Јирген Браун: Нови тип демократије

Код данас на Западу уобичајеног облика владавине, који се у великој мери сматра безалтернативним, ради се све мање о класичној слободарској правној држави, а све више о синтези две идеологије – либерализма и социјализма, коју носи функционерска елита која располаже масовним медијима.

Грчки филозоф Панајотис Кондилис, а за њим и немачки научници попут Питера Фурта, окарактерисали су је као масовну демократију. Тада се тешко могло наслутити какву ће идеолошку радикализацију доживети овај, како је назван још пре више од три деценије, „режим телекратске јавности“ (Бото Штраус). Готово потпуно „воук“ функционерска елита се у међувремену изоловала од било које емпиријски схватљиве истине, не више само привредне, већ и биолошке; а њини представници покушавају да надмаше једни друге у негирању ове реалности.

Функционерске елите су се све више удаљиле од класичног либерализма и у многим аспектима приближиле социјалистичком тоталитаризму; у међувремену може се без претеривања говорити барем о „меком тоталитаризму“. Ипак, „воукцима“ не треба учинити услугу и по могућству избегавати било каква поређења између њихове идеологије и националсоцијализма. У сваком случају, „бољшевоукцима“ (Михаел Клоновски) су много ближи бољшевици него националсоцијалисти.
Лењинов концепт

То се пре свега тиче њиховог самопредстављања као демократа, чак као правих и јединих чувара демократије (док националсоцијализам барем никада није учествовао у овој игри лажи). Био је то немачки комуниста, Валтер Улбрихт, чија изјава, коју је пренео Волфганг Леонхард, in nuce изражава у чему су бољшевици и бољшевоукци слични:

„То мора да изгледа демократски, али морамо да држимо све у својим рукама.“ Улбрихтова изјава се односила на градску и окружну управу Берлина коју је после рата требало поново изградити. Мисао која лежи у основи ове Улбрихтове изјаве, међутим, сеже до Лењиновог концепта такозваног демократског централизма или кадровске партије, касније у КПСС означеној и као партија новог типа.

У свом програмском спису Шта да се ради? (1902) који је написан у минхенском изгнанству Лењин је већ изнео дотични концепт. Он ту „свеобухватни демократизам“, у овом контексту, дакле, стварно учешће радника у политичкој борби, назива „ једном празном и штетном игром“ којом радничке партије никада не би могле да дођу до власти. Јер радници само својом класном припадношћу нису аутоматски најпогоднији адвокати радништва.

Уместо тога Лењин проповеда „најстрожу конспирацију, најстрожи одабир чланова, образовање професионалних револуционара“. То је, чак тврди он, „прави демократизам“: завера интелектуалне функционерске елите која никако не потиче из радништва, која иза затворених врата одлучује шта је добро а шта лоше за револуционарног субјекта, јер она ионако много боље познаје ствари него стварни субјект. Само у том смислу Лењинове „праве“ демократије је такозвана ДДР заиста Немачка Демократска Република.
Професионални револуционари

Овај принцип, само по имену „демократски централизам” – јер се у Совјетском Савезу радило о партијској диктатури par excellence – је после Октобарске револуције и Грађанског рата пренесен на целокупно друштво; у реалном социјализму где професор није зарађивао много више од чистачице имућни су били само партијски буџовани. Уместо меритократије, овде је важио примат исправане идеолошке оријентације, без обзира на индивидуалне способности или вештине. А и у радничко-сељачкој држави никако није владала диктатура пролетаријата, него морално-интелектуалног прекаријата који је тврдио да представља раднике и сељаке.

Стога би се са сигурношћу могло рећи: Лењин би био поносан на Светски економски форум! Јер, баш као и он, и данашњи људи из Давоса верују да они боље од народа знају шта је „права“ демократија. И иако демократија значи „владавина народа“, народ уопште није потребан да би се достигла демократија: Лењинова нова класа професионалних револуционара (или данашњим глобалистичким говором: филантропа и медијских махера) би већ научила народ шта је „стварна“ демократија. То би се исто тако лако могло описати као: демократија новог типа.

Само по себи се разуме да такав појам не би користили заговорници онога што он означава. Уместо тога, другачији, али са њим уско повезан појам, међутим, све више проналази пут у немачки политички жаргон. У коалиционом споразуму семафор владе једва да се неки појам помиње тако често као „трансформација“; на око 140 страница он се налази више од 40 пута. Често у вези са немачком привредом, и то у погледу на „заштиту климе“, „климатску неутралност“, „енергетску ефикасност“ или „декарбонизацију“; дакле на оно што лево-зелени трансформатори обично бркају са екологијом.

Ипак процеси трансформације ка којима се тежи никако се не ограничавају на еколошке аспекте. „У дијалогу са привредом, синдикатима и удружењима“, саопштиле су владине странке, „желимо да створимо ’Савез за трансформацију‘“. Коалициони споразум на крају говори и о свеобухватној „социјално-еколошкој трансформацији“ као и о „трансформацији медијског пејзажа“. Тиме се семафор коалиција готово отворено придружује дугачком низу „пројеката великих ауторитарних трансформација система” (Friedrich Pohlmann, Das Reich der großen Lüge. Essays zur Transformation Deutschland, Werkreihe Tumult # 12).
Заштита климе

Након што је корона као акцелератор процеса трансформације у великој мери одслужила своје (јер је сувише велики део становништва веће поверење имао у сопствену моћ запажања него у алармизам који искривљује стварност, медијски посредовани обмањујући контекст), “заштита климе” која је још око 2000. године откривена као помоћно средство од стране америчких демократа, поново је дошла у фокус заговорника трансформације.

Још једно средство за трансформацију, које се посебно може наћи на Западу са ове стране Атлантика, јесте сукцесивно предавање националног суверенитета; у основи се код проширења ЕУ ради о жељеном „потпуном растакању националних држава у једном демократски нелегитимизованом супранационалном политичком систему владавине“ (опет Полман), дакле не много другачијем форсирању „демократског централизма“, само овога пута без изричитог именовања једне комунистичке партије у јединственој партијској држави. Легендарни руски дисидент Владимир Буковски је већ пре неколико деценија централну владавину у Бриселу назвао „ЕУССР“ јер му је овај недемократски бирократски молох изгледао превише познато.

Трансформација Немачке у псеудодемократску „демократију новог типа” може, међутим, успети само „ако се појединцу сопствено [које треба превазићи] – историја и култура његове нације и, поврх тога, читавог Запада” – јавља као суштински покварен, презира вредан, контекст бића.“ (поново Полман).

У немачком контексту овој сврси посебно служи сада потпуно аисторијска култура сећања, која је подвргнута захтевима интерсекционалности (нека се помисли само на претпоследњи час сећања на Холокауст у немачком Бундестагу када се готово више није радило о Јеврејима, али зато борбено о од националсоцијализма прогоњеним LGBTIQ особама); у већини осталих западних земаља овој сврси служи једнако аисторијска инкриминација европског колонијализма.
Немачки трансформатори

Већина Немаца доживљава нови тип демократије у све већем сужавању жељеног коридора мишљења. У међувремену, већина грађана у „најбољој Немачкој која је икада постојала“ (Франк-Валтер Штајнмајер) се више не усуђује да јавно износи своје мишљење, како бројни резултати истраживања јавног мњења репрезентативно показују. Преко свих сфера живота протеже се све већа неслобода. Тоталитарни систем тежи контроли појединца, чак иако потпуна контрола тешко може успети.

Па и у Орвеловој дистопији 1984. или у Северној Кореји остају минимални неконтролисани остаци. Али тоталитарни систем покушава да продре у све области живота појединца. Зелено-лева трансформација у Немачкој не стаје пред вратима стана, задире у приватну својину и приватни живот грађана. Забрану грејања треба надзирати у свакој кући. Ако оџачар не испуни своју нову функцију Штазија, убудуће ће други државни службеници спровести „комунално планирање топлоте“ које крши основна права. За спасавање света, које наравно, према немачким трансформаторима може доћи само из зелене Немачке, морају се трансформисати и садржаји лонаца код грађана. Шта се још сме јести одлучује Савезна влада.

Поред забрана грејања и хране, не би смело да изостане ни управљање активностима у слободно време: традиционални народни фестивали су и даље дозвољени (чак и ако су забране у доба короне и ограничења божићних пијаца у знаку илегалне миграције можда код трансформатора пробудиле жељу за већим кажњавањем грађана). Влада још трајно не задире у масовно уживање у фудбалу.

Међутим, у међувремену је и овде завладала воук трансформација. Свако ко жели да ужива у фудбалској утакмици на неполитичан начин је сумњичав. Уколико транспаренти у служби владе вређају опозициона осећања добронамерна подршка медија и фудбалских функционера је загарантована. Међутим уколико се, одступајући од воук канона, изнесу научне чињенице као што је она о постојању „само два пола“, следе новчане казне наводно надстраначког фудбалског савеза према удружењима чије присталице су себи приуштиле одступајуће мишљење.

Уопште, у „новом типу демократије“ нешто као опозиција више није предвиђено. Још до пре неколико година чинило се да је слободарски поредак Основног закона обезбеђен за оно што је изгледало као вечност, данас шеф државе жели да дозволи да неоспорна основна права важе само за присталице власти. „Шетња је изгубила своју невиност“, указао је шеф државе, јер грађани у многим градовима нису хтели да се окупе у знак подршке влади. Старо правило, по коме је за тоталитарни систем карактеристично да грађани демонстрирају против немоћне опозиције, уместо против политике владе, постаје део немачке садашњости.

Национална држава је историјски контекст из којег је израсла слободарска демократија. Стога заговорници трансформације у „нови тип демократије“ морају да је огаде. Највећи удар који су трансформатори ипак постигли састоји се у томе да све критичаре ове трансформације у „нови тип демократије“ – односно стварне браниоце слободарске демократије – прикажу као недемократске. Тако је национална држава – насупрот историјским чињеницама – оцењена као препрека, па чак и као концепт који је супротан „стварној“ демократији.

У такозваном ДДР-у, тадашња слободарска демократија старе Савезне Републике била је клеветана као фашистичка, а њен сопствени систем је хваљен као истински демократски. Као да су данашњи трансформатори у Немачкој у „демократију новог типа“ ишли у школу код Лењина и Улбрихта.

Јирген Браун je правник и универзитетски предавач, члан је немачког Бундестага од 2017. године и портпарол за људска права посланичке групе АфД