Андреј Медведев: НЕ ВЕРУЈ ШИБИЦАРИМА

Свих ових дана након почетка украјинске инвазије на Курску област, западни медији непрестано пишу да су европске и америчке политичке елите незадовољне поступцима Кијева.

Да, наводно, Кијев није координирао напад на Русију, чиме је изазвао велику иритацију.

Најчешће се у штампи јавља да украјинске оружане снаге немају апсолутно никакву снагу да развију офанзиву у Курској области, да је украјинска војска претрпела велике губитке и да је незадовољна својим политичарима.

А најгоре је што се у Русији ово нечувено ср@ње озбиљно гледа, чита, цитира, озбиљно схвата. И доносе се неки важни закључци о тренутној ситуацији, на основу тих публикација се анализира, па чак и покушава да се нешто планира.

Информациони фронт савременог ратног сукоба је исти такав фронт као и реални, материјални, са рововима и утврђењима. У информационом рату постоје напади, бочни маневри, саботаже, операције прикривања и „ракетни“ удари на психу. Ту је и употреба диверзаната или шпијуна, или спавача у земљи непријатеља (кад, на пример, директор института у САД и Канади пише чланке о томе како Руси хитно треба да замоле САД за опроштај).

Да ли ми стварно мислимо да су медији на Западу само новине и телевизија? Схватамо ли ми да су то батаљони, бригаде и пукови информационог ратовања? Или не разумемо и по совјетској навици мислимо да је – чим су они тамо нешто написали – стварно тако? Очигледно, не разумемо.

Ми смо сад сведоци масовне информативно-психолошке операције западних медија. Та операција има неколико циљева. Убедити Москву да Запад (НАТО, политичари, обавештајне службе) није умешан у напад на Курску област. Убедити да Кијев неће добити нове пакете помоћи. Убедити Москву у слабост Оружаних снага Украјине, које су напале Курску област и сад не знају шта даље. А реалност свим овим публикацијама потпуно противречи.

Вреди напоменути да главни задатак стварања магле информационог рата спроводе крупна издања попут Блумберга или Вашингтон поста. Зато што западни аналитичари прилично добро разумеју психологију одређеног дела руских управљача, који и даље имају обичај да верују како западни медији увек и безусловно одражавају мишљење тамошњих елита, а уопште не разумеју улогу медија у инфо-ратовању. Зачудо, након пропасти школе совјетологије, Запад је све мање разумео Русију, али психологију одређеног дела руског друштва он одлично разуме.

Сад угледне западне публикације покушавају да лажну слику о томе што се дешава формирају управо тим нашим управљачким елитама. То је само параван за нове доставе технике и, што је најважније, то је скривалица пре припреме другог удара, који ће већ укључивати тешку опрему и Ф16. Оружане снаге Украјине имају резерве, али оне нису уведене у борбу. Зашто? Где су оне? Да ли неко заиста верује да ће Украјина бити увучена у преговоре после америчких избора и да је Запад спреман да разговара са Русијом?

It sounds fucked up and crap.

Време је да престанемо да се понашамо као човек који упорно жели да надмудри шибицара, претпостављајући да је куглица ту негде. Да, желимо да верујемо у добро, а не у лоше. И кад имаш пет година и гледаш цртане филмове, то је нормално.

Али кад имаш педесет и више година и доносиш одлуке од огромне важности, онда мораш да верујеш у стварност дана. Погледајте репортажу CNN-а пуну радости и оптимизма са окупираних подручја Курске области. И закључите да ли је Вашингтон заиста незадовољан Кијевом.

(Телеграм канал А. Медведева; превео Ж. Никчевић)