Едвард Чеснаков: Расколи западног хришћанства су шанса за Русију

Скандал антирелигиозне пародије „Тајне вечере” током отварања Олимпијских игара 2024. године у Паризу разоткрио је главни унутрашњи конфликт унутар атлантског света. Многе тамошње снаге, попут друге најјаче странке Бундестага – CDU/CSU – садрже реч „хришћанско” у својим именима, а постоји чак и „хришћанска демократија”, што је глобални друштвени покрет који је потекао из Европе пре више од једног века. Међутим, данашња „либерална демократија” – иначе једини исправни политички модел према канонима данашњег Запада – кореспондира свему осим традиционалним вредностима.

Дуго времена је проблем геј бракова – који су у последњих десетак година легализовни у САД и већини земаља ЕУ – забрињавао само пропагандисте у Москви, али сада је изазвао оштар раздор међу хришћанима на Западу, како католицима, тако и протестантима. Русија може да искористи ову шансу привлачењем „верских избеглица” са Запада, уместо некомплементарних миграната Глобалног југа.

Пре тачно 970 година, јула 1054. године, три папска легата стигла су из Рима на Босфор, носећи званично писмо којим је бачена анатема на патријарха константинопољског Михајла. Он је заузврат подвргао свог ватиканског колегу истој клетви. Тако се десила Велика шизма – раскол између католичке и православне цркве – а свет је на много начина постао оно што је данас: хиљадугодишње надметање европског Запада и европског Истока, при чему су оба покушавала да прошире своју идеологију на остатак света.

Међутим, сада по први пут у историји западне цркве не размишљају о експанзији него о преживљавању, услед сажимања пастве. То је последица наизглед добронамерних покушаја да се „модернизује и либерализује” хришћанство након Другог светског рата.

Толеранција за грех

„Од 1962. до 1965. године трајао је Други ватикански концил у Риму. Њиме је одобрен велики број реформи са једним циљем: да се напусте наводно „превазиђене” догме раног хришћанства, доводећи цркву ближе свету. Али први апостоли 2.000 година раније имали су другачији наум: они нису прилагођавали цркву људима, напротив, покушавали су да доведу људе цркви у свој њеној чистоти и озбиљности.” – рекао је у разговору са Октагоном опат католичког доминиканског реда (чије име нећемо спомињати пошто би због комуникације са руским медијима могао да има проблеме). Током деценија, ова логика довела је до очекиваног резултата: толеранције за отворени грех.

Крајем 2023. године, Ватикан је донео документ, потписан од стране папе Франциска, под називом Fiducia Supplicans. То је технички текст, једна позамашна збирка препорука католичким свештеницима како да правилно благосиљају паству, узимајући у обзир „структуру момента”. Међутим, почевши од 30. пасуса „Фидуције” (чему теоретичари завера поклањају посебну пажњу јер је Јуда исплаћен са 30 сребрњака да изда Христа), папа директно дозвољава свештеницима да благосиљају истополне парове.

Истина, још увек се не говори о геј браковима у католичким црквама, али критичари Ватикана тврде да је ово „отварање Овертоновог прозора” (аутор алудира на социолошки концепт Џозефа Овертона којим се објашњава померање прага друштвене прихватљивости одређених идеја; прим. прев.) и први корак ка будућој легализацији „содомитских заједница” које Библија забрањује. Теоретичари завера такође се присећају датума објављивања Фидуције, 18. децембра, при чему указују да 18 плус 12 (децембар је дванаести месец у години) поново дају 30, број „продаје Христа”.

Новине из Фидуције узрујале су многе вернике, нарочито у традиционално конзервативним земљама. Генерални викар католичке архиепископије Божије мајке у Москви, Кирил Горбунов у разговору са Октагоном изјавио је следеће: „Ако мени као свештенику приђу два очигледна геја тражећи благослов, нећу их благосиљати, јер су овим поводом наша и неколицина других конференција католичких епископа донеле одговарајућу одлуку”. Горбунов је овде мислио на националне структуре које координирају католичке парохије разних земаља.

Формално, отац Кирил и његове колеге имају право: Фидуција није папска була, нити енциклика, него документ нижег реда, обична препорука која се може тумачити на разне начине, у зависности од „ситуације на терену“. Оличавајући латинску изреку Ex Oriente Lux (светлост долази са Истока), један од најугледнијих католика Казахстана, надбискуп-митрополит Астане Томаш Пета, огласио се против Фидуције.

Католички традиционалисти

Међутим, у историјској зони духовног утицаја Ватикана – хришћанским парохијама Француске – такве критике су изгледа далеко тише. У јулу је аутор ових редова разговарао са католичким ходочасницима који су пешке, носећи статуу Госпе Фатимске, дијагонално прешли Европу, од Португалије до Русије. Како су ходочасници известили, у једној од католичких катедрала у Санкт Петербургу недавно им је било забрањено (!) да поставе ову статуу. Рекли су им: „Ставите је у своју хотелску собу.” Према саговорницима Октагона, разлог за ову нетрпељивост њихових либералних истоверника је у њиховим традиционалним гледиштима:

„Ми се не противимо папи, али не прихватамо LGBT. Мада ако ово јавно саопштимо у Француској, бићемо кажњени по одредбама антиекстремистичких закона.” Ови католички традиционалисти процењују своју бројност у Петој републици на неких 300-400 хиљада људи. Озбиљан број, с обзиром да се либералне цркве, упркос свом флертовању са толеранцијом, празне. Ови људи траже да их не називају „унутрашњом католичком опозицијом”, али уколико се актуелни трендови наставе, њихово радикалније одвајање од Ватикана биће само питање времена.

Теоријску основу за „секуларизацију” западних цркава пружио је један од филозофа франкфуртске школе марксизма и инспиратор либералних револуција из 1960-их, Ерих Фром. У његовој књизи Психоанализа и религија из 1950. године, поделио је цркве на „хуманистичке” (добре) и наводно „ауторитарне” (лоше).

Филозоф је већину западних вероучења сврстао у другу групу, укључујући и протестантизам. Узгред, на основама протестантске етике настала је држава-лидер западног света, САД: од 46 америчких председника, њих 44 припадало је различитим деноминацијама ове вере.

Као „лек за тоталитаризам”, Фром и други лево-либерални мислиоци нудили су „повратак универзалним вредностима”, „живот у љубави” и остале конструкте наивног хуманизма потекле из хипи духа шездесетих. За западне протестантске цркве био је то почетак деградације. Апстрактна „борба за све што је добро” заменила је циљ са којим је црква основана у време апостола: одбацивање греха и прочишћење човека од њега.

Клањајући се агенди толеранције, многе протестантске заједнице постале су до сада екстремно либералне. Када видите снимке западних цркава окићених ЛГБТ заставама, или како венчавају гејеве, увек су то протестанти. Међутим, паралелно са покушајем трамписта да ствари преусмере удесно, кува се и „контрареформација” међу протестантским заједницама западног света.

Расцепи међу протестантима

Године 2022, Уједињену методистичку цркву поцепао је језив скандал. Стотине заједница напустиле су једну од највећих протестантских деноминација у англосфери, формирајући нову, алтернативну Глобалну методистичку цркву. Разлог напуштања било је одбацивање геј бракова, абортуса и других либералних фетиша од стране традиционалиста.

Звезда традиционалистичких методиста био је црначки пастор из Либерије, Џери Кула. Он је постао неформални лидер афричког крила цркве оног момента када је проговорио против иновација: „Или ћемо живети у складу са Библијом, у којој се грех јасно назива грехом, или ћемо престати да се називамо хришћанима”. Интересантно је да се Кула није придружио шизматицима, остајући у недрима „старе” методистичке цркве. Можда се нада да ће је „контрареформисати” изнутра.

Исти приступ преузео је и млади амерички презвитеријански блогер Ричард Акерман (познат под надимком Искупљени зумер; енг. Redeemed Zoomer). Са готово пола милиона пратилаца на Јутјубу, покренуо је на интернету пројекат „Реконквиста”, позивајући паству, нарочито омладину, да не напуштају цркву, него напротив, да јој се масовно придруже, одрже поновне изборе и поставе конзервативне епископе.

„Протестантске парохије имају широку самоуправу, пасторе могу поставити сами парохијани и зато таква тактика може да функционише”, објашњава за Октагон теолог Александар Невејев. Штавише, пројекат Реконквиста уједињује не само калвинисте (презвитеријанце и друге цркве Реформације), него и баптисте, методисте, лутеранце – све који се слажу да „конзервативци не би требали да се закључају у гето”, већ напротив, да се боре за веру и покушају да савладају ЛГБТ агенду.

Али оно што запањује је то што док методисти у САД и Африци (макар део њих) устају против геј бракова, лидери њихових руских истоверника остају тихи. За две године од „ЛГБТ раскола” у овој деноминацији, епископ Уједињене методистичке цркве Евроазије, московљанин Едуард Хегај, није се огласио ниједном изјавом овим поводом.

Најлогичније објашњење гласи да он вероватно не види проблем у „греху содомије”. Према изворима Октагона у теолошкој заједници, руски методисти су прилично либерални и не противе се разводу, абортусу или деструктивној идеологији живота без деце. Наравно, међу руским протестантима ово је апсолутни изузетак. Лидер Евангелистичке реформисане цркве Москве, презвитер Александер Макејев, уверава Октагон да он и његова паства чврсто стоје у традиционалним вредностима. На исто мишљење наишли смо и у разговору са епископом Иваном Лаптевим Евангелистичке лутеранске цркве Ингрије, као и са члановима других протестантских покрета.

Слични расколи поводом геј питања догодили су се у већини протестантских деноминација западног света током последих 10-20 година. Алтернативне црквене структуре – засноване на хришћанском традиционализму – појавиле су се у епископалној, баптистичкој, евангелистичкој лутеранској и другим црквама Америке.

Руски баптисти, упркос свом конзервативизму, политички су инертни, за разлику од њихових прекоокеанских колега, а не упуштају се ни у контакте са медијима. За то време у САД чувени Појас Библије – четвртина држава на југоистоку САД – готово у потпуности коинцидира са територијом Јужне баптистичке конвенције. Њихови чланови су најактивнији бирачи републиканаца и имају најизраженија антилибералнија уверења. А парохијани у малим градовима таквих држава често гласају за кандидата ког подржава лидер црквене заједнице.

Трамп и хришћанство

У једном сличном таквом месту, депресивном Мидлтауну из Охаја који има 50.000 становника, рођено је главно „киндер-изненађење” текуће америчке председничке предизборне кампање. Тридесетдеветогодишњи Џеј-Ди Венс наступа са Трампом као потпредседнички кандидат и не крије своју религиозност (прво је био протестант па се јавно крстио као католик 2019. године).

Важан део програма обојице, иако не први али свакако не ни последњи, јесте борба за веру: „Требају ми ваше молитве. […] Борићу се за хришћане у наредне четири године”, рекао је Трамп фебруара 2024. године. Он не користи популарну синтагму „одбране традиционалних вредности”, али очигледно имплицира такво нешто.

Међутим, победа трампистичких републиканаца овог новембра веома је упитна. Ако је америчка Демократска странка успела да им преотме победу испред носа 2020. године (што је укључивало не баш легалне трикове), онда би „прогресивне изборне технологије” могле да се понове и 2024. године. Тада ће даљи прогон традиционалних хришћана бити загарантован.

Организатори содомитског преформанса на отварању париских Олимпијских игара издали су подругљиво „извињење” милионима верника. Како су рекли, „пренели смо идеју толеранције људима и, судећи по резултатима анкета, циљ је постигнут”.

Друга је ситуација у Русији, која се већ дуже време позиционира као „барка традиционалних вредности“. У недавној прошлости, идеје одбране хришћанства остајале су у домену политичких чудака (као нпр. у случајевима константних борби против гејева коју води Виталиј Милонов или напада Наталије Поклонскаје на филм Алексеја Учитеља „Матилда” због „срамног приказивања канонизованог цара” 2017. године).

Међутим, и друге личности сада јавно говоре о одбрани вере. „Париску бесрамност” оштро је критиковала заменица портпарола Думе и бивша чланица федералне петорке странке Уједињена Русија на изборима из 2021. године, Ана Кузњецова. Истог дана када је отворена и „содомолимпијада”, грандиозни музеј хришћанства отворен је у севастопољском Херсонесу (Херсонес Тауријски је древни грчки полис на југу Крима, место крштења руског кнеза Владимира 988. године, прим. прев.), као део већег религиозног и образовног центра у колевци руског православља.

Сви западни традиционални хришћани са којим је Октагон разговарао исказали су симпатије за Русију и спремност да се преселе овде, где се трансродне транзиције не намећу деци у школама, а изругивање хришћанству може да резултује затворском казном. Могу ли ови људи да постану замена за агресивне миграције Глобалног југа у Русију, које стварају озбиљне проблеме и тензије у друштву?

Идеја „одбране вере” (при чему хришћани данас немају јавног браниоца упоредивог са нпр. турским лидером Реџепом Тајипом Ердоганом, који себе тако назива у односу на муслимане) могла би да постане моћно геополитичко оружје Москве у 21. веку.

Наслов и опрема текста: Нови Стандард

Извор: Октагон

Превод: Војислав Гавриловић/Нови Стандард

Насловна фотографија: CNS photo/Clodagh Kilcoyne, Reuters