политичких убистава (око хиљаду годишње)! Због тога је према књазу постојала отворена мржња код многих сродника жртава, која се нарочито осећала у Бјелопавлићима. Знајући за ту мржњу, књаз Данило одлучује да његову рођену сетру Јану уда у племе Бјелопавлића, за чувеног јунака и војводу попа Ристу Бошковића, који долази од братства Бошковића из Орје Луке. Ова одлука је донекле смањила отпор према књазу, али га ни приближно није отклонила.

Дакле, на основу свих докумената које је аутор Илија Петровић свеобухватно систематизовао у књизи, можемо да рекоструишемо сам ток догађаја тога Тројчиног дана под Острогом – на манастирској слави. По народном обичају на тај дан много народа из Црне Горе, Брда и Херцеговине се окупља око манастира, а нарочито из племена Бјелопавлића, на чијој територији се налази ова светиња. Тада родитељи доводе кћери да их покажу, са намером да их заруче и потом удају. Долазе и скоро удате невесте (дакле, тек удате жене или већ заручене), па онда све заједно седе једна поред друге на дугачким каменим седиштима изграђеним око читавог манастира.

Књаз Данило је пристигао са великим свитом окружен његовим Перјаницима (Перјаници су по традицији били владичина лична гарда стационирана на Цетињу, након што се Данило развладичио и прогласио књазом постепено је повећао њихов број са четири стотине на једну хиљаду). Пролазећи поред невеста, књаз Данило је запазио Даницу Павићевић, девојачко порекло од Кадића, невесту попа Пунише Павићевића из племена Бјелопавлићи, која је због лепоте прозвана у народу Вилајета.

Након читавог дана проведеног у банчењу и пијанству, књаз је увече позвао тридесетак најлепших невеста а међу њима и Вилајету, да им на миру покаже иконе које је даривао Острошком манастиру, опустошеном након претходног похода и пљачке Омер-паше. Тачан број невеста које су ту ноћ провеле присилно у манастирском конаку није могуће прецизно утврдити, тако у писму које Вук Поповић Ришњанин пише Вуку Караџићу 15. јула 1854. помиње тачан број од 40 невеста, док црногорска емиграција и Дука Лондаревић помињу број од тридесетак; у сваком случају ради се од 30 до 40 најлепших младих жена и девојака.

Књажево блудничење

Уместо да им показују иконе, због чега су све невесте доведене не слутећи праве намере књажевог позива, затворене су и натеране да непристојно играју, све до пред зору. Тада је књаз напаствовао Вилајету, што је био сигнал осталим перјаницима да сваки дохвати по једну невесту. Вук Поповић Ришњанин у поменутом писму каже да је лично књаз Данило наредио перјаницима да почну са силовањем жена, па дословце пише: „На ове речи успале се сви као прасци, и појаше сваки на своју, као кучки, па их опреме кући грдне и раскубљене (растргнуте – прим. Илија Петровић), да кажу својим ђувегијама како им је било код књаза на пиру!“

У исто време док се књаз Данило иживљавао над Даницом Павићевић – Вилајетом, други из његове свите су до зоре силовали остале невесте. Вилајетин рођени брат Тодор Кадић био је запослен баш на Цетињу као слуга у кухињи књажевог двора. На његову пресудну историјску ролу, поштовани читалац ће наићи нешто касније у тексту, док ће у наставку бити речи о непосредним последицама овог масовног силовања те ноћи под Острогом.

Пре тога, морамо да напоменомо каква је била судбина прелепе Вилајете након ове паклене ноћи. Књаз Данило је повео на Цетиње, „где ју је, уживајући у њеној лепоти, држао месец или два за своје потребе“. Након што се полно заситио, књаз је наредио његовом омиљеном перјанику Кићуну Стевану Мартиновићу да се 4. септембра те године венча са Даницом Кадић – Вилајетом, тада још увек женом попа Пунише Павићевића. Вилајета није дуго остала у таквом браку, историјски подаци кажу да је умрла после само две године, народно предање каже као последица чемера.

Када сам цитирао француском дипломату Екара, који је говорио о осећају части код Црногораца и Брђана те епохе, пишући о њиховом страху од телесног кажњавања и индиферентности према смрти, мислио сам о осећају племена Бјелопавлића већ сутрадан након те бестијалне острошке ноћи. Посебно ако узмемо у обзир чињеницу да се овај неморал колосалних размера догодио у „њиховом дворишту“ и да је највише силованих невеста било из најугледнијих кућа Бјелопавлића.

Ако при томе узмемо у обзир претходну веома рањиву политичку ситуацију, нејасне односе између Цетиња и брдских племена, као и много аграрног и пореског незадовољатва у Бјелопавлићима, није велико изненађење што се један део њих дигао на побуну. И у овим околностима постоји несагласје међу истраживачима око тачног редоследа догађаја који су се згуснули у кратком интервалу, па није лако прецизно лоцирати тачан низ. Ипак су многе ствари очигледне.

Побуњене Бјелопавлиће су предводили Бошковићи из Орје Луке, књажев зет поп Ристо и његова браћа, поп Ђоко и Видо Новаков. За све њих радило се о неопростивој увреди, посебно ако се има у виду да су три или четири силоване невесте биле баш из Бошковића кућа. У међувремену, пише Томо Ораовац који је и сам „као трогодишње дете умало жртва црногорске похаре Куча“ о новој увреди за Бјелопавлиће, па каже како се перјанички командир и чевски капетан Јован Машанов Вукотић јавно хвалисао „како су он и његови перјаници, на челу са књазом, лијепо ноћ провели у друштву невјеста и дјевојака бјелопавлићких“.

Побуњени Бјелопавлићи, на челу са браћом Бошковић, проваљују у државно складиште у Подострог и узимају 700 сандука барута, који деле међу собом за будући бој. Поп Ристо Бошковић – књажев зет – тих дана пише Данилу ултимативно писмо где га обавештава о свему и тражи главу командира Јована Вукотића, а књаз то резолутно одбија, иако су га је сенатор Јоле Пилетић саветовао да ухапси перјаничког командира Вукотића. Нејасно је да ли је Ристо Бошковић прво провалио у складише барута па се обратио књазу или је то учинио након књажевог одбијања свих захтева побуњених Бјелопавлића, али ова дилема не утиче на даље догађаје.

Побуњени и наоружани Бјелопавлићи ступају у контакт са свима у свом племену, али и са осталим племенима – Кучима, Ровчанима, Морачама и Пиперима. На Бошковићки (Бјелопавлићки) ултиматум књаз Данило одговара мобилизацијом, сакупља војску од око 6.000 људи по свим нахијама и делом лојалних племена, и креће у Брда на Бјелопавлиће. Свим страним дипломатама, без чијих великих и моћних држава не био одржив статус Црне Горе, књаз упућује писмо у коме их обавештава искључиво о политичким разлозима његовог похода на Бјелопавлиће, у потпуности прећуткујући догађања из блудне острошке ноћи.

Напад на Бјелопавлиће

Пошто им је пружио уверавање да је по среди чиста политичка побуна коју су подстракли Турци, књаз тако себи обезбеђује легалитет за интервенцију коју су предводили његов старији брат војвода Мирко Петровић и војвода Крцо Петровић. Када су схватили каква се војна сила спрема против њих, у самим Бјелопавлићима настаде подела, где је већи део племена био против буне. И од осталих брдских племена, које су Бошковићи позвали у оружану буну, нико се није одазвао.

Тако су вође побуњеника остали усамљени и, схвативши ситуацију као безнадежну, успели су да избегну пред Даниловом казненом експедицијом тако што су браћа Бошковићи пребегли у турску варош Спуж. Књаз Данило је 13. јула 1854. године славодобитно, и без икаквог отпора, ушао у Бјелопавлиће, где му је потврђена лојалност од народа и преосталих народних првака.

И сам књаз констатује 18. јула у писму руском конзулу Гагићу у Дубровнику како се „сав народ од нахија Бјелопавлића, Пипера и Куча мени исти час покорио и вјеран показао, осим саме куће попа Ђока Бошковића с Орје Луке… Тако дакле данас, Богу хвала, заостао је у горе назначене нахије првобитни мир, слога и несумњива вјерност мени“. Али, књаз Данило никога од страних званичника не извештава о догађајима у самим Бјелопавлићима, на дан његове посете.

Истраживач Томо Ораовац бележи речи примарног сведока сердара Јола Пилетића, који говори да је књаз био бесан на његову рођену сестру Јану јер ова није желела да послуша књажеву наредбу и да остави одбеглог мужа Риста Бошковића, па да се преуда за удовца попа Ђура Кусовца. Због тога бесни Данило узима двоје Јанине мушке деце, од две и од четири године, у намери да их баци у ватру. У овој суманутој намери, спречава га управо сердар Јоле Пилетић и спашава књажеве сестриће од слепог беса самог књаза.

Када се смирио и преноћио, јер је ваљда „сутра паметније од данас“, књаз Данило поново показује сопствену мрачну природу. Обоје деце су пронађена отрована белим двопеком бешкотом, који је само књаз користио. Све Бошковићке куће су биле попаљене у знак одмазде и опљачкана стока код многих из овог брдског племена које потиче од Бијелог Павла. Аутор Илија Петровић закључује о овом походу, уз коментар на писмо попа Вука Поповића Ришњанина упућено Вуку Караџићу, следеће: „Поп Вуко је са сигурношћу оценио да је поход црногорске војске, изведен после несојског Даниловог учешћа на Тројичким свечаностима под Острогом, био превасходно пљачкашке природе.“

Одмах након Даниловог похода на Бјелопавлиће, креће књажева освета према свима који су „дигли глас због срамоте коју је књаз нанио Бјелопавлићима“, како је записао Будо Симоновић, истраживач чије ставове аутор Илија Петровић највише уважава, осим у глобалној оцени историјске улоге књаза Данила за коју Будо Симоновић каже да је ипак позитивна и поред много злочина и непочинства које је починио.

Сличног мишљења је и митрополит Амфилохије чије ставове на ову тему смо већ навели у тексту, док аутор Илија Петровић дели супротне ставове и сматра да је историјска улога књаза Данила негативна, уз уважавање неких његових историјских заслуга. Аутор Илија Петровић нема проблем са храброшћу и када треба да постави питање о неким одлукама и делима владике Рада у оносу према Кучима, о чему ће бити више речи у завршном делу овог штива.

Освета Кадића

Дакле, књаз Данило прво наређује убиство попа Пунише Павићевића, чију жену Вилајету је отео и унесрећио. Поруку доноси један бјелопавлићки гласник, који је лудом срећом по Пунишу био неписмен, па му је ову књажеву наредбу предао у руке да му је прочита. Пуниша чита наглас текст који измишља на лицу места, и одмах затим бежи у турску варош Спуж. Тамо затиче свог шурака Тодора Кадића, који је такође избегао од књаза. Њему је књаз Данило наредио да убије управо зета Пунишу, да би му на силу преудата сестра тако постала удовица.

Тодор схвата да га књаз тера да упрља руке зетовљевом крвљу и да тако постане његов понизни слуга, па одмах бежи у Спуж. Од тада Тодоров живот постаје талац његове освете, срамота коју му је приредио књаз Данило била је за неопрост. Касније, у Цариграду убија рођеног брата Кићуна Мартиновића, који је постао његов насилни зет.

Пуниша Павићевић је био против овог убиства, па су се он и Тодор разишли после овог чина. Тодор Кадић има само једну мисију у животу, да се освети књазу Данилу. Прилика му се после много чекања и потраге, као и уз доста среће, указала 12. августа 1860. године у Котору. Пуцњима из кубуре, у којој је била сачма умотана у змијски отров, погађа књаза, који одмах сутрадан умире. Када је ова вест стигла на Цетиње, велика и наоружана чета перјаника пали тридесетак кућа Кадића уз незапамћен масакр све нејачи, који су сви до једног поклани.

Похара коју је књаз Данило починио у Бјелопавлићима, уз злочине које смо навели, била је „пријатељска опомена“ у поређењу са Похаром Куча, која је дошла пар година касније. О самом масакру и геноциду који је тада почињен биће речи у наредном штиву. Али, историјски посматрано, догађаји у Бјелопавлићима – иако много мање трагични – много су више утицали на ток црногорске историје, због плодова гнева и освете које су изазвали.

Да књаз Данило није банчио и блудничио на Тројчиндан 1854. године под Острогом, не био изазвао осветнички нагон и не би произвео завет Тодора Кадића, који га, шест година касније, ни би убио. Неки истраживачи покушавају да изместе самог књаза из те блудне острошке ноћи, упињући се да некако убеде читаоце како књаз Данило није присуствовао чиновима силовања и иживљавања, а да сву кривицу пребаце на његове перјанике.

Ипак, чини се да је за осветнички завет Тодор Кадић имао веома дубоке унутрашње разлоге,  јер се у традицији тог народа на дубоки туђи мрак одговара дубоким сопственим мраком. И многи сведоци тога доба, на које се позива већина истраживача, потврђују Данилову лидерску улогу у неморалу те острошке ноћи.

Књаз Данило је свој морални алиби добијао код страних и утицајних конзула искључиво користећи политичке разлоге. Када се данас анализира управо политички контекст тих догађања, ни ту ствари не стоје сјајно за књаза. Видимо из писма попа Ришњанина да је књаз Данило тражио од Аустрије помоћ у случају да доживи неуспех у походу на Бјелопавлиће!

Зато аутор Илија Петровић закључује: „Ако већ Данило приговара Кучима због повремене наклоњености турским властима у Скадру, ваља поставити и питање какве је моралне и државничке вредности његово тражење да му, ако дође до неке веће невоље у обрачуну против „својих“, оних које су његови владарски преци успели да прикључе Црној Гори а он их окренуо против себе, Аустрија пружи помоћ“.

У исто доба, одвијао се Кримски рат (1853 – 1856), који је за Русију био од државно-егзистенцијалног значаја и који је изгубила од здружених снага Османског царства, Француског царства, Британске империје и Краљевине Сардиније, а где је књаз Данило одлучио да Црна Гора буде неутрална! Дакле, није подржао руског цара чија помоћ му је била одлучујућа да преузме власт, не поштујући тестамент владике Рада (песника Његоша), и није подржао Русију која је по историјским подацима издржавала Црну Гору пунећи јој буџет скоро два века!

Његову одлуку о неутралности у Кримском рату, поткрепљену тврдњама да су турске трупе на границама и спремне за напад у случају црногорске подршке Русији, српска племена Кучи, Пипери и Бјелопавлићи су сматрали као неморалан и кукавички потез. Поред наведених разлога за њихово незадовољство, сигурно је да је и ова историјска чињеница допринела таквом осећају. Ова подела се на индиректан начин пренела и на касније истраживаче: они који на ствари гледају са „српског становишта“ благо осуђују одлуку књаза Данила о неутралности, док они који деле „дукљански“ светоназор ипак подржавају ову одлуку, сматрајући да је у датим историјским околностима она била најбољи избор.

Већ је напоменуто у овом штиву да је немогуће и неуко дирктно учитавање историјских догађаја у различитим епохама, а посебно када постоји намера да се из магловите прошлости прибави алиби неким државницима за потезе у садашњости. Али, постоје очигледне сличности у неким поређењима, које су узроковане законитошћу да је историја „жива ствар“ у непрекидном кретању, као и да је то кретање више циклично него линерано.

Вероватно да је проницљивом читаоцу дошла у памет идеја о сличности историјског избора књаза Данила, када није пружио подршку Русији, и савремене Црне Горе која се придружила радикалној антируској политици. Сигурно се проницљиви читалац упитао каква је то спољна политика Русије у којој јој окрећу леђа они које је највише задужила. Јер, данашњу независност Црне Горе насталу на основу реферндумског фалсификата, умногоме је помогла и руска политика на овим просторима.

Али, поред очигледне историјске цикличности и сличности у ове две епохе, немогуће је поређење политике књаза Данила и политике Мила Ђукановића. Књаз Данило је водио суверену политику у датим околностима недовољног капацитета међународног признања ове патуљасте књажевине, док је Ђукановић водио радикално вазалну политику упркос формално сувереном статусу. Заправо, Мило Ђукановић је подмуклу полтронску политику црногорских комуниста према Титу, само преко ноћи конвертовао у беспоговорну полтронску политику према НАТО алијанси.

Наставиће се…

 

Игор Ивановић је публициста из Београда, дугогодишњи члан Удружења књижевника Србије и аутор књиге „Запад и окупација”. Ексклузивно за Нови Стандард.

Извор Нови Стандард

Насловна фотографија:  Shutterstock