Владимир Умељић: МИТОВИ, ЛЕГЕНДЕ И ПОЛИТИКА

Када је Највише Божанство протерало Демона Ватре из плодне равнице у самоћу пусте и стеновите планине, настао је први вулкан на земљи. Но Демон Ватре је искористио прилику, када је Највише Божанство трепнуло, те оплодио и друге планине, тако да није више био сам, мада и даље усамљен.

Митови и легенде су верни пратиоци људског рода, јер је мистика неодвојиви део човекове душе. Они могу бити специфични за поједине области и народе или пак заједнички, без обзира на њихову разнородност, културне детерминанте и географску удаљеност.

Постоје, међутим, вештачки конструисане и само политички, идеолошки условљене легенде и митови, који су увек уско интересно мотивисани и свесно уперени против некога.

На првом месту против истине.

Класични пример за заједничка предања је библијско казивање о потопу, које егзистира од периода између 08-05. столећа пре Христа, које је међутим већ присутно у епу о Гилгамешу, насталом у Месопотамији у другом миленијуму пре Христа.

Оно је исто тако присутно у старогрчкој митологији, у причи о Деукалиону и Пири, чија барка је завршила на брду Парнас, за разлику од Нојеве на Арарату. Исти мотив се среће и у староиндијској санскрит-литератури из прве половине првог миленијума пре Христа, у предањима Инуита са Аљаске, Абориџина из Аустралије, итд.

Но тешко је наравно себи представити да би нпр. предање северноамеричког племена Лакота (Сијукси) о Иктомију, учитељу мудрости, који плете мрежу, способну да ухвати и задржи човекове позитивне снове и визије, могло да паралелно настане у српском Поморављу или да тамошња легенда о црном Анђами, ни мртвом ни живом бићу, којег се треба чувати и које обитава у мртвајама, у устајалој води око напуштених воденица, могла да настане и на тзв. Дивљем западу.

Сасвим другачије је са легендама и митовима, који немају везе са мистиком, већ су плод (у принципу злонамерног, па и изопаченог) разума тј, начина размишљања.

Један добар пример политички/идеолошки мотивисаног митологизирања пружају балкански Албанци, који по сваку цену желе да буду признати као потомци праседелачких Илира.

При томе је то колико безизгледно, толико и зачуђујуће да они фактички поричу своју историјски посведочену прошлост, јер се одричу старе поткавкаске Албаније (данас територија Азарбејџана), која је постојала од 02. века пре Христа па до половине 09. века.

На Балкану се иначе по први пут помињу у 11. веку, у време норманског освајача Роберта Гискарда и његових ратова против Византије, тако просвећена историографија а за разлику од по ненаучности добро познате „контрафактичке историје“ и њеног принципа „Шта би било, кад би било…“.

Босански муслимани пак, који се од недавно називају Бошњацима, што је наравно њихово право (Смаил Балић: „На дан 29. септембра 1993. састали су се бивши муслимани у националном смислу и одлучили за увођење појма Бошњак, као назив народне већине у земљи …“), чине све, упркос чињеници да они тиме без икакве сумње одговарају социолошкој дефиницији нових, „управних“ тј. „договорних“ нација, не би ли били препознати и признати као једна традиционална, прабошњачка нација.

Балић изводи свој „доказни поступак“ полазећи од тврдње да је „од половине 12. века поред западног (римокатоличког) и источног (православног) хришћанства егзистирала и једна трећа религиозна константа, наиме, једна босанска црква (…) потом је један велики део босанског становништва добровољно прихватио ислам, те је тај религиозни, али и политички фактор (босанска црква) и даље остао вирулентан…“

Он тиме вероватно апострофира темпорарно присуство богумила на Балкану, што међутим није била никаква регионално детерминисана, никаква аутохтоно „босанска“ појава тј. црква.

Богумили су били део манихејске религије, која је покушавала да синкретички обједини постулате хришћанства, будизма и Заратустриног погледа на свет, својевремено имала димензије и значај једне светске религије, чији утицај се осећао од Кине до Пиринејског (тада Иберијског) полуострва. То међутим као прво, ни у ком случају не оправдава назив „босанске“, „кинеске“ или „иберијске“ цркве.

А као друго, такав „доказни поступак“ постојања једне древне, традиционалне нације, наиме, „од босанско-црквеног до босанско-муслиманског народа/нације“ тешко да се у смислу науке може озбиљно схватити.

Но овде се ради о једној политички/идеолошки инспирисаној легенди и то постаје јасно најкасније када Балић у истом трактату тврди да су „Срби тек између 16-19. века заједно са Турцима по први пут стигли у Босну и Херцеговину“.

Тја, позитивно је да он ипак не тврди да су заправо ти туђи и колонизаторски Срби исламизовали његов прастари и једини аутохтони народ на том простору. Стога се овде неће наводити нити „Франачки анали“ ученог Ајнхарда, нити Констатнтин Порфирогенит, нити Мирослављево јеванђеље, итд. који сви апострофирају древно присуство српског народа и српских владара ту и ниједном једином речју не помињу било какве Босанце или Бошњаке…

Што се истоврсно конструисаних легенди у Хрвата тиче, ту је избор веома богат.

Тако тврди и „отац хрватске нације“ Анте Старчевић, да су Хрвати одувек били непобедиви, те чак и ако се десило да неки други народ ојача, као Бугари под царем Симеоном, пред којим је шта више „и Цариград дрхтао“, тада је било довољно да се Хрвати само појаве и да се испостави да је и „… цар Симеон у односу на Хрвате био тако слаб, да су његове нападачке трупе биле лако отеране од Хрвата…“

Но и из данашње хрватске Википедије сазнајемо много тога, као нпр. да онај „Стогодишњи рат“ између Француске и Енглеске није био једини у историји Европе, не, много одсуднији је био онај, који су Хрвати (наравно победоносно) водили против Османске царевине:
„Пораз Хрвата на Крбави 1493. био је најава и почетак стогодишњег обрамбеног рата у коме су Хрвати храбро бранили сваку стопу своје земље. И док су Османлије од 1493. до 1482. освојили Цариград, срушили Бизантско царство и покорили бројне краљевине, Хрвати су у стотину година изгубили педесетак километара у дубини свога простора. Сачували су уски појас своје државе који су сами назвали „остатцима остатака“ некоћ славног хрватског краљевства (…) Хрватска, бранич средње Еуропе (…) Од 1584. је и хрватска војска добила неколико битака и најавила конац османлијске освајачке климе (…)“

Али и пре тог историјског периода је од значаја, да је “Приморска Хрватска, поред Франачког краљевства, прва трајна и уређена држава у средњој Европи“, која је „десетак пута потукла Франке“, али и Византију, Бугаре, Венецију, Арапе (…) За владања Томислава (910-928.) Хрватска је, уз Бугарску, постала најјача држава између Римско-Нјемачког Царства и Бизанта (…) За владања Лудовика I. ојачала је хрватско-угарска круна и постала водећа сила у средњој Еуропи (…)“

Човеку је после перцепирања овог и оваквог писања историје заиста потребно нешто времена, да дође до даха од толике грандиозности, али и од нечувене неправде, да дотичне тврдње долазе само и искључиво из (једног дела) хрватске историографије, док их тричави остатак света или игнорише или пориче, па чак и исмејава!

И да се чак и међу Хрватима нађу они, као Мирослав Крлежа, који је 1920. написао:

„Хрватство, никада у историји исток и никада сасвим запад (…) исувише слабо да би се конституисало као самостално државно тело а ипак толико отпорно да не пропадне, егзистирало је тако од прастарих времена па до модерне (…) Сви напори да се хрватство одврати од његовог кружења око туђих осовина, остали су без резултата (…) Већ 1.000 година траже Хрвати једног господара, који би њима владао.“

Да, та злонамерна историографија тричавог остатка света, која управо неподношљиво ровари и подсећа да је хрватски учинак у историји увек следио поданичкој дужности према Мађарима, Аустријанцима, Хитлеровим Немцима, Мусолинијевим фашистима и закључно НАТО-империји.

А да су све те приче о наводној суверености и величини, о статусу европске силе и победи над Османским царством само политички/идеолошки условљене легенде и митови без икакве реалне основе.

Сигурно, они тј. њихове водеће елите нису закупиле ексклузивно право на „шарене лаже“, на самозаваравања и митоманске конструкције. Сетимо се само оних несувислих српских фантазирања и конструисања политички конотираних легенди о „истом и само троименом народу“ (Срби, Хрвати, Словенци), о очекиваној захвалности „браће, ослобођене из аустро-угарске тамнице народа“ о заједничкој јужнословенској држави, о „братству и јединству“.

Цена, која је за те заблуде плаћена, изузетно је велика, но народ је преживео, као и нада да се тако нешто никада неће поновити. Другим речима, да ће пре у Шумадији настати легенда о учитељу мудрости Иктомију а код потомака Сијукса прича о црном Анђами, кога се треба чувати.

Јер упитна је утеха, да ми вазда плаћамо и за сопствене и за њихове легенде и митове.