ЉИЉАНА ЧОЛИЋ: ОНИ СУ ЖИВИ, А ДА ЛИ СМО МИ?

 

Ових дана често ми долази у сећање давнo одгледани филм Мисија (The Mission, 1986, режија Роланд Џофи, сценарио Роберт Болт, главни глумци: Роберт де Ниро и Џереми Ајронс).
Половином XVIII векa, у јужномеричку џунглу долази отац Габријел, језуитски свештеник, с намером да локално домородачко становништво Гуарана преобрати у хришћанство. Заједно са својим монасима, којима се касније придружује и озлоглашени бивши португалски трговац робљем и братоубица Мендоза, своју мисију обавља са задивљујућем резултатима. Међутим, политичка ситуација се мења и споразумом колонијалних држава Шпаније и Португалије, управу над овим областима преузимају Португалци. За разлику од претходних освајача, они на староседеоце Гурана гледају као на животиње и робље. Ватикан шаље кардинала Алтамирана, да испита ситуацију и одлучи о даљој судбини мисије. Кардинал, упркос одушевљењу оним што је видео, предлаже да се Гуаране повуку са територије на којој живе вековима, а мисија оконча свој рад, како не би дошло до распада католичке цркве

Домороци одбијају кардиналов предлог. Мисионари одлучују да остану уз своју паству но, међу њима искрсавају разлике у погледу начина отпора. У одсудном тренутку напада здружене шпанске и португалске војске, Родриго Мендоза предводи оружану одбрану Гуарана, а Отац Габријел са преосталим народом креће у процесију, у сусрет нападачима, држећи у рукама реликвијар са светим даровима.

Комплетно братсво и велики број домородаца пада на бојном пољу, али на крају група преживелих девојчица и дечака долази да понесе оно што је од употребних предмета и реликвија преостало, како би наставили путем својих родитеља и предака.
Као епилог, на шпици се појављује текст из Светог Јеванђеља по Јовану: “И светлост светли у тами, и тама је не обузе.“(Јн. 1:5)
У свим епохама и искушењима, бојевима и окршајима, робовањима и победама – за веру и Српсто – страдало је на стотине и стотине хиљада јунака и голоруке чељади чији тачан број само Господ зна. Међу њима је наравно бивало безброј свештеника и монаха који нису хтели да буду иза, већ увек уз свој народ, а често и испред њега.
Сетимо се светог владике Тедора вршачког ког су Турци 1594. године живог одрали зато што је стао на чело своје пастве у побуни против турског зулума.

Примерима мученичке кончине наших архијереја, јереја и монаха који су одбили да се потурче, покатоличе, признају бугарску егзархију, обилује наша повесница. Њима се посвећују књиге и научни радови, а често цитирају речи које је према предању изговорио свети ђакон Авакум кад су га заједно са светим игуманом Пајсијем 1814. године Турци водили на погубљене: “Срб је Христов, не боји се смрти.“

У новије време прибројани су диптиху светих српски архијереји новомученици страдали од усташке или “братске“ комунистичке руке: Варнава Настић, Јоаникије Липовац, Петар Зимоњић, Платон Јовановић, Доситеј Загребачки, Рафаило Шишатовачки и Сава Трлајић.
Патријарх Варнава Росић преминуо је 1937. године под неразјашњеним околностима, након што се супротставио конкордату. Његов наследник на трону, патријарх Гаврило Дожић и свети Владика Николај Велимировић били су утамничени у логору Дахау зато што су се противили потписивању Тројног пакта. Преподобни ава Јустин је добар део свог живота провео у кућном притвору, а само милошћу Божијом избегао ликвидацију.
Може ли ико данас рећи да су они мртви. а ми живи само зато што још увек ходамо по овој нашој напаћеној српској земљи . Пре ће пре бити онако како кардинал Алтамирано на крају филма извештава папу: “Ваши свештеници су мртви, а ја сам жив. У ствари, ја сам мртав, а они су живи…“
И још нешто: Када Родриго Мендоза одлучује да одступи од монашког типика и и лати се оружја, одлази код старешине мисије, оца Габријела да затражи благослов, отац Габријел му одговара: “Ако си у праву имаш Божији благослов, а ако ниси, мој благослов ти ништа не значи.“
Филм Мисија заиста подстиче на размишљање.

Љиљана Чолић