„Јер, одавде нема назад“: Шта је још од Србије остало на Косову и Метохији?

За Србе на Косову и Метохији питање шта је још од Србије остало на КиМ је болно – пече као жива рана. Оно није реторичко, од њега овде зависи живот, будућност породица, деце, остати или се покупити, спаковати мало ствари и отићи, а куће, њиве и ливаде оставити комшијама.

„Са једне стране – остало је јако мало, ако то питање посматрамо кроз државу администрацију, институције, кроз право, кроз све оно што нам је одузето у последњих деценију, деценију и по. Са друге стране, остало је све, јер Косово је Србија – за нас било и остаће. И немојте да мислите да је ово само фраза, поштапалица, да је ово сарказам. Није. Ко ће мени да отме Србију из срца кад је волим као очи, кад је она моја држава, моје сунце, мој ослонац, кад другу државе сем ње немам па каква год да је“, одговора јутрос са пуно емоција Милан П. Србин из Звечана, који због „ситуације“ не пристаје да му објавимо пуно име и презиме.

Само у овој години, у последњих неколико месеци, режим Аљбина Куртија Србима је укинуо право да користе динаре као средство плаћања, затворене су експозитуре „Комерцијалне банке“, практично је пресечен платни промет. Затворене су експозитуре „Поштанске штедионице“, пре неколико недеља затворене су поште, пре тога и пумпе чији власници имају седиште у Србији…

Почетком године, у општинама јужно од Ибра затворен је низ канцеларија привремених органа Србије на КиМ, од Горе до Истока, Клине, Пећи. Против седморо Срба отворена је кривична истрага. Тада је отворено питање шта ће бити са привременим органима у српском систему у другим општинама, када ће Курти и на њих ударити, у Сувој Реци, Подујеву, Глоговцу, Витини, Косовској Каменици, Вучитрну, Обилићу, Приштини, Косову Пољу…

Према неким информацијама, процес затварања привремених органа зимус је заустављен због противљења са Запада. Но, то не значи да у неком наредном периоду неће бити настављен. Вјоса Османи, председница тзв. Косова, пролетос је изјавила да је затварање привремених органа обавеза из споразума Београда и Приштине.

„Затварањем привремених органа престају да раде институције. Нема народних кухиња, нема материјала за наше болнице, оне не могу да спроведу никакве јавне набавке. Нема могућности да студенти приме стипендије, нема новца за студентске мензе, нема могућности да болнице обезбеде материјалне трошкове, а и наше образовне установе. Нема могућности да пољоприведна газдинства добију семенски материјал, механизацију, набаве било шта“, рекао је пролетос Игор Симић из Српске листе после још једне серије затварања привремних органа у српском систему на КиМ.

Маја прошле године, приштински специјалци заузели су зграде општина у Звечану, Зубином Потоку и Лепосавићу. Месец и по раније, на изборима у овим општинама које су Срби због неподношљивог стања бојкотовали, са по пар стотина гласова победили су Албанци који су преузели локалне администрације по приштинском систему, буџете, који сада одређују за шта ће бити трошен новац у општинама у којима је, скоро па 100 посто Срба.

„У српском систему на Косову и Метохији раде још школе и болнице. Шта ће са њима бити нико од нас не зна. Једино што је извесно јесте страх да ће Курти ударити и на те институције на КиМ, које раде у српском систему. Једноставно, тако нас учи искуство. И, неће он то сам урадити, то ће се десити тек кад му стигне одобрење са Запада. Шта ће се тада десити, не смем ни да помислим. Коју ће нам историју деца учити у школама, и ко ће им уопште бити професори, ко ће нас лечити, по којим стандардима… Бојим се да би евентуално преузимање школа и болница значило и нови, јак талас исељавања, да би нас овде остало таман за статистичку грешку, што Курти и жели“, каже наш саговорник, Србин из Звечана.

Крајем прошле године са улица градова на северу КиМ нестали су последњи аутомобили са КМ таблицама, које је издавао МУП Републике Србије. Ових дана у току је замена српских возачких дозвола онима које издаје тзв. Косово и за коју недељу или месец за Србе са пребивалиштем на КиМ неће важити возачке које издаје МУП Србије.

Последње године и месеци показали су и да што је, административно, институционално, мање Србије на Космету – мање је и Срба. Београд је пролетос и зимус званично објавио да је за годину дана број Срба на КиМ смањен за 10 посто, од 100 или 90, или 80 хиљада колико их је пре тога било.

„Јесу годишњи одмори, али у Северној Митровици голим оком је видљиво да је у граду мање људи. Централно шеталиште које је раније увече  било пуно као око, сада је полупразно. Кад за који дан деца крену у школу биће јасније колико је људи летос отишло због услова који више нису за нормалан живот, због Куртијевих притисака, због специјалаца који су нам под кућним прозорима. Цифра од 10 посто људи који су отишли није реална, отишло је много више, ми то овде најбоље знамо и видимо“, каже данас један од Срба из Северне Митровице.

Нова стварност

Док једна по једна институција Србије нестају, Срби на КиМ живе нову стварност. Они јужно од Ибра каже да је Срби на северу преживљавају, доживљавају оно што је њих снашло још 1999. или 2000. или коју годину касније. Да се север претвара у још једну од енклава, у још један гето за Србе, само већи од гета јужно од Ибра у којима су Срби опкољени албанским селима.

Нова стварност је седам војних и полицијских база на северу КиМ, контролни пунктови са специјалцима, патроле са дугим цевима по градовима на северу, присуство наоружаних људи који не говоре српски, полицијски притисак који се све теже подноси.

Стварност на коју су се на северу одавно навикли јесу административни прелази на Јарињу и Брњаку, на местима на којима су пре 2011. године били само наоружани војници КФОР-а, контрони пунктови и бодљикава жица. Стварност су и „косовски“ цариници на тим прелазима. У једној од рунди дијалога у Бриселу, Београд је пристао да Приштини да копије земљишних књига као и копије матичних књига, пописе рођених, умрлих и венчаних на Космету.

Напади на српске институције претходних година изазивали су отпор Срба на северу. Први покушаји постављања косовских полицајаца и цариника на Јариње и Брњак осујећени су постављањем барикада које су остајале недељама. Она на главном мосту у Косовској Митровици стајала је од јесени 2011. до лета 2014. године.

Сада је север у челичном прстену, опкољен полицијским базама, са путевима које контролишу специјалци у оклопним возилима. Сирена за узбуну у Северној Митровици, као један од симбола отпора, је демонтирана.

Осим главног моста на Ибру, у центру Северне Митровице као још један од симбола отпора стоји мурал са поруком – „Јер, одавде нема назад!“.

Оно Срба што је остало на Северу сада је на великом испиту. Да покажу да ли је порука са мурала тек празна прича, или, тај завет има неку тежину.

На истом испиту сада је, као ретко кад раније, и читава Србија као и званични Београд.