Ана Вуковић: Зашто се друга Србија узнемирила због Северине, али не и због „Јандриног јата“?

Јатаци Јована Далматинца, и сви који нешто знају о припадницима Краља Петра гарде су под строгим надзором, док су посебно безбедносно интересантни они који „до Динаре ниђе не стају“. Хапсе се, приводе и кажњавају сви љубитељи, а нарочито извођачи српског мелоса који нарушавају европејску перспективу Хрватске „јефтиним србовањем“ уз помоћ музике.

У међувремену, с друге стране Дунава, Србија потврђује да је „деспотовина“, тако што се усуђује да на граничном прелазу контролише једну од највећих хрватских звезда – ону која је на себе узела да суди о „геноциду“, и која се као браник људских права исказала још када је била спремна да наступи на прослави прогона Срба у Книну (2009. године).

Дежурни критичари, припадници друге Србије, увек су ту да нам укажу како су Срби најгори и како је заустављање на граници једне такве звездетине као што је Северина – недопустиво. „Друга Србија“ не реагује на муке крајишке музичке групе „Јандрино јато“, прошле године хапшеног певача Рајка Лалића, недавно утамниченог адвоката Немање Берића и свих оних који су кажњени јер певају „српском“ бојом гласа.

Али, зашто такав мук? Шта револт „грађанистичке елите“ због блиског сусрета Северине са граничарима, и њихова индиферентност на прогон Срба због музике говоре о тој фамозној другој Србији?

Очигледно је да није реч само о пуком музичком укусу, јер ако се другосрбијанци бранећи Северину и критикујући „јефтино Србовање“ залажу за увођење „музичке полиције“ – можда би такве патроле прво требало да се упуте управо до Северине.

Јер, због стихова „мушкарцу само треба курва“, „мала је дала“, или „хоп, хоп, мало, мало па кривина, љуља се кабина“, моглe би да се укључе и ротације.

Шта ли је онда, затворило уста другосрбијанцима, па и бројним медијима, баш у тренутку када је требало реаговати на злостављање њихових сународника који због „сумњивих“ стихова моментално завршавају у хрватским казаматима? Због случаја „Северина“ гореле су и друштвене мреже и медијско небо Србије, док су усташки повици Томпсона у Имотском, за највећи део интернет заједнице – били неважни.

Алергија на „србовање“?

„Што се тиче друге Србије, није ништа ново што је Северина за њих преко ноћи постала херој и потенцијални лидер опозиције. Свако ко каже нешто против Вучића за њих је аутоматски еталон интегритета и храбрости, било да се ради о Северини, Феђи Штукану, Секи Алексић или Топалку. Најбољи пример за ту врсту павловљевог рефлекса је Јелена Карлеуша, коју су некритички обожавали док је била кума Прајда, гласала за ЛДП и давала опозиционе изјаве, да би је сада, када је постала блиска са властима, преко ноћи омрзнули и обасипају је најгорим увредама“,  указује писац и публициста Марко Танасковић.

А кад је реч о „алергији“ коју другосрбијанци добијају и на сам помен српства, наш саговорник подсећа како је и Милош Црњански још током тридесетих година прошлог века јадиковао што се нигде на свету не говори о нама тако ружно као код нас и што је још горе, нигде на свету не дозвољава се тако олако другоме да то чини као код нас.

„Ево можемо да видимо да се, готово сто година касније, практично ништа није променило па тако једна хрватска певаљка може у Србији да говори за Србе да су геноцидни због Сребренице, да исмева и вређа нашег патријарха и да слави прогон српског народа у ‘Олуји’. Не свиђа ми се то што је након испитивања, пуштена да уђе у земљу, што је она одбила, па је сада још добила бесплатну рекламу и испала жртва великосрпског шовинизма и примитивизма. Такви потези, ако се већ повлаче, морају да буду одлучни и да бескомпромисно иду до краја. Генерално, није лоше да се поједини забављачи и естрадне личности који се истичу србофобним изјавама штрецну сваки пут када, мотивисани зарадом, прелазе границу, јер би могли бити заустављени и враћени назад“, уверава наш саговорник.

Чини се међутим, како је то у шали недавно рекао историчар Немања Девић,  како је „српска песма изгледа стварно субверзиван фактор, који на мала врата враћа српску културу као претходницу српске војске на окупиране територије“.

То бар мисле комшије Хрвати па и „пацифисти“ из круга двојке које би зли језици можда назвали и снисходљивим аутошовинистима који ћуте само на неправде начињене према сопственом народу.

Западњачки двоструки стандарди

Списак људи којима је забрањен улазак у Србију је „списак праведника“, констатује колумниста Драган Бурсаћ у оди Северини објављеној на порталу „Аутономија“ који уређује Динко Грухоњић. О списку Срба који су хапшени због певања крајишких песама, није се оглашавао.

Тишина о Србима толико је гласна да је и премијер Милош Вучевић приметио како се чује „више вапаја за Северином него за једним Србином који је ухапшен или убијен“.

„Овде ће многе невладине организације много више жалити за једну гранчицу, а никада нећете чути да осуђују терор над Србима на Косову и Метохији. То је ван описа њиховог посла или ван њихових обавеза у односу на оне који их финансирају“, рекао је Вучевић.

Такви, двоструки стандарди су, како објашњава за РТ Балкан редитељ Драгослав Бокан, „сама суштина западњачког, нама супротстављеног погледа на свет“.

„Ко то не разуме, ништа неће разумети. Увек ће се питати зашто за једне важи овако, а за друге онако, зашто наши непријатељи добијају опрост и благост, а све што ми урадимо само строгост, осуду и мржњу“, каже редитељ Драгослав Бокан.

И ти двоструки стандарди, више су него очигледни – не само у ситуацијама док београдска елита чупа косу на Северинино задржавање на граници, а снајперисту армије БиХ Феђу Штукана коме је забрањен улазак у Србију моментално поставља за икону културне сцене Балкана док истовремено ћути на никад завршену „Олују“ која се наставља чак и преко музике – забраном Србима и да певају.

Очито је то и из хистерије која настаје када спортисти на Балкану заједно са Даницом Црногорчевић поруче „Весели се српски роде“. Јер српски род не сме да се весели. И треба да престане да пева. Није у реду ни да се називају „Србима“, друштвено је прихватљиво да буду „Србијанци“.

„Важно је да се ослободимо оног најважнијег и најопаснијег греха који нас онемогућава да се вратимо себи, а то је то отровно антисрпско југословенство. То југословенство нас тера да прихватамо сва зла, нама начињена, али ничим не обавезује оне који нам то зло чине- да буду блажи према нама. Они не желе са нама да се понашају чак ни као према људима, док ми упркос свему према њима морамо да се понашамо као према браћи. Та диспропорција између нашег југословенства и њиховог антисрпства употпуњује причу о двоструким стандардима и до задње јоте објашњава шта нам се дешава, шта нам се дешавало и шта ће нам се дешавати док ово не будемо разумели“, закључује Бокан.