Добрило Аранитовић: ЗЛОЧИНИ АУСТРО-УГАРСКОГ ОКУПАТОРА У МАЧВИ АВГУСТА 1914. ПРЕМА ЗАПИСИМА УЧИТЕЉА МИЛАНА М. ДАЧИЋА

Мачва и Подриње због свог изузетног геостратешког положаја представљају подручје које је у последње нешто више од два века било поприште жестоких окршаја српских бранилаца и турских, касније германских освајача. Уклештени између Саве и Дрине, односно Срема и Босне, Мачва и Подриње су од првих дана Карађорђевог устанка били на главном правцу турских насртаја на ослобођену територију. Турци су преко Мачве и Шапца, десном обалом Саве надирали ка Београду, преко Јадра и Рађевине ка Ваљеву и даље према Шумадији. Отуда и најжешћи бојеви: на Мишару 1806. године, вероватно најблиставија српске победа у историји, на Лозници и Лешници, и, најзад, на Равњу и Засавици одсудна битка пред пропаст устанка 1813. године. А све се то безмало поновило 1815. године када се у мачванском селу Дубљу одиграла одлучујућа битка која је означила победоносни завршетак Другог српског устанка. Читав век доцније тим освајачким правцима, као главним правцима напада на Србију, кренуће аустро-угарска солдатеска много перфиднија и окрутнија од својих отоманских претходника. У српску ратну историју крупним словима уписују се нове битке и победе: Цер, Гучево, Мачков камен. Али се уписују и крвави злочини над цивилним становништвом те солдатеске, „културне хришћанске монархије“, до тада незабележени у историји ратовања. Непуне четири деценије касније, 1941. године, Хитлерова солдатеска Трећег Рајха поновиће и по броју страдалих надмашити своје претходнике у операцијама познатим као „прва непријатељска офанзива“. У минулом, двадесетом веку, три пута је, како би рекао Александар Дероко, немачки „јероплан летијо“ и осветнички сејао смрт не само над Београдом већ и целом српском земљом, понајпре над Мачвом и Подрињем: 1914, 1941. и 1999. године.

Све напред речено је одавно опште место наше новије историје, општи оквир у коме су смештена дешавања од прве устаничке пушке 1804. до “милосрдног анђела“ 1999. Ниједан окупатор ни злочинитељ који је насртао на српске земље није се извинио, тражио опрост због својих окрутности, није их признао, није се због њих покајао нити их је окајао, периодично их је само понављао док су Срби, због вишка своје човечности, праштали, пружали руку помирења, нису кажњавали нити се светили, заваравали се племенитом илузијом да „братство и јединство“ чак и са својим џелатима може бити лек за непреболне ране, за безбројне гробове невиних жртава, за све страшније демографске катастрофе и њихове последице којима, све су прилике, лека не налазимо.

„Тешко земљи куда војска прође“ – стравичну истину овог десетерачког стиха из наше народне епске ризнице становништво Мачве и Подриња осетило је на својој кожи већ првих дана аустро-угарског продора августа 1914. године. Аустро-Угарска је свој поход на Србију назвала „кажњеничком експедицијом“. Пре тога јавно мнење Немачке и Аустро-Угарске било је припремљено за обрачун са једном малом слободарском земљом која је пре тога тек изашла из два тешка рата. Оно што се данас назива „сатанизацијом Срба и Србије“ имало је своје врле претходнике врхунског ранга и звања, учитеље мржње нескривених геноцидних намера, инспираторе до тада невиђене геноцидне праксе. Немачки цар Виљем је баш царски, културно и хришћански, поручивао Фрањи Јосифу: „Згазите ту жгадију!“ Или: „Бомбардујте Београд, ја сам ту да извучем мач за вас!“ „Србија је разбојничка банда и мора бити кажњена за злочине“. Пре него што ће му пресудити Принципов револвер, Франц Фердинанд је, поред осталог, рекао за Србе: „Срби су гомиле лопова и убица, мангупа и фукара“. Његов стриц, бечки Ћесар, након синовчеве смрти, у ратној прокламацији изјављује да у рат ступа „мирне савести“ а актуелни Христов наследник на папском престолу, Пије Х, 28. јула 1914. године изјављује: „…У току последњих година Његова Светост је у више махова изразила жаљење што је Аустро-Угарска пропуштала да казни свог дунавског суседа. Папа и Курија виде у Србији подгризајуће зло, које је, мало по мало, продрло у срж Монархије и које ће временом да је разједини. Пад и пропаст Аустро-Угарске значило би за цркву губитак најсолиднијег ослонца у борби против православља“. Аустро-угарска штампа, оновремени СНН, поручује: „Треба спалити ово гнездо паликућа и разбојника“, што је био отворени позив да се руља франковаца, клерикалаца, сарајевске фукаре, шуцкора, – која се већ у Монархији након сарајевског атентата, латила паљевина, пребијања и пљачке, – сврстана у војничке редове може попут поводња некажњено прелити преко Дрине и Саве и куршумима, ками и огњу предавати не само оружану силу противника, већ и целокупно становништво. Инаугурисан је с највишег места, државног, војног и духовног, метод вођења рата страхом и терором, физичким истребљивањем, заробаљавањем и расељавањем. Хитлерови и Павелићеви заговорници дефинитивног решења „јеврејског“ и „српског питања“ имали су на кога да се угледају. Српски народ је сатанизован до те мере да је уништење његове државе био главни циљ Беча и Берлина, њени становници су, као „паликуће и разбојници“, стављени ван закона па их је могуће и пожељно некажњено убијати.

У наредби команданта 9. корпуса упућеног на Србију између осталог је стајало: „… Рат нас је довео у земљу коју насељава становништво надахнуто фанатичном мржњом према нама… [Фројд би ову реченицу могао да протумачи као уџбенички пример пројекције сопствене мржње – Д. А.]. Према таквом становништву погрешно би било показати човечност и доброту срца, чак је штетно… Сходно томе, наређујем да се током читаве војне акције према свима показује највећа строгост, највећа чврстина и највеће неповерење… Пре свега, не допуштам да се људи непријатељске земље, без униформе и наоружани, које се сретну појединачно или у групама, заробљавају. Њих треба беузусловно побити… Сваког становника који се нађе ван насеља, нарочито у шуми, треба сматрати за члана банде који је сакрио оружје; за оружјем немамо времена да трагамо; погубити их, колико год изгледали мало сумњиви“.

Ово је аутентична наредба високог официра Аустро-Угарске монархије која је, као и Краљевина Србија, била држава потписница међународних конвенција о односима према ратним заробљеницима и цивилном становништву. И доиста, на ове конвенције ће се позивати хиљаде његових војника али тек онда када се као ратни заробљеници обрету на српској земљи, с рукама огрезлим у крви до лаката, с бременом највећих грехова на души, ти, како их је Рајс назвао, „бабини јунаци“. Егон Ервин Киш, један од ретких бојовника код кога се може да нађе по које зрно истине о зверствима његове јединице на српској земљи, записаће 9. августа 1914. године: „Регимента је маршовала око 4 км [Од Бијељине где се претходно налазила] до једне чистине, где се одржавала миса за војнике. Дивизијски свештеник држао је проповед у којој је сопштио да је папа Пије Х свим војницима дао опрост од греха“. А тада малолетни Гојко Николиш забележио је доцније у својим мемоарима како су неки становници из суседних села викали „Доље краљ опанчара!“ док су и сâми ишли у подераним опанцима. Оно што су донедавно историчари, због братства и јединства, избегавали да називају правим именом, поновило се 1991. и касније. Извршиоци су били „они исти поданици царевине или краљевине, који су и сами стењали под њеним јармом“, а њих треба именовати овако: Хрвати, Словенци, босански муслимани па и однарођени и уцењени Срби, Пољаци, Чеси, Румуни… Стога не чуди изјава једне поцерске старице кад су је упитали који су швапски војници испољили највише окрутности: „Најгоре су, синко, биле оне Швабе које су говориле нашки“. А говорило је „нашки“ или „слично нашки“ више од 50% одсто становника Аустро-Угарске јер је Германа и Маџара било је мање од половине у земљи бечког Ћесара. Међу њима било је оних, или њихових потомака, који ће касније с презрењем и ниподаштавањем, у сред југословенске скупштине, питати колико кошта солунска крв проливена за нову уједињену отаџбину па да је плате из своје „лиснице“, као и оних који ће чинити бојни састав ханџар-дивизија, сатнија и пуковнија. У другом таласу насртаја на српске земље септембра 1914. године бориће се и 25. домобрански пук чији ће један од бојовника бити и доцније „највећи син наших народа и народности“. Историчар Ђорђе Кнежевић с правом поставља питање откуда толико безумље непријатељских трупа на тлу Мачве и Подриња, шта је поданике Монархије наше крви и језика, подстакло да предњаче у чињењу злочина? „У мржњи према Србији и српском народу, у ком духу су систематски васпитавани, – пише Кнежевић – можемо да схватимо њене владајуће народе Немце и Мађаре. Али и данас остаје нејасно и недовољно проучено понашање других народа, који су фактички били поданици друге врсте, да се улазећи на тло Србије толико острве и изгубе сва обележја људског рода“. Можда би требало да се удруже стручњаци за криминологију, дубинску психологију и психологију религије да на то питање одговоре јер одоговор касни ево читав век. Засад бар да поновимо формулацију овог питања.

„Ратни ваљак“ је, дакле, два пута током 1914. године прешао преко Мачве и западне Србије и оба пута с најтежим последицама по цивилно становништво. Вешани су и убијани жене и деца, старци и немоћни, силоване жене и девојке, унакажавани лешеви побијених заробљених војника и рањеника, рушене су и паљене куће и богомоље, тровани сеоски бунари како при првом налету тако посебно у два наврата кад је поражени непријатељ на Церу и Колубари морао осрамоћен да се повлачи преко Дрине и Саве светећи се на неборачком и недужном становништву. Довољно је само поменути сведочанства страних аутора, Џона Рида и Арчибалда Рајса који су из прве руке сведочили о нечувеним зверствима окупатора у Шапцу и Мачви. Али овога пута желели бисмо да у светло поље пажње померимо труд једног скромног посленика на расветљавању масовних злочина у мачванским селима Прњавору и Лешници августа 1914. године чије је име незаслужено пало у заборав. Реч је о прњаворском учитељу Милану М. Дачићу и његовој књижици Жртве за слободу. Прњавор – Мачва, коју је о свом трошку објавио у штампарији „Будућност“ у Шапцу далеке 1922. године.

Ко је Милан М. Дачић? Рођен је у Великој Дренови код Трстеника 14. септембра 1873. године у земљорадничкој породици. Учитељску службу започео је као двадесетогодишњак најпре у Дворовима, у расинском округу, подно Копаоника (1893) а затим учитељује у Комирићу, данашња осечинска општина (1894-1902) и Јошеви у Јадру (1902-1906). Од 1906. до смрти (1931) службовао као учитељ и управитељ у Прњавору мачванском. За време службовања у Комирићу оженио се мештанком Миленијом и добио сина Александра који је касније ступио очевим стопама. Основао је земљорадничку задругу у Белој Цркви код Крупња и у Комирићу. Описао је прошлост села Лопатањ код Осечине и села Јошеве и Милине у Јадру. У Прњавору је преко две деценије развио изузетно плодну делатност на плану народног просвећивања и организовања сељака у различите задруге и друге облике друштвеног окупљања. Поред осталог био је члан надзорног одбора Савеза народних просветитеља, члан управе и оснивач Фонда за подизање учитељског дома у Шапцу, члан Среског Шабачког учитељског друштва „Стојан Новаковић“, оснивач Здравствене задруге у Прњавору, секретар-благајник и оснивач Прњаворске земљорадничке кредитне задруге, оснивач Набављачке земљорадничке задруге, оснивач Фонда сиромашних ђака школе прњаворске.

Милан М. Дачић се успешно огледао и на књижевном и публицистичком пољу. Писао је песме, приповетке, популарне чланке и различите прилоге који су прештампавани у бројним календарима намењеним народном просвећивању. Сарађивао је у више листова и часописа а био је члан редакције часописа Подринска учитељска библиотека за све време његовог излажења (1926-1931). Покретач је листа Мачванин. За књигу Чему нас живот учи награђен је из Фонда Димитрија Стаменковића при Српској Краљевској Академији у Београду (1925).
Милан М. Дачић је умро 30. априла 1931. године у Прњавору где је и сахрањен.

Милан М. Дачић није био само био изузетно стручан и успешан просветни радник у школској учионици већ истински народни учитељ у дословном смислу речи. Он је настојао не само да образује већ и одваспита своје ђаке и просветитељски делује на своју околину. Педагошки поткован, књижевно надарен овај хумани народни прегалац неуморно је настојао да усменом и писаном речју допринесе искорењивању ружних навика и обичаја у народу. Залагaо се за заједничко деловање просветних радника, свештеника и „народне интелигенције“ да се искорени неписменост, незнање и сви облици расипништва и непотребног луксуза при свадбама, сахранама, празноверице, гатања и враџбине. Да се искорени беспосличење, пијанчење, коцка, парничење, псовка, простаклук, ружне хигијенске навике, понижавајући положај женске чељади у породици и друштву. Акценат је стављао на развијање свести у народу како да он сâм себи помогне, да се удружује у задруге и тако удруженим снагама и солидарно допринесе побољшању свога положаја, да властити препород буде резултат његовог свесног увида и властитог труда.

Милан М. Дачић је и један од предводника акције на подизању спомен-костурнице Прњавораца страдалих у Првом светском рату. Пре тога он је брижљиво пописао поименично све жртве које су страдале у овом највећем мачванском селу, место њихових страдања, начин уморства тако да су у костурници сврстана у осам група уклесана сва њихова имена. У најкраћем, Милан М. Дачић у овој својој књижици износи следеће податке. Село Прњавор, најбројније и најбогатије село у Мачви пре августа 1914. године имало је је 3500 становника. У Првом и Другом балканском рату погинуло је 49 а у рату од 1914-1919. године 211 његових војника. Аустро-угарски окупатор у првом нападу августа 1914. године запалио је 256 домова и зграда, порушио 152 дома, запалио живе 139 стараца, жена и деце, стрељао 116 и убио 101 старца, баба и деце, 2 премлатио батинама а Николу Пејића, младића, из обести измрцварио вукући га привезаног конопцем коњу за врат. Срушио је црквени торањ висине 33 метра, запалио школу са 50 лица, намештајем, архивом и књижницом. У кући Милана Милутиновића убијено је и запаљено 100 жена и деце. На железничкој станици у Прњавору убијена су 25 лица, код железничке станице у Лешници у заједничкој гробници дужине 20, ширине 3 и дубине 2 метра сахрањено је 109 сељака од 8 до 80 година од којих су многи живи закопани.

Знајући да је људско памћење непоуздано, да многе догађаје прекрива заборав, уча Милан је овај свој задатак схватио као прворазредни патриотски дуг који је узорно обавио. Вероватно стога што је своју књижицу објавио у малом тиражу, са скромном опремом, она није присутна у историјској литератури на адекватни начин. Овај прњаворски уча одржао је час наредним генерацијама које још нису успеле да утврде тачан број српских страдалника на разним бојиштима, у логорима и мучилиштима све до најновијег времена. Одржао је и час зрелог размишљања о српским непријатељима, о њиховим ћудима, о лажној култури „крштених варвара“:
„То је грозан факт да га ни општа историја није записала, кад се царска војска – крштених варвара – боји стараца, баба, жена и невине деце, те их затвара, пали и интернира?! Бојали се мртвих ствари, палили школу, јер су се бојали да ту не стоје бомбе и да саме не полете на њих. Та зар Немци Аустро-Маџари – ти богаљи културе, имају части да се пред културним светом појаве?! Зар они који неимађаху милости за невину децу нису равни некрштеним Азијатима? Чудно је, да је овим доказано правило: да се једнородни елементи привлаче – Татаро-Бугари – Тветони – Немци, Маџари и Турци удружише се, ови мањи да остваре Виљемове планове.

Како смо се горко варали, кад смо веровали у њихову културу, образованост и хуманост, у њихове велике и признате научнике светскога гласа, који своју науку ставише на службу болесним прохтевима освајача Виљема.
Како смо били наивни, кад смо веровали да Немац не може бити подлац, злочинац и пљачкаш? Кад им је то у крви од старих Тевтона остало а и сада им је сво васпитање на тој основи? Ето баш је томе најбољи доказ нагрђена и опљачкана црква, запаљена школа, поубијани и до голе душе опљачкани народ“.
Ако нам се посрећи да уз ово саопштење као прилог буде објављена и књижица учитеља Милана М. Дачића, биће то њен заслужени повратак у научни оптицај, знак одужења овом узорним просветном и културном посленику и захвално сећање на невине прњаворске жртве августа 1914. године.

Наша тужна успомена

Церска битка била је крвава и очајна где је одбијена и потучена Аустро Угарска „казнена експедиција“ од бројно мање и неспремније Српске јуначке војске. Пошто је Прњавор и околина подножје Цера, то је овде била крвава битка и на Прњавор се излила сва срџба њихове војске. Баш као да су ти наши вековни непријтељи овде хтели да испоље своју мржњу и открију своје зверске планове? Прњавор је процентуално најгоре пострадао од свих места не само у нашој домовини но и широм целог света и одмах у првом нападу августа 1914. г. Прњавор је пре рата био најбогатије, и најлепше село у Мачви. Имао је 3500 становника. У рату 1912-1913. г. пало је 49 а од 1914-1919. год. 211 војника, што је све пошло да брани Отаџбину, Ослобођење и Краља. Али Аустро-Маџари показаше зверство, коме нема равна у историји, што запалише 256 домова и зграда, порушише 152 дома, запалише живе 139 стараца жена и деце, стрељаше 116 и убише 101 старца, баба и деце, 2 батинама премлатише а Николу Пејића младића из обести измрцварише вукући га везаног коњу за врат. Зар порушити нову цркву коју је г. Мијајило Л. Самуровић трг. из Шапца 1908 г. подигао као своју задужбину, и њен торањ од 33 метра висок није без плана, хтело је се да замукну звона, чији је звук улевао наду на бољу будућност код наше ојађене браће у Босни. Зар обарањем крста, који је сјајем својим подсећао браћу Босанце на нашу златну предратну слободу. Зар Аустро-Маџарима мало би зверства над нашим недужним живљем, рушењем цркве, паљењем кућа и хране? Но и школу – храм просвете са 50 лица, намештајем, архивом и књижницама да запале?!!

Велики пријатељ Српског народа – уважени професор универзитета у Лозани. Д-р г. Р. А. Рајс у безброј много чланака у свима листовима на страни и у нашим увек о нама пише лепо и истинито хвалећи нас као јунаке и верне савезнике, док Бугаре, Аустро-Угаре, Немце, Турке и друге назива неверним тиранима. Он у својој књизи „Како су Аустро-Маџари ратовали у Србији?“ ево шта износи за Прњавор: „На 500 жена затворили су у кафану и држали три дана под стражом без хлеба, бојећи се жена ти „бабини јунаци!!“

У кући Милана Милутиновића 100 жена и деце убијено и запаљено. У кући Владе Прајзовића – рањени коњаник, у школи 50 лица, на железничкој станици у Прњавору 25 лица, код железничке станице у Лешници налази се велика рупа 20 м. дуга 3 м. широка 2 метра дубока у којој је сахрањено 109 сељака из Прњавора и околине од 8 – 80 година старости. То су таоци, које су довели до ове рупе везане и најзад све их повезали жицом. По том су се њихови војници наместили на бедем од рупе, око 15 метара од жртава, и опалили плотун на њих а била су и два митраљеза. Цела се група стропоштала у рупу а други је одмах покрију не проверавајући да ли су лица била жива или рањена. Извесно, да многа лица нису била смртно рањена а нека чак и никако; али су она била повучена у гробницу од других. Она су жива закопана, као што су онамо жива запаљена. За време овога зверства доведена је друга група Срба – младића и жена и кад су они пушкарани, назор су терали ове да вичу: „Живео император Франц Јозеф!!“ Ја сам и ову рупу отворио и видео да су тела у нереду пала, у јаму, што је факт, да више лешева беше усправно, доказ је, да су све жртве, покушавале да се спасу. Руке лешева су везане конопцима те и који је жив био, није могао да се спасе!!

Нашу легендарну прошлост и страховито њихово зверство овај странац објаснио је целом свету, јер смо доживели и легендарну садашњост.
Страшан ли је то призор био, кад су стотину старих најчеститијих грађана потерали повезане у Лешницу, да их тамо као разбнојнике побију! – Било је падања од умора! Свест се губила услед кундачког премлаћивања. Та тужна поворка терана је кроз села хотимице и с планом, да се тиме маса заплаши а тиме су хтели, да заплаше целу Србију. Међутим, то је баш варница из које је поникла освета за још већи напор, да се зверски непријатељ отера са нашег милог огњишта, те да никад више и не помисли, да дира Србију.
Да се малена, али јуначка српска војска одржи све дотле, докле и „братко“ татарског порекла, не забоде мучки нож у леђа.

То је грозан факт да га ни општа историја није записала, кад се царска војска – крштених варвара – боји стараца, баба, жена и невине деце, те их затвара, пали и интернира?! Бојали се мртвих ствари, палили школу, јер су се бојали да ту не стоје бомбе и да саме не полете на њих. Та зар Немци Аустро-Маџари – ти богаљи културе, имају части да се пред културним светом појаве?! Зар они који неимађаху милости за невину децу нису равни некрштеним Азијатима? Чудно је, да је овим доказано правило: да се једнородни елементи привлаче – Татаро-Бугари – Тветони – Немци, Маџари и Турци удружише се, ови мањи да остваре Виљемове планове.

Како смо се горко варали, кад смо веровали у њихову културу, образованост и хуманост, у њихове велике и признате научнике светскога гласа, који своју науку ставише на службу болесним прохтевима освајача Виљема.
Како смо били наивни, кад смо веровали да Немац не може бити подлац, злочинац и пљачкаш? Кад им је то у крви од старих Тевтона остало а и сада им је сво васпитање на тој основи? Ето баш је томе најбољи доказ нагрђена и опљачкана црква, запаљена школа, поубијани и до голе душе опљачкани народ.
После великих страдања, после страшних патњи, после мора проливених суза, после личних брига за својим милим и драгим, после толико црних дана – дана туге и бола; дођоше радосни дани Ослобођења и Уједињења. Васкрсоше слободе не само нашим већ и нашој увек потлаченој браћи у Босни, Херцеговини, Боци, Далмацији, Хрватској, Словеначкој, Славонији, Срему, Барањи, Бачкој, Банату, Старој Србији и Македонији и Видинско-Средачкој области.

И непријатељи кад су уморили Христа, мислили су, да су с њим закопали и његову науку, али су се љуто преварили. Кад су Макензенове трупе натерале наше – помоћу Бугара, који нас с леђа мучки нападоше – да оставимо милу Србију, да у Пећи уништимо сву нашу стогодишњу тековину, мислили су да нас више никад и неће бити. Али Велики Петак је потребан био ради Васкрсења. Те и наше страдање и жртве биле су нужне. Без великих страдања и жртава не постижу се велики идеали и уједињења.
Наша лепа Србија није пропала, но је само доживела један историски моменат и положила испит пред човечанством о верности према моћним и плементим савезницима и да своју националну идеју; Уједињење Срба, Хрвата и Словенаца – народа са једним језиком, једном крви, једних обичаја и историје не напуштају ни у најтежем моменту.

Наше свете жртве у Прњавору нека буду и последње као курбан за слободу браће. Не заборављајмо ни тренутка на њих, јер народ који се не одужује достојно прецима, значи да није заслужио ни да их има. Јер и песник вели:

Сам бо онај, који си мртве штује,
На прошлости сие будућност снује.

Пред нама стоје многи задатци, који нам налажу да удвојимо снагу, за свршавање истих наместо наше и наших несталих другова и пријатеља. Мало нас је, и сваког дана све нас је мање. Подижимо што је проплакало. Просвећујмо оно што је у мраку. Помозимо децу палих витезова који своје животе положише за слободу и Краља. Њима су кости у темељу наше уједињене Отаџбине. Васпитајмо их да буду добри и корисни људи и Срби и достојни потомци славних предака.

Да би се достојно одужили невино палим жртвама, њихове кости скупиле се на једно место, као што им је смрт била заједничка. И потомству оставила успомена на зверства и мученичку смрт образован је 1. фебруара 1920. године на збору села Прњавора одбор од десет чланова за подизање Костурнице у Прњавору. За председника Милан М. Никитовић свешт. за потпредседника: Драгића Н. Самуроовића, а по смрти га је заменио брат Јанко, за благајника Будимира П. Самуровића трг. за секретара Милана М. Дачића уч. за чланове одбора: Михаила Милошевића, Лазара П. Крсманића, Љубу Срдановића, Драгутина Криловића, Андрију Попадића и Живка М. Самуровића земљораднике из Прњавора.

Тада би решено, да се подигне коструница, доле за кости а над земљом да буде унутрашњост 5 м. у квадрат. По зидовима, да буду мермерне плоче у осам група, златним словима урезана имена, да се израде уметничке слике на зиду, које ће престављати ова зверства извршена. Кад је план израдио архитекта г. Милан С. Минић видело се да је био неизводљив од стране Прњавораца, који су иначе осиротели. Па је се услед тога, што је Прњавор жртва за цело Краљевство апеловало на Београд. У мају 1921. године образован је у Београду пододбор за подизање кострунице у Прњавору од 17 лица и то: Почасни председник Никола Пашић, Предс. мин. савета, Подпредседник Д-р Р. А. Рајс проф. универз. у Лозани; секретар Сава Ј. Микић бив. авијатичар, благајник Драгослав Милишић трг. чланови одбора: Петар Бојовић војвода; Д-р Коста Кумануди мин. финансија; Петар Марковић пук.; Милош Анђелковић нач. мин. вера; Д-р Вој. Јањић нар. посл.; Мих. Поповић предс. Дух. Суда; Јован Тановић уредн. „Политике“; Панта Јуришић пук.; проф. Павле Д. Самуровић трг.; Милан Кандић инвалид и Душан Милићевић рез. мајор.

Уз јаку заузимљивост и утицајност овог београдског пододбора и штампе, прикупљена је задовољавајућа сума да костурница буде достојно дело садашњице. Израда кострунице је остала 10 марта на Сави Шкорићу за 73.553 д. а три слике у сводовима израдио је уметник А. Боцарић за 30.000 д. Израда блок слова, поверена су Јанку Глазеровићу из Шапца. Урезао је 6673 слова по 3 д. 20.019 д. Кров је замењен са галванизованим цинк плехом. Орнаменте око врата и под терацо мозајик радио је ликорезац Јосиф Блажек.

На Велику Среду одбор госпођа београдских са г-ђом Христић на челу одржао је духовни концерт са добрим успехом и прилогом. 23. јула овај одбор одржао је у бањи Ковиљачи концерт са наставницима и ђацима на опште здовољство.

28. IХ било је уговорено вађење костију Аустро-Маџарских зверстава. Пред селом су свечано дочекане кости стрељаних код железничке станице у Лешници. Од цркве се пошло с барјаком, крстом, рипидама, ђацима, свештеником, наставницима и грађанством. Кад су се угледала препуна мртвачка кола костију и жeнскињем које је у црнини јаукало и људима гологлавијем; е, није било човека који није сузу пустио. Пред костурницом су кости скинуте; па се ишло за остале кости код жел. cтанице и Милутиновића куће истим редом. Затим је се и самом Богу ражалило, те је пустио кишу после опела преливања костију сложене су кости у костурницу кад је се се свештеник Никитовић кратко опростио а М. М. Дачић учитељ подсетио присутне да је, ово дан бола и поноса, кад потресосмо њихове кости, да им боље и угодније место заједничко нађемо. Подсетио је омладину да упамти ово зверско дело Аустро-Маџара и да њихово зло рађење доведе их до пропасти а на костима ових мученика почива наша Уједињена Домовина. И да смо ову коструницу од злата направили опет се не би могли достојно одужити невино палим жртвама.
Подсетио је ожалошћене и присутне да кости 260 хероја прњаворских леже растурене по бојиштима од Саве до Мора, у Африци и целом свету. За њих Вој. Ј. Илић – млађи каже:

Не чекајте их! Неће Вам доћи!
Ма да за њима сирочићи туже;
Али сад овде, садимо палим:
Босиљак, божур, поменак и руже!
Деца херосјтва. Части и Врлине.
Они леп пример даше свом роду,
Како се живи. Како се гине.
За Отаџбину, Краља и слободу!

Ова костурница је уједно и споменик за 260 јунака наших палих 1912-1919 г. за њих је спремио М. М. Дачић ову песму:

ПАЛИМ БОРЦИМА

Животе Ваше ко борци сте дали.
А из те крви дође нам слобода,
Те сад ми нисмо, незнатни и мали.
Ваша је слава до небесна свода.

Било је дана несреће и зала
Када жељесмо: живи у гроб лећи!
Сад робље нисмо. Богу нек је хвала!
Ми задовољно живимо у срећи!

Не жал’те мајке, не рон’те сузе,
Не плач’те сеје, не тугујте љубе,
Не жал’те оне које Вам рат узе
Оставите дане жалосне и грубе.

Београд, Загреб и Љубљана бела
У слози кличу. Јединство да живи!
Срећна је наша Краљевина цела
Вашем херојству цео свет се диви!

Хвала и Слава! Витези нам мили!
Ви сте нам сузу убрисали многу.
Животе своје, што сте положили,
За душе Ваше молићемо с’ Богу!

На улазним вратима кострунице узидана је плоча са рељефним овим натписом:

СЛАВНО ЈЕ ЗА ОТАЏБИНУ УМРЕТИ.
+
Жртвама Аустро-Угарских зверстава 4. августа
1914 г. подиже ову коструницу као и споменик
изгинулим ратницима од 1912-1919 г. народ
Српски за Владе Њ. В. Краља Александра 1922.

Унутрашњост је обложена плочама у осам група.

I. ГРУПА

Слава изгинулим осветницима Косова и Сливнице
1912-1913 г.

II. ГРУПА
Слава и хвала бесмртним борцима за Ослобођење
и Уједињење Отаџбине од 1914-1919 г.

III. ГРУПА

Мир и покој пепелу спаљених у школи: 4-VIII-1914

IV. ГРУПА

Мир и покој пепелу спаљених у кући
Милутиновића 4-VIII-1914 г.

V. ГРУПА

Мир и покој мученицима стрељаним код жељезничке
станице у Прњавору 4-VIII-1914

VI. ГРУПА

Мир и покој мученицима стрељаним
и живим закопаним од стране Аустро-Угара
код жел. станице у Лешници 6-VIII-1914 г.

VII. ГРУПА

Слава изгинулим и страдаалим мученицима на разним местима
од зврских Аустро-Угара 5-VIII-1914 г.

VIII. ГРУПА

Вечни покој мученицима, који оставише кости у ропству –
туђини од 1914-1919 г.

Настојећи да најбруталнији начин за што краће време угуши устанак у Мачви и Поцерини, генерал Беме је 25. септембра 1941. године наредио: «Првенствено треба очистити од банди низију у луку Саве и Дрине јер она служи устаницима као база за снабдевање, како би се за свагда онемогућило даље снабдевање банди са ових простора. Бруталним мерама у кратком року мора се постићи то, да ова операција послужи као пример и образац застрашујућег дејства који би се доцније примењивао на територији целе Србије». – Види: МИАШ, Документа о НОР-у у Подтрињу «Д», Д83 (Заповест за чишћење простора у луку Саве и Дрине, стр. 1)

„… Задатак ће се одвијати на територији на којој су 1914. године текли потоци немачке крви због лукавства Срба – како мушкараца тако и жена. Ви сте осветници ових мртвих. Треба створити застрашујући пример за целу Србију који мора најтеже погодити целокупно становништво“. – Види: Славко Одић, Славко Комарица, «Са дневником 342. немачке дивизије кроз Србију», Борба бр. 262, 23. септембар 1969, стр. 17. На саопштењу је стајала назнака: По саопштењу уништити!

Наведено према: др Ђорђе Кнежевић: „Шабац и околина 1914. године. – [У]: Шабац у прошлости, IV, РНРО „Глас Подриња“, 1984, стр. 13.

Александар Аца Павловић: 1914. Људи и догађаји, идеје и идеали, Београд, 2002, стр. 77.

У записнику са саветовања немачких снага на југоистоку Европе од 16. септембра 1941. године поводом гушења устанка у Србији, поред осталог, стоји: „… Овде помаже само предузимање крајњих мера са јаким војничким снагама. Успех обећава, а било би од великог утицаја на остале устаничке покрете, чишћење лука Саве и Дрине северно од Шапца. Тамо бесусловно спалити сва села“. – Види: Zbornik NOR-a, tom XII-1, Београд, 1973, стр. 405.

О аустроугарским злочинима августа 1914. године и касније видети детаљније: Даница Дојчиловић: „Шабац у данима терора Првог светског рата“, Годишњак Историјског архива, Шабац, књ. 6, 1968, стр. 347-365; Томислав Јеротић: „Страдање Прњавора 1914. године. (Одломак из хронике), Годишњак Историјског архива, Шабац, књ. 6, 1968, стр. 366-376; Станоје Филиповић: „Злочини окупатора у Подрињу“, Годишњак Историјског архива, Шабац, књ. 6, 1968, стр. 3-164; Михаило М. Рајичић: Прњавор, књ. 1, Лозница, Радио Подриње, 1974, стр. 111-142.