Слово о Живку Николићу, највећем редитељу у историји црногорске кинематографије

Навршиле су се двадесет три године од смрти највећег филмског редитеља црногорске кинематографије, као још један божји позив да се сјетимо Живка Николића, његове непоновљиве личности и опуса, којим је прославио Црну Гору код нас и у свијету.

Помирен са судбином сваког истинског генија да му је најтеже доказати се у својој средини, и да ће највише горчине доживјети у границама своје домовине, изван које није направио ниједан једини филмски кадар (!), Живко је и мени у разговорима не једном рекао како не може да схвати да неко мрзи своју домовину, а у вези са злобним импутацијама на његов рачун, и притом понављао своју познату мисао да „само луд човјек може мрзјети своју Црну Гору“.

Живко је, као филмски геније и грађанин, минуо кроз нашу епоху, али је оставио филмски опус од непроцјењивог значаја у цјелини, али и као поучно штиво за све младе синеасте, који се у данашњем времену окушавају на филму.

Није наодмет напоменути да ми је лично Сенад Шахмановић, наш засигурно најперспективнији филмски редитељ данас, у неколика наврата са великим поштовањем казао да се у својим младим годинама учио филмској поетици из Живкових филмова. А то, како је Шахмановић комплетирао, дорежирао посљедњи Живков филм „Живко Николић – Недосањани сан“, филм који је већ имао лијепог успјеха у нас и ван Црне Горе, само показује да су се затоворили кругови божји, и да је Живков поштовалац спасио посљедње филмско штиво Николића, уз свој додатни редитељски ненаметљиви печат, и спасио од заборава Живково филмско штиво, које је било осуђено на пропаст, да никад не буде виђено.

Тако се Шахмановић на најљепши начин одужио нашем великану, свом филмском узору, али у исти мах указао и на свој раскошни таленат…

Овај филм у продукцији РТЦГ наишао је на сјајне одзиве публике у Београду, у Дворани културног центра Београда, на 29. фестивалу ауторског филма прошле године, у сали испуњеној до посљедњег мјеста, исто онако како су увијек са знатижељом праћени Живкови филмови код нас и у иностранству.

Поводом филма, тј. филмоване десете епизоде „Ориђинала“, Шахмановић је том приликом изјавио: “Жеља нам је била да снимимо филм који би се допао великом Живку Николићу. Основа нам је био материјал из његове ТВ серије ‘Ориђинали’. Живко је почео да снима филм на основу те серије, гдје је желио да направи сасвим појединачни ТВ филм. И успио је да сними седамдесет посто тог филма. (…) Материјал филма диктирао је у ком правцу можемо да идемо, да ли ће бити играна, или документарна форма. Можемо рећи да је на крају испало 60 одсто играног и 40 посто документарног, и тако смо овом пројекту удахнули неки нови живот.
Створили смо једну посебну играно-документарну форму као креативни хибрид, омаж Живку Николићу који је имао аутентичну визуелну естетику.“

Шахмановић је тада нагласио и да је Николић успијевао да увијек направи филмску магију и поред скромних, лимитираних средстава за снимање филмова, а да, стицајем околности, није успио довршити снимање, те је Шахмановић доснимавање документарног дијела обавио у Никшићу, Подгорици, Београду и Њујорку.

Марина Буквички, једна од протагонисткиња филма, такође је истакла личну фасцинацију пројекцијом у Београду:

“Утисци су заиста јако лепи, посебно зато што је филм приказан у Београду. Све досадашње премијере у Црној Гори прошле су фантастично, и нисам се плашила да ће у Београду бити другачије. Било је заиста дирљиво и фантастично, јер је публика јако лепо прихватила филм, чак емотивније него кад је реч о пројекцијама у Црној Гори. Заиста сам ганута, посебно што београдска публика има мало другачији укус од осталих. Међутим, Живко је такав велики редитељ да његове филмове не може неко да не воли, осим ко нема стила, образовања, естетике и оног што је неопходно за разумевање уметности. А Живкова уметност је савршена уметност за мене. Био је велики редитељ на нашим просторима, један једини. Он је прави драгуљ, кога нисмо умели да ценимо. Сви су били потресени.”

Буквички је напоменула да је пројекцији присуствовала и Весна Пећанац, Живкова супруга, и додала да је након пројекције филма једна гледатељка, иначе, психијатар, изјавила да је ријеч о једном од најбољих, ако не и најбољем филму на ФАФ-у, Фестивалу у Београду, и притом се посебно осврнула на начин како је Живко посматрао и градио своје ликове и своју филмску естетику.

Поводом пројекције у Београду тада сам јавно истакао да су за финализацију филма најзаслужнији генерални директор РТЦГ, Борис Раонић, једини који је од 1995. године дао налог да се приступи завршним пословима на сређивању филмске грађе, а затим Сенад Шахмановић, као филмски редитељ, који је урадио огроман број послова, уз режију документарног дијела цијелог пројекта и профилацију остварења у цјелини.

Улоге у филму, снимљеном 1995. на Скадарском језеру, на Каручу, кроз синергију двију генерација, маестрално су одиграли: Драгомир Фелба, Љиљана Контић, Вера Црвенчанин Куленовић (прва филмска редитељка након Другог свјетског рата на простору бивше Југославије, супруга Скендера Куленовића), Милутин Мима Караџић, Мирко Влаховић, и представнице млађег глумачког таласа, тада већином са ФДУ Цетиње у класи Бора Стјепановића: Дијана Маројевић, Светлана Цемин, Дубравка Дракић, Ивана Мрваљевић, Јелена Мила Иванишевић, Весна Вујошевић, Бојана Ковачевић, Марина Буквички, натуршчик Вук Пејовић и други…
А филм је премијерно приказан у Црној Гори 26. августа 2023. на 36. Филмском Фестивалу Херцег Нови – Монтенегро Филм Фестивал, а затим 2. октобра на 48. Фестивалу “Мојковачка филмска јесен”. На дан рођења Живка Николића, 20. новембра, одржана је свечана пројекција филма у нашем Националном театру, када сам имао част да се обратим присутним гледаоцима. Истог дана филм је приказан и у Никшићу, Котору, Бару и Беранама, у децембру исте године и у Тивту и Даниловграду, а услиједиле су пројекције и у другим црногорским градовима и региону.

Имајући у виду цјелокупан пребогати филмски опус Живка Николића, треба истаћи да је, уз жанровско богатство (документарни филмови, играни филмови, ТВ серије) филм “Живко Николић – Недосањани сан” његово тридесето остварење!

Међу бројним признањима Николића треба истаћи најзначајнија: Сребрна медаља Београдског фестивала документарног и кратког филма (“Ждријело”), “Сребрни змај” – Краков (“Марко Перов”), Златна медаља Фестивала у Београду (“Прозор”), а за филм “Биљег” три значајна признања: велика Златна медаља у Београду, Награда Међународне федерације филмских критичара (ФИПРЕСЦИ) и Златни змај у Кракову. Филм “Чудо невиђено” добио је Сребрног медвједа на фестивалу у Москви 1984. и оборио многе рекорде у гледаности у ондашњем СССР-у, а “Љепота порока” био је својевремено најгледанији филм и у Израелу. Посебно мјесто у Николићевом опусу имају филмови “Бештије” (1977), “Јована Лукина” (1979), “Смрт господина Голуже” (1982), “Чудо невиђено” (1984), “Љепота порока” (1986), “У име народа” (1987), и двије ТВ серије: “Ђекна још није умрла, а ка’ ће не знамо (1988) и “Ориђинали” (1995).

Вријеме пролази уз непролазни опус нашег највећег мајстора филма, чија остварења ће се гледати кроз вјекове..!

А многи млади ствараоци се учити његовој генијалној поетици. Поетици филмског великана, који је, а то свједочим на основу личних дружења са Живком, у грађанском смислу био обичан добри човјек, велики и продуховљени шаљивџиија, који је у шали и проналазио бисере за своје идеје које је после претакао на волшебан начин у филмове! Живко Николић је у свакодневном животу био човјек далек од сваке сујете, благородни сабесједник, а кад би стао за филмску камеру све се волшебно мијењало, и “обични” човјек постајао геније непревазиђених домета на нашим и ширим просторима.