Игор Ивановић: Црногорска похара Куча: приказ књиге

Када сам пре нешто мало мање од две године прихватио позив Момчила Вуксановића да у име „Српског националног савјета Црне Горе“ (СНСЦГ) одржим предавање у Подгорици, обузело ме је осећање усхићености и страха. Бојао сам се како да говорим пред епским народом коме је беседа била генетски уписана у простор. Страховао сам какав ћу оставити визуелни утисак са мојом просечном „србијанском“ висином, међу наочитим горостасима. Али сам се и радовао, после пар деценија неодлажења, путу у „Српску Спарту“, о којој сам тако много читао.

Јер моја тадашња представа о Црној Гори није оформљена на присуствовању „од крви и меса“ тамо и „доле“, већ помоћу два опречна става у сопственој свести. Први и свакако позитиван, чинио је то мистично и неискуствено време испуњено планинским пределима и херојским речима, као у Његошевим поемама и као на Лубардином сликама. Други и неизоставно негативан став, настао је као колективни утисак српске престонице о „београдским Црногорцима“.

Њихова бучна и надмена естетика ослоњена на мит о ослободиоцима, будила је оправдани отпор код нас Београђана који не потичемо из црногорских предела. За нас су они били више као окупатори, јер Београд никада није прихватио две врсте Црногораца: оне који су постављани да буду комунистички директори још пре него што би стигли у главни град, као и оне који су касније стизали у престоницу у бесним џиповима, наоружани златним ланцима и сребрним пиштољима.

Док чекам у Сурчину на аеродрому „Никола Тесла“ лет за Подгорицу, не слутим да ће се океан мојих предрасуда распршити у невидљиве честице, као што се таласи Јадранског мора просипају ударајући у стење бококоторског залива.
Сусрет са Црном Гором

У авиону размишљам о свему, у памети се враћам на раскрснице на којима већ деценијама стојим, не знајући одговоре за даље путовање. Зашто су партизани били тако свирепи према Српској православној цркви у маленој Црној Гори и убили током Другог светског рата чак 114 свештеника Митрополије црногорско-приморске, заједно са тадашњим митрополитом Јоаникијем Липовцем (док су усташе на много већем простору убиле 171 свештенослужитења и архијереја СПЦ)?!

Да ли је велики српски писац Михаило Лалић, који је пореклом из Црне Горе, био у праву када је тврдио да више нема чојства и јунаштва, зато што је чојство мртво, а јунаштво се претворило у разбојништво?! Шта је затекао митрополит Амфилохије када се вратио у своју постојбину, некада државу никлу на црквеном, а тада земљу срушених цркава и обезбоженог народа?! Како ли се осећао када је при уласку у родни град Стефана Немање – оца оснивача Цркве – морао да гледа латинични натпис „Титоград“, као болно сведочење једног полтронског злодуха?! Да ли је знао да ће испод те мрачне авнојевске маске једнога дана угледати њено злослутно „монтенигринско“ лице?!

Колико се пута у осами молио Христу да му подари снагу којом је изградио и обновио 652 црквена здања и подигао неколико стотина свештенослужитеља за три деценије проведене на Цетињском трону?! Да ли је веровао у Божје чудо када је покренуо литије за одбрану српских светиња?! Мисли ми лете попут ветра који врлуда зеленим Дурмиторским кршом преко дубоких бистрих језера. У реални простор враћа ме глас стјуардесе и ускоро осећам топли, благородни ваздух Подгорице. Стигао сам на у Немањину Рибницу, у нашу постојбину.

Као човек који је током година стекао одређено животно искуство и прочитао неке књиге, сигуран сам да могу да препознам патњу. Видим је на њиховим лицима, већ на првом сусрету са Момом Вуксановићем и његовим сарадницима из СНСЦГ. Требало је издржати деценије живота у „монтенигринском“ режиму Мила Ђукановића – а бити Србин. Нису нимало политички наивни, знају да ће нови режим наставити стару политику, али ипак осећају да се лакше дише. Верују да је најгоре прошло, али се не боје и ако се врати. Питам их, кроз шалу, када је било теже време: кад је престоница преименована из Подгорица у Титоград или када се држава добровољно преудала из племена Црна Гора у племе Монтенегро и тако променила презиме?

Предлажу ми да попијемо кафу у пријатном ресторану непосредно поред „Саборног Храма Христовог Васкрсења“, подигнутог на црквеном земљишту у Момишићима, у централном делу Подгорице. Већ при првом погледу видим још једно чудо равноапостолског митрополита Амфилохија. Љубазни домаћини ме питају, због мога презимена „Ивановић“ које вуче црногорске корене, јесам ли старином из племена Куча.

Нисам, из Топлице сам – кажем им – али ако је потребно да будем Куч због бољег пријема предстојећег предавања, „рачунајте да вам је то завршено“ . Након освежења, обилазимо Храм који је, у српско-византијском стилу, пројектовао чувени београдски архитекта Предраг Ристић звани „Пеђа Исус“. Показују ми моји домаћини шест крстова на куполама овог монументалног здања, које су редом донирала сва српска племена: и она из некадањих нахија, и она из Брда, и она из Приморја, као и она из Старе Херцеговине.

У самом Храму видим ктиторски живопис на коме је осликан Амфилохије Радовић који предаје храм Христу, заједно са цариградским, руским и српским патријархом. У крипти овога здања налази се гроб митрополита Амфилохија, чије је световно име било Ристо, родом из Баре Радовића, а српским племеном од Морача. Сетим се да га је у песми На гробу оца Јустина, Матија Бећковић назвао „црноризац Амфилохије“, када му је он – млади јеромонах – објашњавао како је Ава Јустин имао безброј духовне деце, а „није имао деце по телу“. Једно од те „безброј деце“ светог Јустина Ћелијског био је и Амфилохије Радовић.

У обиласку просторија СНСЦГ, смештених на престижном месту у центру града поред брзе, бистре и зелене Мораче, сусрећем се са активностима ове кровне српске организације. Тако се подробније упознајем са „Књижевном задругом Српског народног вијећа Црне Горе“ (у даљем тексту: Задруга), као издавачком кућом при СНСЦГ. Ова кућа књиге је по броју издања водећа на тржишту читаве Црне Горе, за десетак година постојања штампала је преко 220 наслова!

Све књиге се штампају искључиво на српском језику и на ћириличком писму. Задруга је за своја издања добила велики број значајних награда, од којих су неке „Вукова награда“, „Макаријево слово“, „Видовданска повеља“, „Златно перо Русије“, „Печат вароши Сремско Карловачке“, „Соколица“. Задруга и њени аутори су, између осталих, награђивани и наградама „Удружење књижевника Србије“, „Бранко Ћопић“, „Петар Кочић“, „Јелена Балшић“, „Марко Миљанов“, „Михаило Лалић“, „Душан Костић“.

Задруга је носилац и многих признања, од којих треба посебно издојити „Признање библиотеке САНУ“ и „Признање библиотеке Српске патријаршије“. Као уредник ових вредних књига, потписује се, у име Задруге, истакнути српски писац Будимир Дубак. Овај значајни аутор који живи у Црној Гори и пише на српском језику, један је од ретких у српској књижевности који је користио скоро све литералне форме: писао је песме, романе, есеје, приповетке, драме, кратке приче… Као стваралац добио је скоро сва престижна признања, од којих треба истаћи „Светосавско благодарје“, „Видовданску повељу“ и награду „Бранко Радичевић“.
„Похара Куча“

Као посебан куриозитет треба истаћи да је писац Дубак постао и лауреат награде „Лаза Костић“, пошто Будимир физичким изгледом невероватно подсећа на Лазу Костића, неупућени би помислио да је добио награду која носи његово име! Шалу на страну, уредничким избором овог културног блага писац Дубак је успео да прошири ионако већ замашно поље сопственог записа у литералној историји. Тако је до мојих руку, поштовани читаоче, дошла и књига Црногорска похара Куча аутора Илије Петровића (наравно у издању Задруге), о којој имам намеру да нешто подробније напишем, више као есеј него као класичну књижевну критику.

Пре него што почнем да говорим о самом насловном штиву, волео бих да се подсетимо историјских околности о којима говори ово значајно дело. Радња књиге претежно је смештена у кратки период владавине књаза Данила I Петровића Његоша (у наставку: књаз Данило), који је дошао на чело Црне Горе 1. јануара 1852. године, и који је владао до атентата 13. августа 1860. године, дакле непуних девет година.

Аутор захвата и шири историјски период од времена владавине књаза Данила, али само као потпору за учвршивање сопствених ставова, посебно када је реч о замраченом историјском догађају из 1856. године када је извршена немилосрдна и свирепа похара Куча у режији књаза Данила. Зато је потребно на почетку подвући следеће:

Илија Петровић је прочитао и истражио све што је било када и било где објављено о „црногорској похари Куча“ и пружио читаоцу на увид; овиме је бацио ново светло на догађај који је очигледно тенденциозно и аљкаво био прећуткиван у дужем историјском периоду.
Илија Петровић је читаоцу извагао и прецизну меру концентрисаних повесних ставова и аргумената из пера свих релевантних аутора који пишу о историјској улози књаза Данила, укључујући и оне које се косе са ауторовим оценама; аутор је посебан акценат бацио на истраживање личности књаза Данила у оним неспорним а недовољно истраженим историјским околностима; аутор је због тога одговорни задатак писања предговора поверио лекару, професору и писцу др Стојану Берберу, који га је насловио Књаз Данило Петровић – скица за патографију, и обавио га стручно и надахнуто.
Илија Петровић жели да све време његове књиге читаоцу буде јасно да аутор има снажан просрпски и „прокучки“ став. За скоро све Куче би било увредљиво набрајати оба, јер друго (кучко) подразумева и прво (српско); постоје и мочварни терени у прошлости на којима се „уже-кучки“ поглед понекад коси са „шире-српским“ ставом, нарочито када се уска и трагична историја једног племена вољно прећуткује због шире историје једног истог народа.

Дакле, редови који следе у покушају да савременом читаоцу објасне историјски контекст у који је смештено насловно штиво, као и „дух времена“ те епохе, биће базирани на најкраћој форми коришћења многих аутора, али са напоменом да је аутор Илија Петровић већ обавио тај опширни посао у његовој књизи.
Шта знамо о књазу Данилу?

Књаз Данило долази на чело „Црне Горе и Брда“ – како се звала кнежевина – игром судбине и вољом великог Његоша. Да не буде забуне, ради се о Петру II Петровићу Његошу, аутору највећег српског епа Горског вијенца, одноно „владици Раду“ како су га звали у народу (управо ћемо користити назив владика Раде у даљем тексту, јер су сви владари из ове династије имали додатак Његош, због заједничког порекла из цетињског села Његуши).

Пред прерану смрт владика Раде, знајући да му се ближи крај, одређује за свог наследника на световном и духовном трону Црне Горе Павла, сина рођеног брата владике Рада, Петра Томова. Али Павле напрасно умире и владика Раде одређује за наследника Данила Станкова Петровића. Такође одређује и да младог, необразованог и несискусног Данила у владарске послове уводи Перо Томов, као искусни главешина, који се уз рођеног брата – владику Рада – већ многим државничким стварима научио.

Млади владар Данило није поштовао овај завет упокојеног владике Рада па је, уз помоћ царске грамате Руског Цара Николаја I, која му је лично уручена у Санкт Петербургу, као и уз подршку његовог рођеног брата војводе Мирка, преузео сву власт у Црној Гори и Брдима, а свога стрица Пера Томова протерао у Аустрију. Није ово било једино место на коме је „живахни, интилигентни и одлучни, али осветољубиви“ млади владар погазио тестамент владике Рада.

Пред саму смрт, владика Раде је саставио тестамент у коме је движиме имовину (новац и вредносни папири), која се чувала у Бечу, оставио његовој сестри и родитељима, да се тим путем издржавају од камате. Ова имовина ни по коме закону и обичају није могла прирадати књазу Данилу, али је овај уз помоћ и наивност сердара Стевана Перовића Цуце, успео да подигне сав новац и да га присвоји на Цетињу. Када је сердар Цуца поставио питање Данилу како ће се располагати са новцем који је донео, Данило се претварао да не зна о чему је реч.
Пошто је тестамент владике Рада постојао у само једном примерку који се налазио у Даниловом поседу, ништа се није могло доказати. Отада књаз Данило креће у прогон можда најобразованијег човека у Црној Гори и оца који је ћеркици дао име „Србија“- сердара Перовића Цуце – који успева да побегне из земље и тако се спасе. Али, после вишегодишњег бежања, затим изнуђеног мирења са књазом и потом скривања по „белом свету“, налазе га егзекутори које је послао Данило, и убијају 1857. године у Цариграду.

Књаз Данило је власт преузео као касно описмењен, необразован и нешколован али бистар човек, бурног темперамента и нагле нарави. Због зелених очију и веома ниског раста – крупан хендикеп у црногорском горостасном народу – прозван је од сународника „Зеко Мали“. Вук Караџић пише да се црногорским старешинама обратио врло јасном поруком:

„Видите колишни сам мали, али ако ме не узаслушате, бићу вам већи од Ловћена: ако ми не дате добром да се прославим, ја ћу гледати да се прославим злом“.

Уводничар књиге Црногорска похара Куча, др Стојан Бербер, ове речи тумачи као изјаву неразумног и опасног човека, наглашавајићи „да је оправдано запитати се да ли их може изговорити ментално здрава особа“. Било како било, сопствену контрадикторну и загонетну владавину Зеко Мали је најавио отворено и „у очи“, од самог почетка. Постаје први световни владар у до тада теократској српској државици Црној Гори, одричући се владичанске титуле, као двадесетпетогодишњак.

Ову секуларну одлуку, по свему судећи, није донео само по угледу на модерне европске државе тога доба, већ је у питању била и „његова плотска нарав: Данило није подносио мантију и захтевни живот у целибату“ – пише Бербер. Књаз Данило је владао као велики аутократа и често неразумно суров и осветољубив владар, што признају и многи који величају његову историјску улогу, али, са друге стране, позитивне тековине његове владалачке епохе признају и многи који га критикују.
Историјска оцена

Најслабију историјску оцену Данилове владавине можемо прочитати код аутора Илије Петровића у самом садржају књиге, када, између осталог каже „да није поштовао ни основне хришћанске вредности“. Аутор Петровић сматра да одрицање књаза Данила од владичанског трона и одбацивање мантије нису само производ Данилове пожуде према материјалним животним соковима, већ су настали и као резултат његовог додира са особама из просветитељског и масонског круга.

Аутор наводи да је књаз Данило примио њихове фолософске погледе, мислећи на антиклерикализам и теорију природног права, и пише: „антиклерикализам, односно залагање да се свештенство истисне из јавног живота, и теорију природног права, по којој је човек слободан да сву своју снагу употребљава по својој вољи и да има неограничено право на све што се може постићи својом силом; и једну и другу философску мисао он је примењивао са крајњом безобзирношћу“.

Књаз Данило је у перу скоро свих аутора остао убележен као напредна и успешна историјска личност. И Стојан Бербер закључује да је књаз Данило „Несумњиво, значајан државник у историји Црне Горе; успешно се носио са спољним непријатељима и издејствовао прихватање своје мале земље као друге српске књажевине, којој је проширио границе, уверен да консолидује Српство“. Бербер из стручног угла посматра персонално-историјски карактер Данилове владавине, па закључује: „Можемо запазити да је Данило показивао два лица, упадљиво различита, а тако често виђена код просвећених владара и других народа, и Руса, и Француза, и Немаца, и Енглеза, и другде“.

Уводничар Бербер сматра да је књаз Данило ипак био човек своје епохе, те да је његов начин владања умногоме сродан са ширим духом тога времена. Када пише о брутално нечасној љубавној афери коју је необуздана и неиживљена личност књаза Данила направила са Даницом Кадић (о чему ће више речи бити у даљем тексту), Бербер наводи да су такви поступци били чести у том добу код појединих владара у цивилизованијим земљама, као и код „господара“ у српском народу, наводећи имена Хајдук-Вељка, војводе Миленка и књаза Милоша, закључујући „наравно, такви узори не умањују одговорност Данилову“.

Аутор предговора касније пише како је Књаз Данило са једне стране имао жељу да се „цивилизацијска свест народа уздигне на виши степен, да се оснажи народно и српско национално заједништво, да се држава постави организационо на чврсте темеље“. Са друге стране, књаз Данило није презао да употреби било које средство за учвршћивање сопствене власти, као и спремност да према неистомишњеницима буде веома суров. Чак и Душан Вуксан, који је у теорији познат као аутор који велича историјску личност књаза Данила, сматра да је овај поседовао огромну ману „коју владалац не смије да испољава, а то је неодољива мржња“.

Навешћемо само нека од мишљења најистакнутијих институција и најеминетнијих аутора о историјској улози књаза Данила, која би била репрезентативни узорак писаних докумената. Након убиства књаза Данила, Летопис србски који је касније применован у Летопис Матице србске, пише да је књаз „имао за војевање највеће способности, највише воље и највише јуначке смелости“, а да је захваљујући књазу „међународни одбор великих сила, којег је и један Црногорац био члан, у Цариграду 8. новембра 1858. и 17. априла 1860. године узаконио границе међу Црногорском кнежевином и Турском царевином“.

Новосадски Србски дневник пише да је књаз Данило „све Србе једном љубављу обузимао, а сам је говорио, да нико није Црногорце тако као он миловао“. У Књажевини Србији све новине су забележиле Данилову погибију уз коментаре: „У мало времена он је нечувеном славом одбио два страшна рата од Црне Горе, и такорећи навео Европу да погледа на његову отаџбину. Њему се има највише приписати што је Црна Гора призната за државу независну, и што су јој границе одређене“.

Када данас погледамо званични наратив у Србији о историјској улози књаза Данила I Петровића Његоша, као и образовне прогаме, видећемо сличне речи које говоре о владару реформисти, који је, и поред несумњивих грешака, успео да сломи сепаратистичке тежње неких црногорских племена, али и да потврди српски и православни карактер ове мале брдовите кнежевине. У српској престоници, у њеном централном кругу, једна значајна улица носи име по књазу Данилу. У Црној Гори по њему је добио име Даниловград.

Вук Караџић, као прворазредни сведок владавине књаза Данила, пише између осталог шта је Данило говорио народу: „Нећемо се више убијати по катунима, већ ко се осуди на смрт и погуби, сви Црногорци ваља да знаду шта је скривио и за шта је погубљен. Тајне се тужбе више неће примати, него који шта каже на кога, он ваља онде да чека док се дозове овај, на којега он говори да се суоче. Који у суђењу, био сенатор или капетан или перјаник, узме и од кога једну пару мита, одмах ћу га истерати из службе, и нек се не нада да ће игда више у њу бити примљен. Исто ће тако из службе бити истеран и перјаник, који би од људи, за које се шаље да им што пресуди или извиди, узео што више од онога што му је одређено…“

Дакле, Вук Караџић пише, као аутентични сведок, лепе и хвалоспевне речи о мудрости и друштвено-државној визији књаза Данила. Век и по касније, један од најумнијих људи са црногорских простора, Амфилохије Радовић, пише: „Књаз Данило је остао познат у историји као прагматиста, као укротитељ племенског партикуларизма, немилосрдни искорјенитељ својих противника, доноситељ познатог Даниловог законика. Издржао је напад паше Латаса (1851/52), извојевао једну од најсјајнијих црногорских побједа на Грахову (1858), допринјевши самосталности Црне Горе и њеном проширењу“.

Благопочивши митрополит Амфилохије затим говори како је Данилов закон настао у традицији Душановог законика и Законоправила Светога Саве, чиме се потврђује српски идентитет на црногорским просторима. Аутор Илија Петровић не дели мишљење Амфилохија Радовића у његовој оцени Данилове владавине, када каже: „Забрињавајуће је што и митрополиту црногорско-приморском господину Амфилохију, Брђанину из Мораче, није познато којим је и каквим злим пословима био опседнут књаз Данило и по чему је остао познат онима који су преживели његове ’државотворне’ злочине“.

Подвлачим, аутор се не слаже са Амфилохијем, али га цитира у књизи, без обзира на супротан став. Илија Петровић значајан део књиге посвећује и другим ауторима који износе углавном позитивне ставове о историјској улози књаза Данила, или имају пуно разумевања и оправдања за његова непочинства, правдајући их „вишим државничким“ разлозима. Непотребно би било посебно их наводити за овакав есејистички приказ предметне књиге, а још мање би било сврсисходно улазити у елаборацију њихових појединачних ставова.

Аутор Илија Петровић је тај посао више него педантно и аргументовано обавио, што је довољно за наук нашим читаоцима. Углавном, ради се или о „авнојевским“ или о „монтенегринским“ ауторима (или о онима који су у времену и једно и друго!), који владавину књаза Данила покушавају да временски учитају или у „авнојевску Југославију“ или у „дукљанско-монтенигринску Црну Гору“. Њихова примарна идеја је антисрпски поглед на свет као основа дрезденско-авнојевског црногорства, или монтенигринство као негација српске државотворне и културне идеје на просторима Црне Горе.

И када ове идеје не изосе експлицитно, оне ламентирају над њиховим писаним редовима. Неки од њих иду толико далеко да нека од непочинства књаза Данила, почињена у духу времена у коме је живео, подмећу као ововремени еквивалент злочина и криминала у ери владавине Мила Ђукановића: нарко-картели и серије криминалних убистава. Ни верски, ни идеолошки, ни културолошки карактери владавине књаза Данила и Мила Ђукановића се не поклапају, већ се ембрионално разликују. Изворна вододелница међу њима је у православном канону и у српском карактеру Данилове владавине – сасвим супротно од Мила Ђукановића, због чега наша историја памти заслуге књаза Данила.
Несумњиве заслуге књаза Данила

Побројаћемо и неке од несумњивих историјских заслуга књаза Данила.

1. Усвајање Законика Данила Првог књаза и господара слободне Црне Горе и Брда године 1855. године, од 95 чланова, којим су поставњени правни темељи у књажевини. Законик се највећим делом бавио кривичноправном материјом, али је обухватао и подручје уставног, грађанско-правног и процесног карактера. Законик је писан у намери да учврсти централну власт и да умањи (забрани) неке штетне ефекте произашле из традиције или народних обичаја.

Тако је забрањена крвна освета са запрећеном смртном казном за извршиоца; уведена је обавеза издржавања жене након развода који би се обавио по правилима цркве; забрањена је отмица девојака; укинута је евентуална одмазда за децу и сроднике убице, већ ће се казна примењивати само према починиоцу; уведена је обавеза издржавања родитеља од стране њихове деце и немогућност деобе имовине без родитељске сагласности, и слично.

Законик је ограничио моћ и самовољу судија, увео најоштрије казнене одредбе према сваком народном издајнику и лопову, али и донео равноправност свих житеља Црне Горе и Брда. Са друге стране, овим Закоником учвршћена је апсолутистичка улога књаза, код кога је персонификована врховна земаљска власт. Општа је оцена историчара и правника да је овај Законик допринео каснијем државном и територијалном напретку Црне Горе.

2. Две ослободилачке битке против Отоманског царства (Турска): први, 1852. године против Омер-паше Латаса, и други 1858. године на Граховцу против Хусеин паше. У првом је Црна Гора успела да одбије напад Турака; иако опкољена са свих страна, издржала је до Аустријске мировне интервенције, која је била у црногорску корист. Тако је под утицајем великих сила Османско царство 1853. године признало стање у Црној Гори.

Друга ослободилачка битка се одиграла од 28. априла до 1. маја 1858. године на Граховцу, у којој је црногорска војска однела велику победу над турском војском коју је предводио Хусеин паша. Након ове победе Црна Гора је добила међународно признање и значајне територије. Више нико на међународном плану није постављао питање независности Црне Горе, као и њено територијално разграничење.

3. Српски каракер Данилове књажевине наведен је и у његовом Законику: „И ако у овој земљи нема никакве друге народности до једине србске и никакве друге вјере до једине православне источне, то опет сваки иконоплеменик и иновјерац може слободно живити и ону слободу и ону нашу домаћу правицу уживати како и сваки Црногорац и Брђанин што ужива“. Поред јасног српског и православног опредељења, Данилов законик сведочи и о толеранцији према верским неистомишеницима.

У многим писмима и прокламацијама Данило потврђује и велича његово српство, о чему сведочи историјска наука, посебно у писмима Наполеону III и кнезу Михаилу Обреновићу. Исто се потврђује и за књажевог рођеног брата војводу Мирка Петровића (о чијим непочинствима против Куча ће бити више речи у даљем тексту), који је сачињавао епске песме уз гусле у којима се велича српство књаза Данила као српског књаза, док су Црногорци и Херцеговци описани као заветни Срби. Војвода Мирко је у позним годинама на ову тему штампао збирку сопствених песама „Јуначки споменик“.

4. Књаз Данило уводи законски порез у државу, као правну последицу Законика који је усвојен. Друга је ствар што је код субјекта наплате овог пореза остало нејасно на кога се све односи плаћање пореза и по ком тачно основу се признаје ово право. Због тога је долазило до многих буна, чије последице су умногоме бациле љагу на историјски учинак књаза. Али сама идеја увођења пореза је свакако значајан корак у исправном смеру, јер нема озбиљне државе која не приходује порез од својих житеља.

5. Књаз Данило је несумњиво своју владавину подредио борби за слободу српског народа у свим државама где је овај живео под туђинском влашћу. Можемо рећи, што важи и за његовог брата војводу Мирка Петровића, да су били присталице идеологије интегралног Српства. Књаз Данило је, као и буквално сваки Црногорац, своју вољу црпео из идеје слободе, која је основна покретачка сила у овом народу.

Књаз Данило је успевао да некако опстаје и балансира између великих сила, којима је Црна Гора била окружена (Турска и Аустрија) или са којима је имала тесне историјске везе, попут Русије. И када је чинио неке уступке, као и када је лицемерно изабрао неутралност у Кримском рату – уместо да подржи Русију које је два века пунила црногорски буџет – књаз никада није имао намере да смањује Црну Гору или да јој укида права на рачун неке од великих сила.

Многи аутори наводе још неке заслуге књаза Данила, али мање као конкретне историјске догађаје који производе последице, а више као опис његове владавине која је покренула неке позитивне процесе. Тако, рецимо, наглашавају да је заслужан за урушавање патријахалног морала и слабљење племенског начина живота, што је условило велики напредак у држави. Бранко Павићевић, за кога аутор Илија Петровић пише да је највише предњачио у глорификацији књаза Данила, дословце пише: „С друге стране, он (Данило) је учврстио темеље за развој грађанске државне организације у Црној Гори и својом смишљеном дјелатношћу подстицао друштвено-економске тенденције које су унутрашњи развој у земљи водиле у грађанско друштво“.

Слично пише и Момир Дашић када говори о нужности сурових мера које је спроводио књаз Данило: „Таквим средствима државне принуде успио је да сломи племенски партикуларизам и сепаратизам и да онемогући самовољу главара…“ Мијат Шуковић, рецимо, потврђује позитивну оцену употребе суровости у циљу сузбијања конкурентског понашања племенских и нахијских заједница. Након тога дословце каже: „Оцјењен сам за себе, тај резултат је, без сумње, историјски вриједан и прогресиван“.

Можемо набрајати још пуно сличних дескрипција разних аутора, али и ово што је наведено довољно је да се разуме њихова намера да калеме вредносне судове на феномене из историје, који би се подударали са њиховим личним вредносно-идеолошким судовима у актелном времену.

Многе од ових оцена су зато апстрактно дескриптивне, препуне придева из левичарске идеолошке радионице: прогресивност, напредност, грађанство и слично. Подударна је ситуација код обе левичарске школе: како код авнојевских историчара, тако и код евро-глобалистичких аутора. И једни и други првенствено настоје да плодове владавине књаза Данила учитају у идеолошку матрицу у којој се сами налазе заробљени, да би тако оправдавањем неких поступака наглог и преког књаза, прибавили алиби за недела њихових господара Јосипа Броза и Мила Ђукановића. Зато можемо закључити следеће:

1. Неуко је директно учитавати владавину из једне епохе као алиби за поступке у савременој епохи; поступци књаза Данила нису ношени истом вољом и идеологијом као поступци Јосипа Броза и Мила Ђукановића;

2. Књаз Данило је био религиозни српски владар, који је свим својим бићем поштовао православље и Цркву, Србин васпитаван на косовском завету, за кога су српство и црногорство били сродни појмови као код његовог претходника владике Рада, односно песника Његоша;

3. Броз и Ђукановић су били атеисти чија партија је физички десетковала СПЦ на територији Црне Горе, а њихова авнојевска политика је била изразито антисрпска, било да је долазила из комунистичке Југославије или са глобалистичког Запада;

4. Књаз Данило је ослобађао Црну Гору да би била самостална, Броз ју је авнојевском идеологијом заокружио и припремио да буде самостална да не би била српска, а Ђукановић је настојао да је доведе у вазални однос према НАТО алијанси и ЕУ, уз антисрпску хистерију.
Црна Гора у доба књаза Данила

Црна Гора није много подсећала по територији на данашњу државу, јер је била неупоредиво мања. Аутор Илија Петровић подробно објашњава дужу историју настанка њене територије, њених облика државности, па и самог назива „Црна Гора“ који се први пут помиње у повељи краља Милутина из 1276. године. За читаоца овог штива, најважније би било да се усредсреди на податак да је Црна Гора током 19. века, када се одвија и владавина књаза Данила од 1851. до 1860. године, имала од 100.000 до 120.000 становника, зависно од историјских података (Грлица из 1835. године пише да је број становника око 100.000, а руски дипломата Јегор Петрович Коваљевски помиње број од 120.000 људи).

Међународни статус Црне Горе у том периоду је стално повећавао капацитет признања, па можемо констатовати да се ради о делимичном међународном признању. Независност Црне Горе призната је „де јуре“ 1878. године на Берлинском конгресу. Црна Гора у периоду владавине књаза Данила условно поседује две територије: „стару Црну Гору“ и Брда.

„Стару Црну Гору“ чине четири нахије: Катунска нахија са Цетињем у средини, Ријечка нахија која се простире по средњој страни, Љешка нахија дуж Мораче и Црмничка нахија према Скадарском језеру. Брда су била састављена од српских племена Бјелопавлићи, Пипери, Братоножићи, Ровчани, Мораче, Кучи и Васојевићи.

Све до времена књаза Николе, Брда су узимана и као географско-територијални, али и као етногеографски појам, који поседује засебан индивидуалитет у односу на Црногорце. Због тога се владике пре књаза Данила, па и сам књаз, потписују као господари „црногорски и брдски“. И у самом Законику књаза Данила постојао је државни дуализам где се, између осталог, каже: „Сваки Црногорац и сваки Брђанин једнак је пред судом“.

Ако је за четири нахије неспорно да у пуном капацитету припадају Црној Гори, за територију коју чине Брда насељена српским племенима можемо у најмању руку рећи да се ради о флуидном појму суверенитета. Нарочито ако узмемо у обзир да ових седам племена не деле у потпуности исту историјску судбину. Аутор Илија Петровић при самом крају књиге пише: „Не сме се, наиме, изгубити из вида да је територија позната под именом Црна Гора у назначеном периоду увећана неколико пута, увек на рачун српских племена у Брдима и шире“.

Тако, на пример, године 1796 (или 1806) прикључени су јој Пипери и Бјелопавлићи, 1820. Ровци и Мораче, а 1878, после Берлинског конгреса, Кучи, Никшићи и део Васојевића (онај преостали део после балканских ратова)“. Дакле, јасно је да „цетињска Црна Гора“ са центром у Катунској нахији не конролоше у потпуности Брда, односно да постепено преузима суверенитет над овом територијом у дугачком историјском интервалу, у складу са исходом међународне политике.

Савременом и неупућеном читаоцу је јасно и да, укључујући целокупну територију Брда у најширем смислу ове географије, Црна Гора у време владавине књаза Данила нема у свом поседу ниједан од данашљих великих градова, изузев Цетиња. Ни Подгорица, ни Никшић, ни Будва, ни Бар, ни Котор, ни Херцег Нови, ни Пљевља, нису били у саставу Данилове књажевине. Црна Гора се стрпљиво и постепено ширила кроз историју, а аутор Илија Петровић поглавље у књизи које говори о овој тематици закључује следећим речима:

„Због свега тога, територијално проширење Црне Горе на рачун српских племена из Брда, уколико Црногорци нису Срби, већ – према „науци“ савремених „Дукљана“ – нешто што је сасвим различито од Срба, морало би бити црногорска окупација српских крајева, а све жртве црногорских отимања тих подручја, чак и појединачне, биле би последица црногорских злочина заснованих на расизму“.

Аргументација коју аутор користи у овом пасусу, а коју изводи и синтетише кроз читаву књигу, темељни је аргумент његовог приступа у читавој историјско-политичкој материји, базиран на гвозденој логици и провереним документима. Пошто се аутор у овом делу првенствено бавио судбином српског племена Кучи, оправдано је питање о етничким сродностима Срба и Црногораца тога доба. Јер је логички немогућа конструкција – рођена у савременим авнојевско-монтенигринским поставкама – да је књаз Данило са становишта исторојске нужности крваво сузбио сепаратизам и партикуларизам у племенима, а да су у исто време они етнички различити?!

Или су и једни и други Срби – што за историјску науку није спорно – па је књаз Данило на свиреп начин решавао „унутрашња питања“, или је починио геноцид према српском народу као припадник другог народа. Наравно, није спорно да је реч о српско-српском сукобу, о чему је већ било речи у тексту, и о чему ће бити још речи у наставку. Овде само подвлачим велико лицемерје у парадоксалној конструкцији „монтенигринског“ наратива, који је прецизно уочио и разоткрио аутор Илија Петровић. Понављам, аутор ове ставове посебно аргументује на историјским догађањима везаним за племе Куча.