Слободан Антонић: Ламброс и 1.300 каплара

Смрт Александра Ламброса (1972-2024) јавили су сви атлантистички медији: Н1, „Нова“, „Данас„, „Блиц„… И сви су написали: „Његово најважније дело је књига о атеизму и контроверзама цркви на Балкану Бог се никад не смеје.“

Наравно, фабрике пропаганде не могу а да не спинују и кад су овакве прилике у питању. Ламбросово најважније дело је серија чланака коју је написао пошто је престао да буде принц блога Б92 и еманциповао се из секте „грађанске Србије“.

„Мислио сам да су Срби некако урођено склони примитивизму“, сећао се Ламброс „некадашњег себе“, „да је српски фолк веће смеће од хрватског или МТВ попа, с ниподаштавањем сам гледао на српски фолклор, мислио да као народ нисмо дорасли демократији, да смо више Азијати него Европљани… и остала другосрбијанска с….“.

„Данас мислим да су Србија као земља и Срби као народ један истински феномен. Нема народа на планети који би преживео то што су Срби преживели у само једном веку, двадесетом, и опет остао виталан и стваралачки моћан“. Ми смо народ, указује Ламброс, „који има 1.300 каплара, великих као Леонидиних 300 Спартанаца, а који је кост у грлу свакој империји што је овуда протутњала – од турске до америчке“.

Као неко ко је дуго био саставни део грађанистичке секте, Ламброс је одлично познавао и ефектно описивао другосрбијански „психолошки механизам самомржње.То је суштински последица тешке кризе идентитета. Искрено речено, није лако бити Србин – колико пута кажем да би ме много мање болела глава да сам рецимо Норвежанин или Грк. Онда он (другосрбијанац – С. А.) психолошки усваја дефаматорску и деградирајућу слику о себи која му се сервира – ‘Зашто нас сви толико мрзе, мора да ипак има неки разлог?'“.

Из тог басена самомрзећих идентитараца лако се потом регрутују „моралне и интелектуалне наказе, окупаторске дроље, онакве какве су након Другог светског рата шишали до главе на трговима, који би за стипендију, шаку долара или још и горе, бесплатно – само да негде ушушкају свој комплекс ниже вредности и не би ли се за тренутак осетили као велики свет – издали рођену мајку“.

Ламброс је био врло оштар у својим судовима и говорио: „Србија је окупирана земља. Више од тога, Србија је потпуно, темељно, свеобухватно окупирана земља. Проблем је у томе што критична маса њених грађана тога изгледа није свесна, у чему се уједно и састоји генијалност ове окупације. Бити окупиран а бити тога потпуно несвестан.“

„Та се окупација“, писао је даље, „није десила ни уласком НАТО на Косово, ни урнисањем економије, што санкцијама што бомбардовањем, што финансијским мерама наметнутим споља, већ апсолутним тријумфом другосрбијанског, дакле аутошовинистичког наратива.“

„У слободарској али по несрећи опет окупираној Србији, сведоци смо праве епидемије гадова“, писао је даље Ламброс, „окупаторских евроатлантистичких пацова, који на својим трибинама шатро пробијају некакву медијску српску блокаду и заверу ћутања о српским злочинима – док је голим оком видљива чињеница да се окупација у Србији заправо и спроводи херметичном контролом медија и колаборацијом издајника из редова културно-интелектуалне домаће елите“.

Та опака, саморазарајућа идеологија доминира у већем делу медија и културних установа. „Другосрбијанска елита је заправо свеприсутна. И количина медијског простора који можеш да добијеш зависи искључиво од тога колико си се убедљиво легитимисао као другосрбијанац“.

Ламброс је био врло одлучан у тврдњи да се овдашњи аутошовинизам састоји управо у томе што се дословце преузимају наративи околних национализама, а пре свега онај најекстремнији из Загреба. „Другосрбијанац је, да дефинишемо термин, онај који је усвојио усташки наратив о Србима као цивилизацијској маргини културне Европе и мит о великој Србији као рационализацију за геноцид.“

„Невероватно је колико се запатио тај усташки наратив да је свако, ма и најбезазленије помињање било каквог српског интереса, одмах великосрпска аспирација или српско ултрадесничарење. Да кажеш да си Србин је већ тежак национализам.“

Ламброс је био и оштар критичар америчког империјализма и глобалистичког турбокапиталзма. „Стратези америчке (евроатлантистичке) империјалне политике, у темељ своје крваве идеологије ставили су људска права, (…) за која бисте ви наивно очекивали да су универзална категорија. Али нису. Она су редовно угрожена у подручјима која представљају сметњу америчком империјализму – Русији или Кини на пример, или маленој Србији.“

Иако је и сам једно време живео у „регистрованом партнерству“ с мушкарцем, Ламброс је био потпуно свестан манипулативне природе „ЛГБТ права“. „Гејеви – омиљени cause идеолога евроатлантског империјализма – редовно су на ивици истребљења nazi style у Русији, или где год то америчком империјализму устреба, али не и тамо где их бацају с кровова или клате на вешалима“, то јест у земљама америчких стратешких партнера.

Но, крајњи циљ евроатлантског империјализма је, како то види Ламброс, атомизација грађана и њихово претварање у послушне, кретеноидне роботе. „У том будућем Pax Americana, декларативно ћете имати право на шта год вам падне напамет, али нећете моћи да га упражњавате јер ћете бити до те мере сиромашни да ће вам се земаљски дани састојати искључиво од тога где да намакнете 50 центи неопходних да не липшете од глади.“

Посебна перверзност је, по Ламбросу, то што се „брутални и надасве смртноносни евроатлантистички империјализам“ крије иза маске „левице“. Он „прави од војног сатирања читавих држава и нација левичарску и легитимну ствар, а од оних који се томе супростављају десничаре и популисте“. „Сваки покушај да се одбраниш од непрестане злостављачке и сатанизујуће пропаганде, аутоматски постаје рефлекс недемократичности и нецивилизованих.“

Ламброс је био веома критичан и према нашем непрестаном залуђивању о брзом уласку у ЕУ као решењу свих наших проблема. „Ево, у понедељак да уђемо у ЕУ. И? Хоћете да вам кажем шта? Ништа. Н-И-Ш-Т-А. Наставиће да нас третирају као колонију, али онакву четрдесетпрвашку, као што нас третирају већ неких тридесетак година у континуитету. Наравно, ‘за наше добро’.“

Први корак ка нашем избављењу Ламброс је видео у повратку самопоштовања и обнови љубави за оно што јесмо. „Неговати самопоштовање. Kао и у животу, људи вас виде онако како ви видите себе.“ То није лако, јер „ми смо у 1941. години, у којој квинслинзи, духовни и интелектуални јањичари на сва звона ударају да је Трећи Рајх непобедив, да су Немци цивилизовани, а ми дивљаци“.

Међутим, то је тешка неистина, па је најважније да повратимо самопоуздање. „Понос и ароганција – то нервира окупатора, његове сараднике и империјалистичке кербере из франкештајнских идентитетских вашингтонско бриселских лабораторија. Свест о изузетности и понос на њу – јер нам је то средство одбране на коју имамо свако право.“

„Свест је кључ свега“, истицао је посебно Ламброс. „Све је у стању свести.“ „Без освешћивања нема ни решења, какав год проблем да је у питању.“ „Kад сам заволео освешћеног себе“, писао је, „некако сам и другима постао привлачан. Тек кад заволимо себе кренуће нам на боље.“

А кад се освестимо и поново себе пронађемо, трећи корак је тај да почнемо да се истински бранимо. „Србија не само да не држи линију фронта, већ је битка потпуно на српском терену и територији“, примећивао је Ламброс. Дошли смо дотле да се бранимо у Београду, Новом Саду и Нишу, а не да држимо фронт на нашим границама. Међутим, „мир на Балкану могућ је једино уз српски национализам у пуном погону: једино јака, уједињена, до зуба наоружана, милитаризована, напредна и самоодржива Србија је гарант мира на Балкану„.

Околни национализми нас мрзе и буквално нам раде о глави, сматрао је Ламброс, били бисмо наивни ако не бисмо то видели и појачали одбрану. „Отворена, срчана, гласна и јасна одбрана српства и Србије је слободарски чин“, говорио је, па ако је услов за одвраћање околних шовинистичких хијена од Србије и Српске моћна војска и добро наоружање, шта да радимо – „нек се мржњи придружи страх“.

А у погледу успеха наше борбе Ламброс је био оптимиста. „Верујем у отпор окупацији“, писао је, „иако је окупатор мудро, мрачно генијално, успео да искомпромитује једну тако величанствену ствар каква је отпор„. Међутим, „с оваквом историјом (као што је наша – С. А.), ниједан други исход сем победе, ослобођења и уједињења, није уопште опција. Не будите малодушни – јер окупатор и његови јањичари рачунају на то. Живела Србија! Живело српство! До уједињења!“, кликтао је он.

Не морамо се сложити са свиме што је Ламброс писао и мислио. Али, он је то увек радио искрено, слободно и страсно. Његов интелектуални преображај био је дубок – имајући у виду одакле је кренуо, па се постепено ширио на нова и нова питања. Тако се временом мењао и његов однос према цркви:

„Од тренутка кад сам освестио чињеницу да je СПЦ – а то је недавно у свом интервјуу за ‘Глас Америке’ отворено и потврдио генерал Хоџис – у очима НАТО главна сметња за ‘довршавање посла на Балкану’, мој ми је атеизам постао другоразредан у односу на српске националне интересе“, објашњавао је Ламброс.

Сваки човек може да буде у заблуди, али ће они интелигентнији и поштенији из ње временом изаћи. Интелигенција нам је потребна да бисмо препознали шта је лаж а шта истина, а поштење да признамо заблуду, како бисмо из ње искорачили.

Мисаони пут Александра Радосављевића Ламброса говори много и о њему као човеку, али и о нашој способности промене, поправљања и уздизања. Памтићемо га по бриткости мисли, као и по одважности да их изнесе чак и у најзаоштренијем виду. Жалићемо због његове преране смрти, али ће нас тешити помисао да је сада, ваљда, на месту где се зна колико је тачно оно што је својевремено ставио у наслов своје књиге – Бог се никада не смеје.