Ђорђе Милошевић: Рат се вратио у Курску област

Грађани Курске области која се граничи са Украјином, ни у најгорим сновима нису могли сањати да ће њихово подручје поново постати ратно поприште. После невиђених ратних страхота које су преко главе претурили њихови очеви и дедови током Другог светског рата, миран живот им је пореметио упад украјинских војних јединица и ратне технике.

Не само за обичне грађане, аналитичаре и коментаторе, већ, како се испоставило, и за руске званичнике и обавештајне службе, био је то неочекиван и изненадан потез украјинских стратега као „одговор на руску агресију“ започету пре готово две и по године. На територији Курске, Белгородске и Брјанске области заведено је „ванредно стање федералног значаја“, где је на снази и „антитерористичка акција“.

У Курској и Белгородској области и њиховим највећим центрима – Курску и Белгороду, боравио сам десетак дана током обележавања педесете годишњице Курске битке, највећег тенковског окршаја у историји ратовања. О томе сам већ писао, али поновићу само пар констатација.

На сваком кораку, у сваком разговору, приликом сваког сусрета са грађанима ових области, чуо сам речи: „Само да рата више никада не буде“. Јер, Курска битка је за грађане ових подручја била животна несрећа чије ране ни данас нису потпуно залечене, а тужне приче које су им пренели очеви и дедови, малобројни преживели учесници битке, и даље су присутне у свести ових људи. Гробове палих бораца и даље посећују њихови потомци, полажу цвеће и чувају успомене на хероје који ту почивају.

Додуше, такве речи „само да рата више никада не буде“ често сам слушао од људи у Русији у којој сам боравио двадесетак година као дописник Танјуга и других југоловенских и српских медија. Јер, Русима је доста, и преко главе, ратова и других несрећа током историје.

Поменимо само неке од њих: рат са Монголима, па са Швеђанима, па са Наполеоном, па грађански рат у коме су се између себе истребљивали и који се временски поклапао са Првим светским ратом, па рат са Финском, па са нацистичком Немачком. Да само узгред поменем и оружане окршаје у постсовјетској Русији – око Чеченије и са Грузијом око Јужне Осетије. Све је то однело десетине милиона живота и проузроковало огромна материјана разарања. И у већини случајева, руски народ и руска држава били су жртве напада а не агресори, али су излазили као победници.

Курско изненађење

Овај најновији рат који се управо води са Украјином је по мого чему специфичан и несрећан по оба народа. О његовом настајању и узроцима већ је много речено и познато је нашој јавности.

Продор украјинских снага на руску територију, односно Курску област, почео је 6. августа изјутра. Руски извори тврде да су украјинске трупе продрле око 12 километара на руску територију, а у ширину око 40 километара. У тој зони налази се око 28 насеља са приближно 2.000 житеља о чијој се судбини ништа поуздано не зна.

Дванаест грађана је још првих дана погинуло, а рањено је отприлике 120 особа међу којима и десетак деце. Из пограничних рејона и две области у близини Курске нуклеарне електране евакуисано је преко 120.000 житеља од укупно 180.000 колико треба да се евакуише. О свему томе, локални губернатор Алексеј Смирнов још пре неколико дана реферисао је председнику Путину.

У нападу учествује за сада непознат број припадника украјинских оружаних снага са неколико десетина тенкова и око стотинак оклопних и других возила. Украјински војници су, наводно, употребљавали и муницију са хемијским супстанцама. На нападнутој територији налази се и веома осетљив и значајан центар за дистрибуцију гаса „Суџа“ преко кога се Европа снабдева овим енергентом.

За сада дистрибуција тече без тешкоћа. Међутим, један руски ратни извештач јавља да је траса која води ка овом центру „смртно опасна“ због украјинских дронова. У Москви се тврди да град контролишу руске војне јединице али у њему делују и групе украјинских бојовника. Велику тешкоћу за руске војне јединице које делују на том и другим привремено запоседнутим подручјима представља чињеница да Украјинци носе униформе руских војника, користе возила руске производње, имају руска лична документа и говоре руски.

Украјински извори наводе другачије податке, значајно неповољније по руску страну. Они тврде да је дубина продора неколико десетина километра, да њихове снаге контролишу хиљаду квадратних километара руске територије, да контрлишу чак 74 насељена места и да у акцији учествује више хиљада бораца. Независни извори констатују да су украјинске снаге за само пар дана успоставиле контролу на површини која је приближно једнака оној коју су руске јединице оствариле у Украјини током читаве прошле године. Овакав развој догађаја изненђује и војне стручњаке.

Како је накнадно саопштено, главни циљ украјинских снага био је да још 11. августа овладају нуклеарном електраном Курск, која се налази у близини града Курчатова, удаљеном око 65 километра од украјинске границе. У читавој операцији било је ангажовано 11.000 украјинских бораца. Да се у томе успело, Кијев би могао да уцењује Москву, али намера није остварена а украјинске снаге су одбачене и делом уништене.

Не само то. Кијевски извори пишу да су њихове снаге продрле и на територију Белгородске области и да је у плану овладавање овим градом са око 360.000 житеља. Био би то ипак превелики залогај и тешко остварива намера. На једном украјинском порталу освануо је „поздравни оглас“ једне украјинске војне јединице у коме се каже: „Са најбољим жељама 252. батаљон је у насељу Пороз у Белгородској области. Слава Украјини, слава 252. батаљону“.

Стижу свеже јединице

Према последњем рапорту руских извора са фронта, од уторка, 13 августа, наводи се да је већи део украјинских снага разбијен и уништен, да је над територијом Курске области оборено стотињак украјинских дронова, да је у граду Љгову ситуација напрегнута али стабилна, да раде све комуналне службе, продавнице и апотеке и да је Беловски рејон под контролом руских снага.

У Курску област упућене су нове руске војне снаге и средства, саопштило је руско Министарство одбране. А руски званичници изјављују да становништву угроженог подручја помаже цела земља, да се шаљу прехрамбени производи, лекови, грађевински материјал и друге потрепштине.

У борбе против украјинских снага укључен је и чеченски батаљон „Ахмат“ који је, према речима чеченског лидера Рамзана Кадирова, нанео непријатељу тешке губитке. Нешто раније било је гласова да су се чеченски борци повукли са линије фронта, што је касније демантовано. Ипак, пет Чеченских бораца предало се Украјинцима. Кадиров је тим поводом изјавио да је за Чечене највећа срамота да се предају противнику и навео је да су позната имена оних који су се предали. Они ће заувек бити жигосани као издајице и изроди.

Руски војни извори тврде да је украјинска инвазија сузбијена, да се украјинске снаге потискују са руске територије и да ће у догледно време цела територија бити очишћена. Украјнци су до сада изгубили преко 2.000 војника, преко 360 јединица борбене технике, укључујући 35 тенкова и два ракетна система, тврде руски војни извори. Они су такође саопштили да се једна група украјинских бораца предала, да су изјавили да желе да се боре против кијевског режима и да, ако преживе, желе да се настане у Русији.

Као је већ речено, руски председник Владимир Путин детаљно је информисан о ситуацију у Курској области. Очигледно огорчен овим чином, оценио је да је то „груба терористичка провокација“ и да ће Украјина добити „адекватан одговор“. Када и какав, ускоро ће се сазнати, а аналитичари на Западу очекују да ће тај одговор бити жесток. Путин је такође оценио да је циљ ове провокације Кијева да стекне повољније позиције за евентуалне разговоре о миру. Али како се и какви разговори могу водити са таквим противником, упитао се руски председник. Многи аналитичари сматрају да је овом изјавом Путин дао до знања да се са садашњим украјинским лидерима, на челу са Владимиром Зеленским, никакви разговори не могу водити.

Сазнаје се да су поједини депутати у Думи поводом новонастале ситуације поставили питање о потреби нове мобилизације. Одговорено је да се за сада такво питање не разматра и да у Специјалној војној операцији у Украјини учествује 700.000 људи.

Такође се сазнаје да је Комесаријат УН за права човека затражио од руских власти дозволу да се омогући представницима ове мисије долазак на подручје Курске области. Према руским изворима, они би се упознали са терористичким акцијама украјинске војске на овом подруцју, осудили њихове нехумане поступке и донели мере против грубог и масовног нарушавања права човека.

Пропуст служби безбедности

У вези са овим најновијим догађајима може се поставити неколико питања. Пре свега, како је могуће извести такву масовну војну операцију а да припреме, покрети војних јединица и ратне технике у близини руске границе за руске обавештајне службе остају незапажени. Има гласова је да је ова акција дуго и пажљиво припремана, да су неки западни центри и украјински кругови наговарали Зеленског на овакву акцију и да је то морало бити откривено и познато руским обавештајним центрима. Руска обавештајна служба је, чини се, овога пута затајила и неко ће, могуће, преузети одговорност.

Утисак је да су те службе затајиле и у процени ситуације пре почетка Специјалне војне операције. Вероватно се рачунало да ће читава акција бити завршена за пар недеља или најкасније за пар месеци, а ево траје већ две и по године без опипљивог изгледа да ће у скорије време бити окончана. Да се у Москви претпостављало да ће се ситуација овако развијати, да ће Запад тако масовно пружати војну, економску и сваку другу помоћ Украјини а делом и директно учествовати у сукобу на страни украјинског режима који је и довео на власт пре десетак године, можда би догађаји кренули другим током.

Поједини западни војни експерти оцењују да ће војни упад у Курску област бити „лабудова песма“ украјинске политичке и војне елите. Иако руске контраакције иду релативно споро, оне ће ипак донети резултат и украјинске снаге биће у целини потиснуте са руске територије. То би према истим изворима означило и слом војне моћи кијевског режима. Али, вероватно не и крај рата.

Процењује се, наиме, да ће уследити дуги и мучни преговори, а ни једна страна себи не може дозволити апсолутини пораз, али ни апсолутну победу. Излаз и за једну и за другу страну (има се у виду Русија са једне а западна алијанса заједно са Украјином са друге) требало би да буде споразум уз узајамне уступке, што ће се, додуше, тешко постићи. За сада, и Москва и Кијев нуде платформу за разговоре са сасвим супротнима захтевима, што је за обе стране неприхватљиво. А алтернатива је велики, вероватно и нуклерни рат у коме не би било ни победника ни побеђених. Свет живи у нади да за то није заинтересована ни једна страна и да се то неће десити…

Око свега тога, Москва тражи једино своје место под сунцем; очување своје независности, територијалне целовитости и равноправан третман у међународним односима. Како је председник Путин више пута истицао, земља се раније, а и у недавној прошлости, налазила у опасности да изгуби све те атрибуте и нестане као држава са географске карте. Снагом воље народа, његовим јединством и одлучношћу, такве опасности су отклоњене а тешкоће превазиђене.

Званичнци у Москви у својим изјавама изражавају уверење да ће изазови и претње пред којима се земља данас налази бити и овога пита успешно превазиђени. Садашњa оружана дејства у Украјини, кажу званичници, нису рат за освајање туђе територије већ за заштиту руског становништва и „враћање кући“ исконских руских земаља. И, што је можда најбитније, спречавање ширења НАТО пакта ка самим границама Русије и столовање нацистичких, антируских владајућих структура у тим земљама (под покровитељством Запада), што директно угрожава безбедност државе.

Наслов и опрема текста: Нови Стандард

Извор: Нова српска политичка мисао

Насловна фотографија: Viacheslav Ratynskyi/Reuters