Дмитриј Орехов: ЏУНГЛА ЗАСНОВАНА НА „ПРАВИЛИМА“

На Западу све време говоре о „поретку заснованом на правилима“. Ова формула се користи у медијима, у званичним документима и у говорима западних лидера. Тако је на недавном самиту G7, италијанска премијерка Ђорђа Мелони рекла: „Морамо бранити поредак заснован на правилима. Ако не можемо да заштитимо Украјину, и она буде принуђена да се преда, онда нема потребе да се овде окупљамо“.
Упркос ритуалној учесталости употребе и готово религиозном одушевљењу са којим се ова формула изговара, њено значење није очигледно. О каквом поретку је реч? Одакле потичу та правила?
У „Господару мува“, једном од најбољих енглеских романа 20. века, о правилима од самог почетка надахнуто говори дечак по имену Џек. Правила су за њега, пре свега, прилика да казни оне који их крше. Кад га једног дана подсете да се ни он сам не понаша по правилима, Џек одговара да јаки не подлежу правилима и обећава да ће успоставити сопствени поредак. Ускоро ће на острву настати култ Звери, потом ће дечаци убити Сајмона и Пиги, ловити Ралфа и уништити острво у пожару.

Стварајући свој чудни апокалиптични роман о деци на пустом острву, Голдинг је био далеко од фантазија и измишљених шема: лик „јаког дечака“ Џека инспирисан је целокупном традицијом англосаксонске политичке мисли, за коју су „поредак“ и „правила“ кључни појмови.

Још је Хобс сматрао да је оно што се дешава у друштву на много начина слично ономе што се дешава у животињском свету. Човек је човеку вук, на свету се води рат свих против свих – и то је природно стање људског рода. Људи су егоисти, обузети страхом и похлепом, коју може зауставити само сила. Нови подстицај овим идејама дала је хипотеза Чарлса Дарвина. У свету се води жестока борба за опстанак, она води ка „природној селекцији“ – и са тим је повезан сваки развој, свако кретање напред. Херберт Спенсер је ову доктрину довео до логичног закључка: у свету постоје слабе и јаке расе. Потискивањем, гурањем у страну и убијањем слабих, јаки доводе човечанство у ред, до среће и благостања. „Силе које раде на постизању велике шеме савршене среће игноришу појединачне случајеве патње и уништавају онај део човечанства који им стоји на путу“, писао је Спенсер. „Било да је у питању човек или дивља животиња, препрека мора бити уклоњена.”
Дивљењем моћницима (Енглезима) који уклањају препреке на путу ка жељеном „срећном поретку“ у великој мери је испуњена англосаксонска култура. Овај култ снаге је уско повезан са култом покорности. То је нарочито приметно код Киплинга. Тако се у „Балади о Истоку и Западу“ сукоб између Енглеза и Индијца завршава након што Енглез изнесе порцију претњи: Енглези ће погазити жито, поклати стоку и запалити колибе. Управо у овом тренутку Индијац у Енглезу препознаје снагу и понизи се пред њим – до те мере да свог сина даје Енглезима на одгајање. То је, по Киплингу, залог мирне коегзистенције Истока и Запада: Исток се потчињава Западу и дозвољава да га васпитавају.

У Киплинговим делима осећа се дивљење снази и немилосрдности која паралише вољу претњом и мучењем. Управо тако се, са његове тачке гледишта, успоставља „поредак”. У причи „Сталки и компанија“ три тинејџера, добивши одговарајући наговештај одрасле особе, муче двоје средњошколаца – муче их док се не сломе. Средњошколци су се лоше понашали, али сад им је очитана лекција и успостављен је поредак. После неког времена, одрасли Сталки почиње да користи вештине које је научио у интернату, у Британској Индији.

Киплингов свет је свет непрекидне борбе за опстанак. Ту побеђује најјачи, који постаје законодавац. То је, у ствари, прича о Моуглију.
Моугли је нови Адам, који долази на свет да би разумео поредак заснован на правилима („закон џунгле“). Најважније правило у џунгли је реч вође, а чин непослушности значи катастрофу. Кад Моугли наруши правила, долази невоља. Према томе, Моугли мора научити да се покорава и прихвата казну за лоше поступке. У почетку слуша своје усвојитеље родитеље-вукове, учитеља Балуа и вођу Акелу, а затим, као одрасла особа, слуша беле сахибе Гизборна и Милера. И што боље учи „закон џунгле“, то више захтева послушност од других. Да би присилио на послушност, он има „црвени цвет“ и нож: поредак се успоставља огњем и мачем.

Киплингове идеје све до сада прожимају скаутски покрет; многи политичари који говоре о реду и правилима некад су добијали извиђачке „лекције послушности“, а сад са уживањем другима држе такве лекције. Од детињства су научени да на свету постоји жестока борба, а најјачи је онај ко у тој борби победи. Глупо је одупирати се јакима. На крају крајева, јаки побеђују јер су најбољи. Зашто стајати на путу најбољима? То је погрешно и неразумно – од најбољих треба учити. А ако неко ово не разуме, треба да буде кажњен.
Култ силе и култ послушности су задивљујућа појава у англосаксонској култури. Тај исти Киплинг опевава енглеског војника (снагу) и мазгу (покорно природно начело). У његовим стиховима Англосаксонац, баш као да ради заједно са природом, довршава оно што она није довршила: предводи, подрезује, сортира, отклања неправилности. Англосаксонац има готово божанску функцију – на крају крајева, он улази у материју да би јој подарио структуру. Свет је радионица, сматра писац, а Енглези су у њој – радници. Отуда, вероватно, њихово кобно разилажење са другим народима. Слабији и губитници немају право на своје мишљење, сматрају Англосаксонци. Ако слаба особа позива на поштовање договора, она је смешна; ако слаби вапи за правдом, он је глуп; ако онај ко је слаб упорно инсистира на своме, он је само насилник и потребна му је лекција понизности. Снага је одговор на сва питања. Ми имамо митраљез „Максим“, а ви га немате.

Министар спољних послова Сергеј Лавров је једном суптилно приметио да у руском језику речи „право“ и „правило“ имају исти корен, па је стога праведно правило за нас неодвојиво од права. На енглеском је другачије, право је – law, а правило – rule. Rule – није повезано са правом, то је привилегија јаких, оних који „управљају“. Лавровљево запажање потврђују и наши противници, који мало-мало па им излети шта је управо „поредак“ који они штите. Тако је крајем прошле године шеф Пентагона Лојд Остин рекао: „Знам да се свима не убрзава пулс од ове фразе. Али међународни поредак заснован на правилима је кључан за нашу дугорочну безбедност. То је структура међународних институција, алијанси, закона и норми створена под америчким вођством… Свет није самодовољан. Поредак не чува сам себе. Безопасност не настаје сама од себе. Свет изграђен под америчким вођством може се сачувати само под америчким вођством.”

Дакле, поредак заснован на правилима – то је „структура изграђена под руководством Америке“. Другим речима, имамо само вешт еуфемизам, друго име за америчку хегемонију и униполарни свет. Ова формула обавља добар посао маскирања правих циљева Сједињених Држава, али је у целини она потпуно неуспешна.

Како се морају осећати обични људи широм света када су приморани на „поредак заснован на (читај: америчким) правилима“? Где је ту одушевљење, обећање среће, интелектуални занос, духовна екстаза? Где су сузе радоснице и нежности које замагљују очи? Ако је Запад раније представљан као слуга „прогреса“, „цивилизације“ и „слободе“, то је имало неког смисла. Али зашто би срца широм света брже куцала на речи о реду, правилима, казни, владавини јаких, дисциплини? Каква је уопште привлачност присиљавања на послушност у оквирима туђег поретка?

Киплинг се дивио батинама и с љубављу писао да је „неким људима веома тешко да објасне како дечак од седамнаест-осамнаест година може да пребије другог, млађег годину дана, јасеновим штапом, а после ове казне да иде с њим у шетњу.” Прошло је сто година, али то је већини људи и даље тешко објаснити. „Покори се оном који је јачи, ономе ко може да те пребије“. За једног Англосаксонца који је прошао школу извиђачког покрета ово звучи убедљиво, али за друге је неподношљиво вулгарно. Руском народу је чак и одвратно да мисли да Русија треба да се потчини Америци, јер ју је она победила (наводно победила) у Хладном рату. Са таквим тезама могу да се сложе само слаби и сломљени (види списак савезника Запада). Код свих осталих то брбљање о благотворном дејству силе изазива одвратност.
Какви још закони џунгле, господо Англосаксонци, о чему причате?! Сила не може бити извор Добра, Истине и Лепоте. Све је управо супротно – ваше право јачег ће се једног дана неминовно претворити у култ Звери.

(Взгляд; превео Ж. Никчевић)