Поште су заузели, шта је следеће: О Космету, животу под Куртијем – без права и правде, Бога и закона

Старица из једног, некад чисто српског села крај Вучитрна, причала ми је пре коју годину на свом кућном прагу да су јој комшије иза рата најпре украли краву из штале, онда и другу, затим и мотокултиватор са приколицом који је био паркиран у дворишту, онда и прикључне машине. После и ситан алат из шупе, од секире до вила и грабуља, дрва спремљена за зиму, кокошке, затим су скинули и однели и дрвену ограду. На крају, кад више ничег није било да се украде, однели су јој и папуче са прага које су већ биле сасвим изношене.

„Све подсећа на 1999. и 2000. годину, само што нас сад не киднапују и не убијају већ нас хапсе уз помоћ своје полиције, а ускоро и уз помоћ војске коју све транспарентније наоружавају уз помоћ Запада“, каже ми јуче, после најновије кризе на северу КиМ, упада полиције у објекте српске поште, познаник из Северне Митровице.

Што се Срба на Космету тиче, посебно оних који живе северно од Ибра, оно што нити је, нити ће кад бити држава, полако али сигурно претворило се у полицијску наказну творевину у којој нема ни правде ни права, ни Бога ни закона. И у праву је био полицајац са севера. Помену то често нарочито ових дана многи у Митровици, који је пре годину и по на једном састанку са српским руководством предвидео да ће Србе, кад уклоне и последње барикаде на КиМ хватати као зечеве.

Јуче у Пасјану ухапшено петоро Срба. Њихови рођаци, синови уверени су да нису ни мрава згазили. Доказа ионако нема. Полиција је упала у објекте Поште Србије на северу, пре неки дан затворене су пумпе у Северној Митровици, Звечану и Зубином Потоку, још пре тога ухапшен је Србин на Јарињу, па на Мердару… А, ко допадне Куртијевог затвора тај неће скоро видети бела дана.

Пре тога, почетком године забрањени су динари, још раније и српска роба, локале по Митровици полако преузимају Албанци, у апотекама нема лекова из Србије. По плату се мора у Рашку или у Врање…

Пре месец и по дана у једном селу крај Новог Брда, када се после 25 година и то с разлогом зачула српска музика – свадба је била, Србин се женио, на весеље су упали Куртијеви специјалци, све растурили, растерали…

Каже ми познаник из Митровице, а он зна боље од нас који живимо овде у централној Србији, сваки Србин који је за Куртијеве страховладе остао, и још је на Космету, и који не размишља да се спакује и иде – заслужио је орден народног хероја.

Јер, то што живе Срби на Косову и Метохији и није живот. То је мука без краја. Јер, каже ми, како живети без слободе, а овде слободе нема.
Мач над главом

Овде сваком виси мач над главом. Па да ли ће бити ухапшен, да ли ће остати без посла, или, просто, предвече, не може да пусти децу на улицу да се играју са вршњацима којих такође нема на улици. Јер, с оне стране Ибра, преког главног моста, мало мало па пређе нека екипа из јужног дела града, псују, провоцирају, траже кавгу… Ако не нека екипа, ето Куртијевих посланика на кафу на шеталиште, окружени обезбеђењем, панцирима, шлемовима, дугим цевима.

О полицијским патролама, специјалцима којима је север преплављен овде више нико и не говори. То је нова свакодневица. Људи се већ навикли. Као и на то да булдожер преоре старо, православно гробље, да прастару православну цркву прогласе католичком, да мало-мало па на српском гробљу у јужном делу Косовске Митровице поломе још неки споменик.

Они које затворе, док докажу, ако уопште успеју, да су невини, чека барем годину, годину и по или две затвора. А, није лако провести годину или две у Дубравама крај истока или у неком притворском подруму у Приштини, или у јужној Митровици. Они са мање среће, просто умру, а не дочекају папир да су невини, да су слободни. Чак и кад из затвора изађу на оно што се зове слобода, страха не нестане, јер, овде никад ниси начисто ко ће прстом показати на тебе.

А овде, каже ми познаник, никад не знаш кад ћеш допасти затвора. Можеш бити прав, горети као свећа. Овде људи три пут размисле пре него што изађу да протестују због ухапшених комшија, због неке друге невоље, јер, на протестима је више Куртијевих полицајаца у цивилу него Срба, сликају, снимају, бележе сваку реч…

Што се међународне заједнице тиче није да не знају шта се дешава. Имају на терену и Кфор и ЕУЛЕКС и посматрачке тимове али, за њих је преорати српско гробље или порушити споменике – „ок“. Њих се то не тиче. Каже ми познаник, до скора смо мислили да му Запад само гледа кроз прсте, сад смо уверени да га саветују, да му они одређују нове акције.

Што се Куртија тиче, за њега као главног диригента не важи више процена да је непредвидив у својим поступцима. Предвидив је, то најбоље на својим леђима осећају Срби и северно и јужно од Ибра и те како. Непредвидиво би било кад би тзв. косовско правосуђе открило и осудило неког Албанца за злочин над Србима, кад би нашли убице из Старог Грацког или Пећи, жртава ОВК широм Космета, а сасвим предвидиво је кад сваког дана ухапсе или осуде неког Србина, кад упаду у пошту, банку, на пумпе, у цркву, на свадбу.

А ко Куртија да позове на одговорност? Држава у којој нема ни правде ни права ни Бога ни закона? Или, они који су му завештали државу, направили ту наказу?

„Нема од тог ништа“, каже ми познаник из Северне Митровице.

А Срби и јужно и северно од Ибра: ћути, трпи, гледај, крсти се, чекај шта ће те следеће наћи.

Све док једног дана, тече даље размишљање из Северне Митровице, не почнеш да размишљаш на тему имаш ли право да своју децу осудиш на живот којим ти живиш, док не почнеш да размишљаш да одеш, а кад почнеш о томе да размишљаш пола посла је већ урађено, већ си на путу.

Шта је следеће? Нова хапшења свакако, нове пресуде сигурно, нови порушени споменици, у то нема дилеме… Срби на Косову и Метохији најугроженија су етничка група у Европи. Упади у школе, болнице? Кидање и последњих веза Срба са Србијом?

Мало ко овде верује да се то неће десити.

„Неће Курти протерати све Србе са Косова и Метохије, оставиће нас у сваком граду таман онолико колико нас је сад у Призрену или у Приштини. Да може да каже како му је држава мултиетничка и мултикултурна. Ми остали, шта ће бити са нама, са нашом децом, са нашим унуцима“, пита ме познаник са Косова.

Иако наслућујем многе одговоре, ћутим.

Шта да му кажем?

Има и оних, неправда би била да се то не каже, чија кућа – није на продају. Остају да сведоче о сулудим временима. Јер сви путеви овде, путеви су искушења и страдања. Тешких.

Она старица са почетка приче, упркос свему остала је у својој кући. Њена борба била је фасцинантна.

Не знам док ово пишем је ли још у оном селу, знам да су је из куће могли изнети једино мртву.

Да ли Курти разуме њену жртву? Ако не, џаба му све патроле и џипови и сви специјалци и сви спискови за хапшење Срба. То је мало компликованија материја.