Филип Родић: Народ њен

Признајем, опет сам читао Данас. Али урадио сам то не из слабости, него само да ви не бисте морали. И налетим тако на текст „Народе мој” србијанске Бошњакиње Сафете Бишевац која нам пореди неке карактеристике „народа свог” и народа с којим је приморана да живи (ОВДЕ). Не знам да ли је намерно желела да напише текст о бошњачкој супремацији у односу на Србе, или је то само испливало из њене подсвести, али мотив није ни битан, а на резултату сам јој захвалан.

Почела је од поређења два „свенародна” скупа. Први је бошњачки који је, како пише, „средином априла, другог дана Рамазанског бајрама” организовао шеф дипломатије БиХ Елмедин Конаковић. Други је онај српски одржан осмог јуна у Београду на иницијативу председника Србије Александра Вучића. Иако на први поглед слични, између ова два скупа постоје, како наводи, „драстичне разлике”.

„Наш, бошњачки, назовимо га ‘Бајрамски диван’ (где је ту секуларност за којом Бишевчева иначе вапи када су Срби у питању; прим. аутора), био је скромнији, ваљда зато што смо ми мали народ без снажне политичке елите, без претенциозних политичких идеја и планова”. Једном речју, овај „бајрамски” био је еманација господствености, јер они су људи скромни без претенциозних идеја и планова, осим да укину Републику Српску и потчине српски (и хрватски) народ у БиХ вољи муслиманске „већине”.

„Окупили се људи, мухабетили, диванили, онда се обратили медијима, најавили догодине следеће окупљање и вратили се одакле су дошли. Никакве свебошњачке декларације није било”, додаје. Нивеау, што би рекли. Никаква опасност за било кога, јер у питању су „добри Бошњани”.

Српско окупљање

Са друге стране – антипод овом примеру културе, одмерености, толеранције и европских вредности – поново је, по ко зна који пут демонстрација српског дивљаштва, затуцаности и заосталости. „Српско окупљање било сасвим другачије: Сабор и то свесрпски, помпа, повјесни говори, подсјећање на злочине, заклетве, пјесма, игра, ватромет, Декларација. Морају Срби свему да дају гас, јер ипак су ‘небески’ и ‘народ најстарији’”.

„Подсећање на злочине”?! То је сада спорно генерално, или само када се Срби сећају својих жртава? Да не говоримо о поспрдном помињању српске небествености и историје. Некоме чији су преци бирали земаљско уместо небеског и ко наставља традицију наравно да је то смешно, а и некоме ко се „Бошњаком” зове од 1992. наравно да мора да смета када се Срби поносе својом дугом историјом (иако неки у томе претерују). Него, је ли овакав црно-бели акварел израз толеранције и љубави, или нечег другог? „Наш бошњачки” и „ваш српски”.

Признаје Бишевчева да је Конаковић мало погрешио „јер се чини да је поменути скуп, као и неке друге прилике искористио пре свега за обрачун са својом бившом странком СДА, а и неке његове изјаве, на пример о ратној одштети од Србије, не делују реално”. Али воли га.

Види се јер се само „чини” да је скуп искористио и „неке” његове изјаве „не делују” реално. Код Срба опет ужас: „С друге стране, не мислим да се могу поредити са, на пример, Вулиновим или Дачићевим небулозама. Ништа се са тим не може поредити”. Само у Србији, што би оно рекли. Идемо даље: „Да ли Конаковић жели да буде некакав бошњачки лидер? Можда, само што ми Бошњаци немамо афинитета према таквим  појавама. Ту је разлика између нас и Срба. Између наших народа има пуно сличности, имамо и ми симпатије према јаким лидерима, али код Бошњака се некако дугорочно нису ‘примили’”.

Ту се опет прави некакав однос супремације према „ретроградним” Србима. „Ви Бошњаци” нисте имали Алију Изетбеговића и сина му Бакира (прва истински бошњачка династија)? Пре њих, сви лидери су им били странци од султана, преко Аустријанаца, до овог данашњег, Немца Кристијана Шмита. А ни Тито им се није „примио”.

„Реметилачки фактор”

Као и код већине текстова у луксембуршком листу, прави бисери долазе тек пред крај. Па Бишевчева са жаљењем констатује да се, због „српског реметилачког фактора”, вероватно неће остварити бриљантна Конаковићева идеја о прекиду полицијске сарадње са Србијом, још једним видом „агресије” на добре Бошњане. Као да полицијска сарадња у данашњем свету није нешто најнормалније. Као да у БиХ не постоји, на пример Полицијска мисија ЕУ.

Као и да у Србији не постоји канцеларија ФБИ у чијој је надлежности и БиХ. Или то опет, као и са жртвама, сме све, само не српско? Не заборавите да тај страх од сарадње са Србима иде толико далеко да Конаковићев војни алтер его Зукан Хелез забрањује да „српски хеликоптери” гасе пожаре у БиХ. Македонцима та „агресија” није сметала.

Наравно, на пристојне, европски вредносне „Конаковићеве изјаве Дачић је реаговао очекивано хистерично. Позвао на мир, а онда ‘распалио’, муџахедини, терористи и томе слично. Типично за лидера странке која је Србију увела у ратове деведесетих и власт која данас покушава да то крвопролиће представи ‘ружичасто’. Ништа Вуковар, Сребреница, Сарајево, људске ломаче у Вишеграду, ‘беле траке’ у Приједору, само српске жртве и српско херојство”.

Типично не само за лидера „ратнохушкачке странке”, него и за, на пример „Дојче веле”, државно гласило земље порекла новог бошњачког лидера Кристијана Шмита који, опет на пример, 20. јула пише о „исламистичким тенденцијама у БиХ и Санџаку” и „радикализацији муслимана”. И „Дојче веле” помиње муџахедине, терористе и томе слично.

А „ружичасто” представљање… Да ли је Бишевчева икада поменула неки злочин „добрих Бошњана” над Србима? Макар над Хрватима? Или помиње само бошњачке жртве и бошњачко херојство? На пример, херојство Насера Орића. О Орићу је писала под насловом „Балканска душа” (19. јул 2023) тврдећи да „медији под контролом власти покушавају да убеде јавност да Насер Орић и Денис Бећировић, ‘прете’ Србима и Србији”. Где добри Насер да прети Србима, јесте ли ви нормални?

 

Наслов и опрема текста: Нови Стандард

 

Извор: Новости онлајн

 

Насловна фотографија: Tanjug/Marko Đoković