Немања Девић: Све је ово један велики глибовац?

Легенда каже да се шумадијско село Глибовац некада звало Салевац, а када се у њему некакав турски паша до тад суверено јездећи у коњским колима неочекивано „заглибио“ у блату – проклео је место и назвао га глибом и глибовцем. Испрва шаљиво, име се раширило, одомаћило, потиснуло старо и остало присутно до данашњих дана.

У Глибовцу се родио један од највећих јунака Првог српског устанка, његов несуђени вожд и Карађорђев војвода Станоје Главаш. И по њему је, као симболу јунаштва у борби за ослобођење, палог тек након једне погане издаје 1815, село било дуго препознатљиво.

Онда се средином 20. века појавио Влаја из Глибовца. Као неки пророк, за кога се није знало ни одакле долази ни куда иде, Влаја песник, како се сам представљао, у годинама после великих ратова улазио је у путничке возове, од Словеније до Македоније (истина најчешће на прузи Београд-Ниш), декламовао своје песме у десетерцу и продавао песмарице за динар.

Иако ове песме нису заступљене ни у једној антологији песника наиваца, није било града на мапи Југославије у ком се нису прошириле песмарице Влаје из Глибовца. Не толико због уметничке вредности његових песама, које су често биле збрда-здола склопљене риме, колико због шаљивог и слободног стиха у времену ригидних и неслободних.

И у времену путника треће класе, о којима је с много топлине писала Десанка Максимовић:

„Ту мирише понеко на ракију, на бели лук и чашу вина,

понеко ми на ногу стане; али ту се сапутници не гледају са нечовечних висина,

поштују се туђе сиромаштво и туђе ране.

Ако се гласно насмејем у трећој класи, нико ме не сматра за неваспитаног и луда,

Ту су сви рођачки расположени и једнаки готово као на дан страшног суда.“

Влаја из Глибовца је био ратни војни инвалид из Првог светског рата, који је и у позним годинама на прсима носио Албанску споменицу. На његовом примеру очитавала се она стара: да богат у рату даје волове, а сиромах синове. Поред његових рана у Првом светском рату, у Другом светском рату Влаја је остао без сина. Једни су тврдили да је песник са југословенске железнице јуродив, други да је прозорљив, али су сви били сложни у томе да се ради о неприкосновеном мајстору песничке наиве.

Млади су волели његове еротске песме, налик на оне из Вуковог „Црвеног бана“, војници, међу којима је био посебно популаран, тражили су му да декламује своја полусатирична сећања из рова; они са маргине могли су да засузе уз његове стихове о маћехи и сирочићима, а они са ратном траумом наизуст су знали његову песму „На Кордуну гроб до гроба“.

Влајине песмарице имале су по десетак страница, и свака од њих штампана је у тиражу од по 20-25.000 примерака. Истраживања показују да је сачинио неколико хиљада песама, дотичући се покаткад и важних политичких догађаја. И то је Влају скупо коштало: у првим послератним годинама (након 1945) његове песмарице биле су забрањене, а дуго након тога више није могао ни да објављује нове. Иако је завршио у беди и на маргини (умро је 1967), поједини афоризми песника из воза треће класе претрајале су наизглед несаломиве властодршце, а могло би се рећи да су кроз њих настајале и мале пукотине, кроз које је улазио чист ваздух који је мирисао на демократију.

До данас, као симбол једног времена, остао је и Влајин убојити стих: „Сиђи са власти, да меримо части!“

Влајину славу као најпознатијег Глибовчанина међу Србима нису помрачили ни многи потоњи уметници, професори и политичари поникли у овом селу. Тек недавно добио је конкуренте на том месту. Прво му се, баш на уметничком плану, испречила нелинеарна и интелектуално разбарушена Ана Ђурић Констракта. Зашто она? Па зато што је и Констракта, иако привремено прихваћена као икона Друге Србије, једним делом своје породице пореклом из Глибовца. Одавде је, када је музичарка представљала Србију на Евровизији, и РТС извештавао уживо, а мештани су ватрено навијали за своју земљакињу.

И Констракта се селу одужила лепим речима, како говорећи са пијететом о својој баба Десанки из Глибовца, тако и што је у току такмичења обзнанила жељу да уколико победи жели да Евровизију доведе – у Глибовац. Чиме је (уз посету патријарху), заправо и срушила своју потенцијалну бисту у алеји заслужних другосрбијанаца.

Констракта није довела светско музичко такмичење у шумадијско село, а судећи какве су све појаве учествовале и побеђивале на њему у наредним годинама, можда је и боље што није. Глибовац се и без тога опет нашао у жижи интересовања домаћих медија, будући да је ово место изнедрило неколико ликова из политичког миљеа, који прете да помуте славу и Констракти и Влаји песнику, а можда чак и Станоју Главашу.

Како сад то? Тако што су из овог села потекла чак три народна посланика у актуелном сазиву Народне скупштине Републике Србије. Сложићемо се, ваљда, да је реткост у Србији да и из једног града – седишта округа дође више народних посланика, а некмоли да то може да буде случај када је у питању село од неких 1.700 становника.

Све је почело на „Данима Станоја Главаша“. То су оне летње сеоске манифестације заоденуте у обланде културе којима обилују локалне средине, а у којима централни догађаји буду концерти народних певачица и окретање вола на ражњу. Ипак, манифестација у Глибовцу била је замишљена другачије, па се поред наведеног, поготово у првим годинама акценат стављао на традиционална такмичења у рвању, надвлачењу конопца, бацању камена с рамена, скоку у вис и даљ.

У том првом такмичењу, одржаном пре 20 година, домаћини из Глибовца били су фаворити, али нису успели да извојују победу и освоје главну награду – печено прасе. Због тога су били кивни и неки од њих, млади и јаросни, безмало су заметнули кавгу са конкурентима (и победницима) из оближњег села. Ту су се истицала два брата, познати земљацима под именом Кекс и Кена. Потписнику ових редова, тада само посматрачу догађаја, огорчена браћа изгледала су витално, увежбано, правдољубиво, спремно да се нађу у победничким редовима ма ког спортског тима у ком тренирају. Но судбина је хтела да су обојица ускоро прешли на терен политике – и ту ова прича добија свој трагикомични обрт, гори него у каквој песми Влаје из Глибовца.

Само две-три године после сеоског вишебоја, Кекс је постао председник општинског одбора тада највеће, владајуће странке, а годину иза тога и председник матичне општине. Није издржао читав мандат на власти, када је 2010. после унутарстраначких обрачуна смењен, а у супротном табору нашао му се – и брат и некадашњи саборац Кена.

Кена је такође брзо напредовао, па је после 2012. и сам наследио буразера на месту председника општине, да би касније аванзовао и као народни посланик. Показао се као харизматичан, спреман да брзо учи. Са политичким противницима био је оштар и прек. Са колегама из странке срдачан, да би уз њихову подршку постао и нагло амбициозан. У једном интервјуу, чак је изјавио да себе види на највишим политичким функцијама, чак можда и на месту председника Србије. Када је странка којој је припадао 2012-2013. изгубила власт, Кена јој је остао одан, мада је у неколико наврата мењао страну међу зараћеним фракцијама. Председник општине остао је све до 2016, дуго одолевајући (не увек легитимним) покушајима смене са ривалима у успону. Он им је узвраћао са ништа мање довитљивости, кандидујући једном приликом и лажног Тому Николића на локалним изборима, ког је само 50-ак гласова делило од цензуса, а таман довољно одузело другој листи са истим именом… Тек 2020. је престао да буде “демократа“ и основао је нешто што се зове Српска левица.

На Кену су, уочи и након смене са позиције председника општине, просипани разни вербални рафали из (про)режимских медија, па је након афере са наводно енормном свотом општинског новца утрошеном на куповину пива, и скупштинског дуела са тадашњим премијером (2016), био прозван Хајне-Кена.

Али на српској политичкој сцени, показало се и на овом примеру, врана врани очи не вади. Од последњих парламентарних избора, Кена је опет народни посланик, али не ни своје прве, ни друге странке, већ тренутне владајуће (и највеће) партије.

Са истим жаром са којим је ратовао против напредњака, последњих месеци се обрачунава са својим бившим саборцима и некадашњим страначким шефом, а неутралном гледаоцу који бар мало прати или бар мало памти на тему домаће политичке сцене, остаје да буде забезекнут овим политичким заокретима од 180 степени.

Но то је само први народни посланик из Глибовца у Народној скупштини Републике Србије. Други је, тачније друга, са исте листе, и то је, бар људи тако кажу, једна фина докторка – дефектолог. А трећи посланик из Глибовца је – па онај под надимком Кекс, логично је. По добром српском обичају, он није пратио политички развој свог брата. Он је, када је некадашња велика владајућа странка пала с власти и разбила се на фракције, најпре отишао у ону која се многима чинила као најперспективнија. Десни центар, међународна сарадња, председник бивши шеф српске дипломатије, који намигује и Кинезима и Американцима. И Кекс се ту снашао и испрва заузео у странци врло високу позицију. Но и он је затим доживео и трећи трансфер, и на последњим изборима, у оквиру једне мале партије, нашао се на листи највеће опозиционе, анти-насилне листе…

На крају једне овакве приче, о месту симболичног назива из ког потичу три посланика, од чега су два брата у две партије, требало би да стоји напомена да су личности, надимци и алузије измишљени. Ипак, то није тако. Све ове приче су тачне и проверљиве, једнако као и оне о Главашу, Влаји песнику и Констракти.

Ако је за тебе, читаоче, све наведено непрепознатљиво у твојој средини, онда постоји шанса да овакве опоре приче имају само локални карактер, мада би и такве могле да буду инспирација неком новом Нушићу. Ако ли их налазиш и у својој околини, сличне, исте, па и горе, онда је српски политички систем тешко оболео, а политичка сцена испуњена прелетачима који онемогућавају суштинске реформе. И можда постоји опасност да све око нас постане само један велики Глибовац. Са малим или великим „г“.