Комнен Бећировић: Ловћен као највиша мјера

Ловћен је од раног дјетињства, па кроз цио живот, саставни дио бића милиона Срба, тиме што на њему почива прах творца Горског вијенца, тог модерног српског Јеванђеља, које се на Ловћену и под Ловћеном такође дешава. За Ловћен знам одкад и за себе. Прво сам лик Ловћена урезан на гуслама, затим у школским књигама и на свједочанствима видио, прије но сам га, већ одрастао, једном са Цетиња, и стварно угледао. За два-три дана те далеке позне јесени, проведена код стрица ми Душана у нашој старој престоници, најчешће сам поглед управљао ка Ловћену, који се повремено, кроз силне облаке и громове, у свом величанству указивао, што је у мени представу о Ловћену, као о некој митској планини само појачавало.

Међутим већ сам био у зрело доба зашао, прилично свијета прошао и упознао кад сам, љета 1969, први пут на Ловћен изашао. Дохитао сам из Париза гдје сам већ неколике године боравио, ношен колико жељом да, најзад, видим Ловћен, толико и подстакнут зебњом да би се чудовишни наум који су зле силе против Ловћена тада увелико плеле, могао остварити.

Ловћен је био једна од оних вриједности мога рода, којима сам се пред страним пријатељима хвалио и поносио. Хтио сам, дакле, да видим Ловћен у његовој слави и љепоти, прије но што оне буду разорене, а ми те славе и љепоте лишени. И добро сам учинио, јер би ми живот, ма колико да сам Божјих и људских дјела на земљи видео и њима се напојио, без тог ходочашћа на Ловћен, сиромашнији остао.

Дешава се да, при сусрету са стварима и бићима чију смо визију дуго у себи носили, доживимо извјесно разочарање, што тог јарког јулског дана, кад идох на Ловћен, није био нимало случај. Напротив, јава не само да је испуњавала мој сан и моју представу о Ловћену, већ их је увелико превазилазила.

Сјај, љепоту и величанство тог ходочасног дана, подијелих са ујаком ми Синаном Драгићем који је, мир пепелу његовом, на антисрпском распећу народа, у Српству истрајао, и са Момиром Војводићем који је своја пјесничка надахнућа тада у прве збирке уобличавао. Примисмо се, испред подне, уз ловћенске висине, освајајући бескрај око нас, затим, врлетном подзиданом стазом уз сам Језерски врх, док се пред нама, на благом узвишењу насред косе, не појави, као чудесна лађа ту пристала из бескраја, кружна црквица сливена од ловћенског камена, задужбина Владичина.

Тек касније ћу сазнати да је слична на Господњем гробу. У камену, природно никла из каменог врха, као његова круна, замало да се огласи и пропоје платонском хармонијом сфера чији облик имаде.

Приступисмо и поклонисмо се гробу који чува мало праха човјека чија слава испуња поднебесје. Замишљам како кроз олтарски прозор, зора и прво сунце, док је још тама у низинама, походе гроб Владичин или како га, кроз отворена врата, залазеће сунчане луче умивају. Владика је био миљеник божанског и васионског бескраја у који је одатле понирао. У цркви, као и вани, осјетих се као на граници неког откровења.

Заиста, све је на Ловћену, и природа, и историја, и судбина човјека који ту почива, попримило видове највишег величанства. Помислих на сличан дан у сунчаној вјечности, у који је, похођен највишом тајном, млади владика овдје изашав и куцнув својим архипастирским штапом о камен гдје му је сада гроб, зачуђеним Црногорцима у његовој пратњи, рекао: “Кад умрем, овдје ћете ме закопати”. Ускоро је ту и капелу-гробницу подигао, и шест година је са Цетиња гледао.

Учини ми се за тренут, док вјетар повијаше ријетку високу траву између крша, као да видим далеке ратнике посједале, као попадало јато орлова, по том стијењу, како вијећају највише вијеће о достојанству човјека и судбини народа.

Такође, као да чух побожни ромор покољења ходочасника, што из свог Српства, кроз вријеме овдје долазише да се поклоне земном праху свог највећег пјесника и пророка. Али ме не остави ни мисао на зло које се спрема против толико светости, смисла, чистоте и љепоте. И зарекох се да ћу их, у оквиру својих могућности, бранити. Још рекох себи, знајући упорност у злу наших непријатеља: ако не могне да се Ловћен спасе, нека се широм свијета његово име пронесе и прослави. Ми Срби, ионако, живимо од Косова, више царством небеским, него земаљским.

Као у заносу, сиђосмо у заранке на Цетиње гдје нађосмо Ника Симова Мартиновића, ојађеног пакленом намјером против Ловћена, али он се, у својој честитости, још надаше да неће бити те руке која ће на Ловћен и на његову светињу, моћи посегнути. Ма колике муке да је од злих људи био огризао, Нико бијаше, као библијски Јов, у својој вјери у људе и у велике ствари, постојан остао. Растасмо се тек кад се распаљена небеса изнад Ловћена почеше стамњивати и прве звијезде указивати. Било је то наше прво и посљедње виђење, као што је то било моје прво и посљедње ходочашће на Ловћен. Нико Мартиновић, као и други велики човјек тога поднебља, Петар Лубарда, неће трагедију Ловћена моћи дуго преживјети.

МЕТАФОРА ОПШТЕГ СРПСКОГ СТРАДАЊА

Вратих се у Париз пијан од завичајних морачких и ловћенских небеса. Али током јесени, лоше вијести о Ловћену, почеше пристизати да би, крајем године, стигла и Брозова објава рата светој планини, «неопозивом» одлуком ондашњих цетињских моћника, да се поруши највиши гроб, уништи највише знамење, погази највиши завјет, наруши највиши мир и склад, наружи величанство, затре памћење и осакати нам душа, а свете мошти отму храму и вргну, као и пут к њима, у јаму и таму…

Само Броз, савршен и неисцрпан у злу, могао је да са својима смисли и направи толику покару и помаму.

Отада, па ево два десетљећа, моја борба за Ловћен и моја патња, као и патња милиона Срба, за њим не престају. Ловћен је, страдањем храма и праха Његошева, постао метафора општег српског страдања у ХХ-oм вијеку, наш други Врачар. Стога идеја да се садање стравило на Ловћену разгради и, умјесто њега, свети храм сагради, утолико природнија што се ту храм одувијек налазио.

Треба безусловно вратити вјечни изглед и смисао Ловћену, његову првашњу славу и љепоту. Јер само такав Ловћен може да буде највиша мјера сваког Србина, посебно сваког Црногорца достојног тога имена.