Велики Серж: Курска операција – какву рачуницу има Кијев?

У уторак 6. августа, руско-украјински рат задесио је неочекивани преокрет када је отпочео украјински напад бригадног ранга на Курску област, одмах преко границе из украјинског Сумија. Одлука украјинске команде да својевољно отвори нови фронт у моменту када њихова одбрана на критичним правцима у Донбасу попушта, истовремено је и агресивна и бременита ризицима.

Сензационални спектакл украјинске офанзиве на предратну Русију, у регион који је оперативно удаљен од главне ратне позорнице, гурнуо је публику у помаму, а већина коментатора и посматрача изгледа да је прибежиште моментално пронашла у својим основним наративним инстинктима.

Руски катастрофичари брзо су оценили збивања као катастрофални неуспех борбене готовости руског министарства одбране, акцелерационисти су раструбили да руске црвене линије заправо не постоје, док су трезвенији проукрајински коментатори осудили операцију као расипничку споредну представу која осуђује донбаску линију фронта на пораз.

Људи формирају мишљења веома брзо у актуелном информационом екосистему, а узбуђење их често тера да одбаце сваки привид опреса, без обзира на бујицу дезинформација и обмана које обично прате такве догађаје. Вреди међутим напоменути да су свега две недеље прошле од почетка ове операције коју изгледа нико није очекивао, па стога морамо да се пазимо самоуверености и да пажљиво разлучимо оно што мислимо од онога што знамо. С тим на уму, хајде да пажљиво размотримо украјинску операцију каква сада јесте, те да покушамо да исцртамо не само њен стратешки концепт него и њене могуће трајекторије.

Изненадна и неочекивана ерупција борби у Курској области распламсала је наравно компарације са битком за Курск из 1943. године, која се често погрешно назива „највећом тенковском битком свих времена“ (највећа тенковска битка заправо се одиграла крајем јуна 1941. код Бродија-Дубна, прим. прев). Из читавог низа разлога, та чувена битка је лош модел за поређење.

Немачка операција „Цитадела“ била је спутана и неамбициозна операција против потпуно узбуњене одбране, а карактерисали су је мањак стратешке маштовитости и стратешко изненађење. Актуелни украјински подухват може се сврстати на супротан крај спектра: веома је маштовит, чак и опасно маштовит. Без обзира на то, повратак немачке војне технике у рејон Курска неизбежно запањује. Тренутно бојиште око града Суџе је управо локација на којој су се 1943. године совјетске 38. и 40. армија груписале за контранапад на немачку 4. армију. Руска југозападна степа поново је окусила крв, а плодно земљиште зинуло је да прихвати мртве.

„Операција Крепост“

Пре него што се упустимо у стратешки концепт иза украјинске операције у Курску, хајде да најпре укратко размотримо како да је зовемо. Понављање синтагме „курска операција Украјине“ брзо постаје заморно и сувопарно, а назив „Курск“ или „битка за Курск“ није добра опција, не само зато што намеће конфузију о томе да ли говоримо о граду Курску или широј области око њега, него и зато што се већ десила Битка за Курск. Стога предлажем да украјински напад просто називамо „операција Крепост“. Немачка офанзива према Курску 1943. названа је операција „Цитадела“, а „крепость“ је словенска реч за тврђаву или цитаделу.

Украјина је током трајања овог рата узастопно правила упаде преко руске границе, што су углавном били самоубилачки јуриши на Белгородску област, који су се завршавали катастрофално. „Крепост“ се међутим издваја у односу на ове раније епизоде и то на неколико начина, од којих је главни употреба регуларних бригада Оружаних снага Украјине (ОСУ), уместо паравојних пројеката ГУР (Главни обавештајни директорат МО Украјине).

У претходним експедицијама ка Белгороду, Украјинци су користили провидне ирегуларне формације попут „Легије слободе Русије“ и „Руског добровољачког корпуса“. То је тип јединица које могу бити корисне у одређеним контекстима тако што пружају државама могућност очувања фасаде порицања умешаности. Добар пример је то како је Русија 2014. године употребила сопствене специјалне јединице без ознака када је анектирала Крим.

Међутим, у временима активног ратног сукоба, ове паравојске показале су се као изразито траљаве. Како год „Легија слободе Русије“ себе назива, очигледно се ради о јединици коју је направила украјинска влада, опремила украјинским оружјем и послала да се бори у рату за Украјину. Шминка никога не може да завара, а апсурди попут „Белгородске Народне Републике“ нису постојали изван пар лоших мимова на Твитеру.

Упадљиво је међутим да упад у Курск нису извеле јединице које се прерушавају (ма колико провидно) у независну руску паравојску, него украјинске снаге које тако и наступају, тј. регуларне бригаде украјинске копнене војске. Упућивање снажних јединица ОСУ у копнену инкурзију у Русију, нарочито током генералне оперативне кризе у Донбасу, представља нешто сасвим другачије од бацања потрошних паравојних батаљона на Белгород.

Али зашто? Оно што је очигледно у вези са Курском је то колико је удаљена ова критична ратна позорница. Центар гравитације овог сукоба су Донбас и украјинска линија одбране која се протеже око градова као што су Покровск, Константиновка, Краматорск и Славјанск, са круцијалним бочним осама дуж „копненог моста“ (мисли се на јужни појас територије под руском контролом који повезује Крим са руским територијама у Донбасу, прим. прев) и линије реке Оскил на северу). Пространства Курске области где Украјинци сада нападају налазе се преко 130 километара далеко од секундарних битака око Харкова и више од 200 километара далеко од главне ратне позорнице. Имајући у виду обим овог рата и темпо напредовања, Курск би могао да буде и на Месецу.

Укратко, украјинска операција у Курску не носи са собом могућност пружања подршке другим, критичним фронтовима овог рата, па чак ни у највеликодушнијој палети исхода нема потенцијал да исцеди директан оперативни утицај на те фронтове. Дакле, када разматрамо стратешки резон иза „Крепости“, најпре увиђамо да она нема непосредан оперативни утицај на остале фронтове. Постоји лепеза других могућности, које ћемо сада прегледати и оценити.

Атомски талац

Шездесет километара од украјинске границе налази се мали град Курчатов (назван по Игору Курчатову, оцу совјетског нуклеарног арсенала) и Курска нуклеарна електрана. Близина тако очигледно значајне – и потенцијално опасне – инсталације попришту боја многе је навела да закључе како је сама нуклеарна електрана циљ „Крепости“.

Ове теорије су веома ограничене и неосноване, а сервирају се као да је електрана део некакве игре шугица, па Украјина може да „победи“ ако стигне до електране. Ово није очигледно на први поглед. Много се говори о томе да ће Украјина „заузети“ електрану, али онда остаје питање: а шта ће да ради с њом?

Делује да је импликација да ће Украјина онда користити електрану као таоца, претећи саботажом и иницирањем некакве радиолошке катастрофе. Ово је међутим истовремено и непрактично и мало вероватно. Електрана „Курск“ је тренутно у стању транзиције, при чему се њена четири стара реактора типа РБМК (модел сличан ономе који је коришћен у Чернобиљу) избацују из употребе и замењују новим реакторима типа ВВЕР.

Електрану карактеришу модерни штитови, робусна изолациона зграда и други заштитни механизми. Штавише, нуклеарне електране не експлодирају на начин на који се углавном стрепи. Чернобиљ је, примера ради, искусио парну експлозију услед одређених мана у конструкцији које не постоје у данас оперативним електранама. Идеја да би украјински војници просто могли да притисну гомилу прекидача и детонирају електрану попут нуклеарне бомбе није реалистична.

Могло би се рећи да је теоретски могуће да би Украјинци могли да пробају да са колосалном количином експлозива дигну у ваздух читаву електрану, чиме би разбацали радиоактивни материјал по атмосфери. Иако се ни најмање не дивим кијевском режиму, није ми јасно због чега би украјинска влада желела да намерно изазове радиолошку катастрофу која би озрачила огроман део њихове државе, заједно са пространствима Централне Европе, нарочито с обзиром на то да је регион Курска део дњепарског басена.

Прича о електрани звучи застрашујуће али је на крају превише фантазмагорична да би се узимала за озбиљно. Украјина неће намерно изазвати радиолошку катастрофу у близини сопствене границе, чиме би отровали свој главни речни басен и себе претворили у најомраженијег међународног парију икада виђеног. Чак и у случају државе која је на концу својих стратешких могућности, тешко је дати кредибилитет сулудој схеми у којој се критични маневарски ефективи регуларне војске користе за освајање противничке нуклеарне електране како би она била дигнута у ваздух.

Диверзиони фронт

Према другој формулацији, „Крепост“ је конструисана као покушај да се одвуку руски ресурси подаље од других, критичнијих сектора фронта. Идеја „диверзије“ као такве увек је привлачна, до тачке у којој постаје нешто попут лајтмотива, али вреди указати шта то заправо може да значи у контексту узајамне генезе снага у овом рату.

Овде можемо да кренемо од апстрактнијег проблема: Украјина оперише са озбиљним хендикепом у укупној генези ресурса, што значи да ће свако ширење фронта диспропорционално оптеретити ОСУ. Проширење фронта потпуно новом и стратешки изолованом осом борбе представља развој догађаја који ради против оне снаге која је малобројнија. Зато смо 2022. године, као увод у мобилизацију, видели како Руси сажимају фронт стотинама километара.

Идеја ширења фронта је поразна за Украјинце: будући имају мање бригада него Руси да покрију преко 1000 километара фронта, упитно је која се то армија „преусмерава“ на Курск. На пример, портпарол 110. механизоване бригаде (која тренутно брани Покровск) рекао је за Политико да је „дошло до погоршања на нашем делу фронта“ откако је Украјина покренула „Крепост“, пошто им пристиже све мање муниције а Руси настављају да нападају.

Међутим, конкретнији проблем за Украјину је то што су Руси формирали потпуно нову Северну групу армија која покрива Белгород, Курск и Брјанск, а у процесу је подизања још две формације еквивалентне армијама (према украјинским проценама, руска борбена група „Север“ броји око 50.000 војника, 360 тенкова, 860 оклопних транспортера, око 1.000 комада артиљерије и око 120 вишецевних ракетних лансера, прим. прев.).

Колико год операција „Крепост“ била у стању да наметне прегруписавање руских резерви, то и даље значи да ће извући снаге које су органски већ припадале северним групацијама, а не руске снаге које тренутно нападају у Донбасу. Украјински извори већ попримају туробан тон, истичући да нема слабљења руских групација у Донбасу. За сада идентификоване руске јединице које се боре код Курска су практично све довучене из редова ове северне групације.

Штавише, „Крепост“ је изгледа упадљиво разголитила украјинску снагу у Донбасу, истовремено минимално утичући на ону руску. Скорашњи чланак из Економиста садржао је интервјуе са неколицином украјинских војника који се боре око Курска, при чему су сви они рекли да су њихове јединице „уморне извучене са притиснутих линија фронта на истоку, без икаквог претходног упозорења“.

У чланку се даље цитира извор из генералштаба ОСУ који истиче да руске јединице које интервенишу око Курска пристижу из северне групе армија, а не из Донбаса. Скорашњи чланак из Њујорк тајмса, који је тријумфално објавио премештање руских снага, признао је да ништа од руског кретања не утиче на Донбас, него се користе одморне једнице са дњепарске осе.

А то је проблем Украјине. У борби са непријатељем који ужива супериорност у генези снага, покушаји да се борбе преусмере на крају прете да се сведу на покушај шибицарења. Русија на линији фронта има снаге ранга 50 дивизија, насупрот можда 33 украјинске, што је предност која ће тврдоглаво опстајати, без обзира на то како су оне распоређене на фронту. Отварање стотинак додатних километара фронта код Курска фундаментално је контрадикторно са основним интересима ОСУ, који зависе од економисања силе и избегавања пренапрезања.

Жетон за трампу

Постоји и линија мишљења према којој је „Крепост“ покушај да се ојачају позиције Украјине за преговоре са Русијом. Анонимни саветник Зеленског наводно је рекао Вашингтон посту да је циљ операције заузимање руске територије како би се поседовало нешто за трампу у преговорима. Ово гледиште је потом потврдио и виши саветник Михаило Подољак.

Ако ове тврдње узмемо здраво за готово, можда смо стигли до стратешког резона иза „Крепости“. Ако Украјина заиста намерава да окупира делове Курске области и потом их трампи у замену за повратак предратних украјинских територија у Донбасу, онда морамо да поставимо очигледно питање: јесу ли полудели?

Такав план моментално би се насукао на два непремостива проблема. Први од њих је очигледно погрешно оцењена узајамна вредност жетона за трампу. Донбас, који се налази у срцу руских војних циљева, представља високо урбанизован регион са близу седам милиона житеља, који – заједно са Запорожјем и Херсоном које је Русија такође анектирала, формира критичну стратешку везу са Кримом и пружа Русији контролу над Азовским морем и добрим делом црноморског приморја. Идеја да ће Кремљ размишљати о одступању од својих циљева просто како би без проливене крви вратио пар малих насеља југозападно од Курска је, укратко, сулуда. Био би то, по мудрим речима председника Трампа, „најгори трговински споразум у историји трговинских споразума“.

Ако је Украјина мислила да ће заузимање руских територија учинити Москву склонијом мировним преговорима, опасно се прерачунала. Кремљ је одговорио проглашавањем антитерористичке операције у Курској, Бријанској и Белгородској области, а Путин је – далеко од понижености или страха – пројектовао бес и пркос, при чему су званичници Министарства спољних послова Русије указали да курска операција гаси могућност преговора.

Други проблем у држању курских територија за трампу је у томе што, јелте, морате да их држите. Као што ћемо видети у наставку текста, ово ће бити јако тешко за ОСУ. Успели су да остваре стратешко изненађење и направе скроман продор у Курск, али постоји низ кинетичких фактора који чине мало вероватним да ће успети да задрже освојено. Како би нешто било употребљиво за трампу морате га поседовати, што ће дакле приморавати Украјину да посвећује снаге курском фронту неограничено, све до горког краја.

Коначно, стижемо и до небулозније опције: да је „Крепост“ била осмишљена просто да се направи скандал и осрамоти Кремљ. Ово је свакако сензационализовано решење којем се приклања добар део коментаторског миљеа, уз подоста злобног сеирења над променом ратне среће и спектакуларним преокретом у којем Украјина врши инвазију на Русију.

Наравно, ово има добар одјек у иностраној јавности, али на крају крајева то и није нарочито битно. Нема доказа да се контрола Кремља над сукобом или посвећеност руског друштва победи љуљају. У овом рату смо видели дугачак низ номиналних руских „срамоћења“, од повлачења из Харкова и Херсона 2022. године, преко украјинских ваздушних напада на Севастопољ и терористичких напада дроновима дубоко унутар Русије, па све до бизарне побуне приватне војне компаније (ПВК) „Вагнер“.

Ништа од овога није променило централни циљ Кремља у овом рату, а то је освајање Донбаса и постепено исцрпљивање војних ресурса Украјине. Да ли су ОСУ бациле борбену групацију из своје осипајуће стратешке резерве у Курску област само да би скандалом осрамотили Путина? Могуће је. Да ли је то битно? Тешко.

Веома је распрострањено, нарочито на друштвеним мрежама, препуштање одушевљењу због великог преокрета у којем Украјина ослобађа Русију, а вести са бојишта често праве референце на то како ОСУ „ослобађају“ Курску област. Ово је, дабоме, веома детињасто и бесмислено. Једном када се одмакнете од спектакла, читав подухват делује очигледно одвојен од шире логике рата у Украјини. Никако није јасно у каквој је корелацији окупација уског комадића руског пространства са самопрокламованим ратним циљевима Украјине о обнови граница из 1991. године, нити како ширење фронта може да помогне у постизању споразумног поравнања, па ни како би малена Суџа могла да се трампи за донбаско транзитно чвориште Покровск.

Коначно, морамо признати да је „Крепост“ веома чудан војни догађај: једна већ надмашена снага, која се улубљује под притиском исцрпљујућег 700 километара дугачког фронта, својевољно је отворила нову, независну осу борби за коју нема могућности да је оперативно синергизује са критичном ратном позорницом.

Постоји доза задовољства поводом пребацивања рата на територију Русије и брукања Кремља. Можда се Кијев нада да ће простим изазивањем нереда навући руску војску да начини грешку премештања снага са њихових позиција, али курска оса до сада није умањила руску снагу на другим позорницама. Можда заиста верују да могу да заузму довољно територије за трампу, но како би могли да се трампе мораће и да је задрже. Или просто губе рат, па очај рађа чудне идеје.

Историја ће вероватно закључити да је „Крепост“ била маштовит, али на концу натегнут гамбит. Сирова математика са терена показује да постојећа трајекторија рата једноставно не иде у прилог Украјини. Руски напредак дуж линије контакта на истоку постепен је и неумољив читавог пролећа и лета, а разорни неуспех Украјине у контраофанзиви из 2023. године показао је да залетање у узбуњене и укопане руске линије одбране није добар одговор. Суочена са перспективом спорог гушења на истоку, Украјина је покушала да откључа фронт и наметне више кинетички и отворен темпо.

На терену

Највећи проблем са оним атрактивнијим и експлозивнијим теоријама о операцији „Крепост“ веома је једноставан: резултати на терену нису нарочито добри. Напад је био ограниченог обима и суздржан, али су шок и изненађење услед операције омогућили да се наратив отме контроли, како у редовима раздраганих украјинских присталица, тако и код уобичајених катастрофичара из орбите Кремља, који плачући ишчекују руски пораз већ годинама.

Хајде да кренемо од кратког прегледа „Крепости“, ангажованих јединица и стања напредовања. Ваљало би да почнемо са напоменама о саставу украјинских ударних групација и ономе шта нам то говори о стању ОСУ.

Врло брзо по отпочињању „Крепости“, украјински борбени распоред почео је да се претвара у збркани хаос. Основни проблем, најелементарније објашњено, је у томе што је у операцији учествовало превише бригада. Тренутно је ту, ни мање ни више него пет механизованих бригада (22, 54, 61, 88. и 116.), бригада територијалне одбране (103), две ваздухопловне јуришне бригаде (80. и 82.) и низ придружених батаљона – све заједно туце бригада. Међутим, врло је јасно да на овом сектору фронта нема заиста 12 бригада (што би било око 30.000 људи), тако да је пред нама загонетка.

Мистериозни борбени распоред постаје још замршемнији ако се узме у обзир невероватна шароликост возила која су уочена (и уништена) око Курска. Листа укључује најмање следећа средства:

• KrAZ Cougar
• Senator
• Oshkosh M-ATV
• Kozak-2
• Bushmaster
• Maxxpro MRAP
• Stryker
• BTR-60M
• BTR 70/80
• VAB
• Marder 1A3
• T-64
• BAT-2
• BREM-1
• Ural 4320
• AHS Krab
• Buk
• M777
• Grad
• 2S1 Gvodzika
• 2k22 Tunguska
• 2S7 Pion
• M88AS2 Hercules
• BMP1
• PT-91
• BTR-4E
• MTLB

Дугачка листа. Али шта она значи?

Постоји дискрепанца између броја бригада и различитих типова идентификованих возила код Курска са једне стране и реалне величине групације ОСУ са друге стране. То нам говори да су Украјинци обрстили возне паркове низа различитих бригада и концентрисали их у форми јуришног пакета за напад на Курск, уместо да у борбу разместе реалне бригаде.

Ситуација јако асоцира на немачку праксу формирања „Kampfgruppen“ (нем. „борбене групе“) током Другог светског рата. Како је Вермахт постајао све више развучен, немачки команданти стекли су навику да формирају импровизоване формације сачињене од мањих јединица извучених са прве линије по потреби: узмете пешадијски батаљон из ове дивизије, мазнете туце панцера из оне дивизије, ставите под команду батерију оног пука и voila: имате кампф-групу.

У обимној маси литературе о Другом светском рату, модел кампф-група често се узима као доказ фантастичне импровизаторске моћи Немачке, те способности њихових хладнокрвних команданата да скрпе борбену моћ од исцрпљених ресурса. Ту има неке истине, али изоставља се главни аспект: кампф-групе су ушле у моду тек пред крај рата када је Немачка губила, а њихов стандардни борбени распоред постајао поцепан. Мућкање мутант формација може да вам помогне да одложите катастрофу, али то није боља опција од размештања органских, целовитих бригада.

Изгледа да код Курска имамо украјинску кампф-групу, са елементима низа различитих бригада – које са собом носе читав сајам разних возила – формирајући групацију која вероватно не броји више од 7-8 хиљада људи. Осим напретка који су ове снаге успеле да остваре око Курска, ово не указује ни на шта добро о стању ОСУ. Како би покренули ову офанзиву морали су да скину јединице које су већ биле у активним борбама у Донбасу, а онда их рапидно допреме до Сумија ради акумулације импровизоване ударне групе. То је скрпљена групација једне скрпљене војске.

У сваком случају, основни облик украјинске офанзиве прилично је јасан. Механизовани елементи (укључујући механизоване и ваздухопловне јуришне бригаде) чине критичне маневарске ефективе, док јединице територијалне одбране из 103. бригаде пружају обезбеђење на северозападном боку групације.

Украјинска групација успела је да оствари нешто приближно тоталном изненађењу – што је чињеница која многе чуди, с обзиром на свеприсутност руских извиђачких дронова на бојиштима попут Донбаса. У ствари, терен овде доноси велику корист Украјини. Украјинска страна границе на оси Суми-Курск покривена је густим шумама које су Украјинцима пружиле ретку прилику да прикрију размештање својих снага, при чему присуство града Сумија на свега 30 километара од границе даје потпорну базу.

Ситуација је веома слична харковској операцији Украјине из 2022. године (што је најимпресивније достигнуће ОСУ у овом рату), где су град Харков и појас шума око њега пружили прилику за неприметно размештање снага. Овакве прилике не постоје на равном, претежно бездрвном украјинском југу где је украјинска офанзива из 2023. године била снажно надзирана и бомбардована на прилазима.

У сваком случају, како је стратешко изненађење остварено, украјинске снаге успеле су да заскоче танану руску одбрану и пробију границу у почетним сатима битке. Руске одбране у овим регионима углавном се састоје од ровова и минских поља и не карактеришу их добро припремљени ватрени положаји. Природа ових баријера указује да су Руси били примарно усредсређени на спречавање и успоравање диверзантских рација, а не на одбрану од правог напада.

На почетку су елементи 88. бригаде успели да прикују руску стрељачку чету лоцирану на граничном прелазу и заробе већи број њених припоадника. Сада већ чувене фотографије које круже интернетом приказујући више десетина опкољених Руса потичу баш са овог граничног прелаза, лоцираног директно на државној граници.

Двоструки ефекат стратешког изненађења, заједно са сликама велике групе заробљеног руског особља, омогућио је наративу о нападу да пробије све баријере. У наредним данима почео је да кружи сијасет дезинформација, имплицирајући да су Украјинци заузели град Суџу, неких осам километара од границе.

У ствари, брзо је постало јасно да је украјинско напредовање ка Суџи већ почело да посустаје сразмерно рапидном пристизању руских појачања у зону. Украјинске снаге су већи део 7. и 8. августа провеле консолидујући позиције северно од Суџе и покушавајући да окруже град, који се налази на дну долине. На крају су заузели град, али одлагање их је коштало драгоцених дана, омогућивши Русима да убаце појачања на фронт.

Почетни дани операције били су веома тешки за разумевање, углавном зато што су Украјинци гурали моторизоване колоне дуж путева што су даље могли, што је довело до надуваних тврдњи о дубини украјинског продора.

Сада је постало јасно да је иницијални украјински продор зависио од њихове мобилности и стратешког изненађења, но оба ова фактора била су исцрпљена отприлике петог дана операције. До петка 9. августа украјински продори углавном су заустављени, пошто су Руси успоставили ефектне запречне положаје, укључујући градове Коренево и Болшое Солдатское.

За многе од најдаљих украјинских пенетрација испоставило се да су изоловане механизовавне колоне које су просто возиле што су даље могле пре него што су се окренуле назад или улетеле у заседе, па су тако Украјинци стигли до неколико позиција које заправо никада и нису контролисали.

Ограничени продор

Када се све сабере добијамо прилично ограничен и скроман украјински продор на руску територију, који се протеже од прилаза Коренову (које је и даље чврсто у руским рукама) на западу до Плекова на истоку, што је распон од свега 40 километара (25 миља). Суџа је под украјинском окупацијом, али се њихове позиције не протежу много даље од тога: укупна дубина пенетрације је неких 35 километара на најдаљој тачки.

Заузевши Суџу, али не успевши да се пробије по било којој од главних оса из те области, Украјина се суочава са веома непријатном тактичком реалношћу. Њихов кратки трептај отворене и мобилне операције се расуо, а Курск прераста у прави нови фронт, са свим пратећим тешкоћама. Под окупацијом држе скромну избочину у Русији, са градом Суџом (од неких 6.000 становника) у њеном средишту.

Како је напредовање заустављено, ОСУ тренутно ради на консолидацији избочине и ширењу њених бокова. Фокална тачка актуелног момента изгледа да је код унутрашње окуке реке Сејм, која тече дуж границе, а потом неких 12 километара унутар Русије. Украјинци су недавно напали неколико мостова преко Сејма са намером да изолују јужни бок. Уколико њихов копнени продор може да избије на Сејм јужно од Коренова (кроз фронт који тренутно брани руска 155. бригада морнаричке пешадије), имају добре шансе да одсеку и освоје јужну обалу Сејма, укључујући села Тектино и Глушково.

Све ово је интересантно у контексту тактичких белешки, али нема много утицаја на два важна стратешка питања за Украјину: пре свега, вреди ли њихов оперативни успех код Курска трампе у Донбасу, као и да ли су њихови добици вредни губитака које трпе. Одговорићемо најпре на друго питање.

Основни проблем за Украјинце је, тактички говорећи, у томе што их борбе код Курска веома излажу руским ударним системима, из низа разлога. Украјински положај око Суџе простире се кроз комуникационо неразвијен регион, који са позадином са украјинске стране границе повезује свега неколицина изложених путева који не пружају заклон. То чини украјински логистички реп високо рањивим на нападе „ланцетима“ и FPV дроновима. Штавише, покушаји да се правилно подржи напад захтевају од ОСУ да драгоцене ефективе извуче близу границе, излажући их нападима.

Украјински напад на мостове преко Сејма је добар пример. У теорији, рушење мостова и заузимање јужне обале Сејма има смисла у циљу обезбеђивања западног бока позиција око Суџе, но напади на мостове укључивали су извлачење драгоцених лансера HIMARS напред, па су их руски системи детектовали и уништили.

Пружање противваздухопловне одбране украјинској избочини вероватно ће бити подједнако скупо, пошто ће подразумевати паркирање све малобројнијих ПВО ефектива ОСУ ближе руској граници. Већ смо видели како Руси извлаче корист из тога, када је успешно погођен систем IRIS-T који су обезбедили Европљани.

Отварајући фронт у самој Русији, Украјинци су својевољно прихватили да имају дугачак и изложен логистички реп, борећи се у сенци чињенице да Руси овде имају добру базу материјалну подршку. Резултати су углавном били катастрофални до сада. До сада је регистровано је и геолоцирано укупно 96 удара по украјинским возилима и положајима око Курска, а украјински губици у возилима сразмерни су почетним недељама украјинске офанзиве на Роботное прошлог лета.

За разлику од Роботног међутим, на овој оси напредовања не постоји ни теоријска шанса за наношење тешких губитака Русији. Чак и великодушне прогнозе наредних недеља стављају Украјину у ћорсокаку код Курска. Претпоставимо да ће се пробити до Сејма и натерати Русе да напусте његову јужну обалу, заузети Кореново и прокрчити фронт од 120 километара код Курска – шта онда? Је ли ово вредно трампе за агломерацију Торецк-Њујорк (Њујорк је насеље поред Торецка, прим. прев.) или Покровск где руска војска наставља да се постепено пробија?

„Крепост“ стога прети да се претвори у још један Волчанск или Кринки – изоловану рупу исцрпљивања одвојену од круцијалне осовине рата. Контрола над Суџом не нуди никакву предност над способношћу Русије да одржи борбу у Донбасу и око Харкова, али ствара још један вакуум који ће усисавати драгоцене украјинске ресурсе, ударајући главом о стазу која не води никуда. Да сте пре месец дана тврдили да ће Руси наћи начин да одвуку и прикују маневарске елементе чак пет украјинских механизованих бригада, заједно са низом раштрканих елемената подршке, ово би се третирало као корак који иде у прилог Русима. Међутим управо је то оно што су ОСУ својевољно учиниле са Крепошћу.

„Крепост“ на крају рефлектује растућу украјинску фрустрираност трајекторијом рата на истоку, где се ОСУ умарају од индустријског рвања са већим и снажнијим суседом. Гурајући тајно окупљен механизовани пакет на слабо брањен и раније миран сектор фронта, на кратко су успели да обнове мобилне операције, али је простор за мобилност био премали, а добици превише скромни. Сада је постало јасно да је одлука да се снаге преусмере на Курск подрила већ крхку одбрану Донбаса. Украјина држи Суџу и врло је могуће да ће очистити јужну обалу Сејма, али ако се то деси по цену Покровска и Торецка, биће то трампа са којом ће Русија бити задовољна.

ОСУ троши брижљиво чуване и скромне ресурсе на јурњаву за оперативно безначајним циљевима. Усхићење пребацивањем борби на територију Русије и преузимањем иницијативе свакако чини чуда за борбени морал и прави спектакл за западњачке помагаче, али ефекат је кратког века: као када банкротирани човек прокоцка последњи долар зарад момента узбуђења пред шансом.

* Велики Серж је псеудоним руског војног блогера и струњака за војну историју

Наслов и опрема текста: Нови Стандард

Извор: substack.com

Превод: Војислав Гавриловић/Нови Стандард

Насловна фотографија: Thomas Peter/Reuters