Зоран Чворовић: Да ли је мир у Украјини на видику?

Да ли Орбанова „мировна турнеја” показује да се Европа спрема за победу Доналда Трампа на председничким изборима у САД? Трамп тврди да ће зауставити украјински сукоб чим дође на власт. Да ли му Русија верује?

Насупрот слици са фронта, где се оружана дејства не само не стишавају, већ ескалирају услед вишемесечне континуиране руске офанзиве, јул су обележиле бројне међународне мировне иницијативе.

Непосредно након што је Мађарска првог јула преузела шестомесечно преседавање Европском унијом, Виктор Орбан је током седмодневне турнеје разговарао са свим кључним актерима без којих по његовом схватању не може доћи до заустављања оружаних дејстава у Украјини (ОВДЕ). Тако је мађарски премијер најпре имао разговоре са Зеленским и Путином, како би у непосредним контактима с њима сазнао да ли постоје могућности да у блиској будућности дође до престанка оружаног сукоба и започињања мировних преговора (ОВДЕ).

Своје утиске са разговора у Кијеву и Москви Орбан је потом пренео онима спољним актерима који су по његовом разумевању ствари незаобилазни код проналажења решења за овај оружани конфликт. Стога је после Москве посетио Пекинг, где је разговарао са кинеским председником Сијем, да би потом на маргини самита НАТО пакта у Вашингтону о резултатима своје мировне мисије обавестио турског председника Ердогана, а на крају је на Флориди о свему разговарао са председничким кандидатом републиканаца Доналдом Трампом (ОВДЕ, ОВДЕ).

Орбанов извештај

Иако су председник Европског савета ЕУ Шарл Мишел и комесар ЕУ за спољну политику и безбедност Жозеп Борељ изјавили да Орбан нема мандат Европске уније за вођење било каквих преговора са Русијом (ОВДЕ, ОВДЕ), мађарски премијер је након завршене мировне турнеје Шарлу Мишелу поднео извештај (ОВДЕ). У њему Орбан констатује следеће:

стране у сукобу решене су да наставе рат и стога се у наредним месецима може очекивати ескалација;
као посредници у потенцијалним мировним преговорима Кијева и Москве требало би да учествују ЕУ, САД и Кина, као „глобални играчи”, и Турска као значајан регионални лидер и једина држава која има позитивно искуство посредништва у преговорима Москве и Кијеве с почетка ратног сукоба 2022. године;
Кина ће наставити да се залаже за прекид оружаних дејстава и започињање мировних преговора, а ангажованост званичног Пекинга на том пољу повећаће се у мери у којој се буду реално повећавале шансе за успешни завршетак рата у Украјини;
док траје предизборна кампања у САД не би требало полагати наде у већу америчку подршку мировним иницијативама око Украјине, али да би у случају победе Доналда Трампа на председничким изборима он већ у првим данима изашао са предлогом мировног решења за Украјину;
од Трампа се може очекивати да превали на Европску унију терет финансијске подршке Украјини и да би стога ЕУ требало да преиспита садашњи свој однос према украјинском конфликту, који није ништа друго него „копија војне политике САД”.

Полазећи од таквих оцена, Орбан је председнику Европског савета ЕУ предложио да Брисел покрене дијалог са Кином на највишем политичком нивоу о условима будућих мировних преговора и да Брисел истовремено одржава постојеће политичке односе са Кијевом, али и да успостави директне дипломатске контакте на највишем нивоу са званичном Москвом. Истовремено, мађарски премијер је предложио Шарлу Мишелу да Брисел започне координирану дипломатску акцију међу државама Глобалног југа како би их придобио за своју мировну иницијативу, чиме би „трансатлантска заједница” изашла из постојеће „глобалне изолације” када је у питању рат у Украјини.

Такав Орбанов закључак свакако има везе са фијаском мировне конференције коју је Колективни запад у јуну организовао у Швајцарској (ОВДЕ). Према писању шпанског Ел Паиса, Орбан је наводно мимо наведеног јавности доступног извештаја обавестио Шарла Мишела још и о томе, да Путин и Си рачунају да се преговори између Москве и Кијева могу одржати крајем 2024. године (ОВДЕ).

Независно од јавних ограђивања бриселских званичника, као и независно од Орбанове вишегодишње политике солирања и контрирања Европској унији, стиче се утисак да мировна турнеја мађарског премијера није у потпуности плод његове импровизације. То потврђује наведени завршни извештај председнику Европског савета, а посебно изјава генералног секретара НАТО Јенса Столтенберга, да је Орбан информисао руководство западне војне алијансе о преговорима у Москви, те да ће се на 75. самиту НАТО у Вашингтону вероватно размотрити резултати његове посете Москви (ОВДЕ).

Не зна се да ли је Орбанова мировна мисија заиста била предмет анализа на НАТО самиту. Зна се, међутим, да је у Декларацији са овог самита Русија поново означена као страна агресор у украјинском ратном конфликту и као „најзначајнија и непосредна претња” за безбедност држава чланица НАТО пакта. Осим тога, НАТО је према Декларацији одлучан да и даље војно помаже Украјину, чија борба за „независност, суверенитет и територијални интегритет у међународно признатим границама непосредно помаже евроатлантској безбедности”.

Уз то, у Декларацији се будућност Украјине директно везује за њено чланство у овом војном блоку. Што се Кине тиче, она се у овом НАТО документу означава као претња постојећем међународном поретку, а нарочито када се узме у обзир стратешко партнерство између Пекинга и Москве (ОВДЕ).

Иако су овакви ставови из Декларације директно супротстављени основним принципима нове политике према украјинском конфликту, коју је Виктор Орбан предложио у поменутом извештају председнику Европског савета, Мађарска је у Вашингтону у потпуности подржала такав документ. Испада да је Столтенберг био у праву када је пре јубиларног вашингтонског самита на конференцији за штампу на којој је коментарисао најновију Орбанову мировну мисију, на констатацију једног новинара да Мађарска не дели позицију НАТО пакта у украјинском конфликту, одговорио да се „Мађарска слаже са већином ставова НАТО по питању ратних дејстава у Украјини” (ОВДЕ).

Није прошло ни 15 дана од завршетка Орбанове мировне мисије, а уследила је још једна неочекивана дипломатска посета са истим мировним циљем. Министар иностраних послова кијевског режима, Димитрије Кулеба, дошао је 23. јула у тродневну посету Пекингу, што је уједно била и прва посета једног кијевског званичника Кини од почетка Специјалне војне операције. Ова посета делује нарочито неочекивано када се зна да се Владимир Зеленски још у мају ове године у интервју једном медију из Централне Азије жалио да је „не једном позивао на сусрет” господина Сија, али да су такви његови позиви остајали без одговора (ОВДЕ).

Према саопштењу кијевског Министарства иностраних послова главна тема разговора Кулебе и његовог кинеског колеге Ван Јиа било је „тражење путева за престанак агресије Русије и могућа улога Кине у постизању стабилног и праведног мира” (ОВДЕ). Према писању московског Комерсанта, кинеска страна је врло штуро прокоментарисала Кулебину посету, истичући своју сталну приврженост миру и „дајући подршку учвршћивању консензуса у међународној заједници и заједничком тражењу реалних путева регулисања кризе политичким методама” (ОВДЕ).

Зашто баш сада?

Поставља се питање шта је стварни циљ свих ових јулских дипломатских мисија, колико су оне међусобно повезане, зашто је до њих дошло баш у овом тренутку, те какав је њихов реални домет?

У руским медијима активирање мировних иницијатива у јулу најчешће се објашњава тиме да је, с једне стране, већ крајем јуна постало извесно да су изгледи Доналда Трампа да победи на председничким изборима 5. новембра озбиљни, а да је он, с друге стране, више пута током кампање изјављивао како ће у случају повратка у Белу кућу зауставити рат у Украјини (ОВДЕ, ОВДЕ).

Да ће Трамп изаћи са мировним предлогом одмах након председничке инаугурације недавно је у интервјуу „Фокс њузу” потврдио и Трампов кандидат за потпредседника САД, Џеј Ди Венс (ОВДЕ). Из угла тезе која појаву изненадних јулских мировних прединицијатива повезује са могућом победом Доналда Трампа на америчким председничким изборима, делује логичним и избор Трампу врло наклоњеног Виктора Орбана за главног посредника у фази прелиминарног сондирања спремности званичног Кијева и Москве за мировне преговоре.

Уочи саме Кулебине посете Пекингу дошло је, 19. јула, и до телефонског разговора Владимира Зеленског и Доналда Трампа и то на иницијативу Зеленског. Трамп је тај разговор оценио као добар, наглашавајући да је Зеленском рекао да рат мора да престане и да Украјина не може да победи државу која има милионе мина и хиљаде тенкова и чија је војска у прошлости победила и Наполеона и Хитлера (ОВДЕ). Према Зеленском, током телефонског разговора договорено је да се он и Трамп и лично сретну како би размотрили начине решења сукоба са Русијом (ОВДЕ).

Управо тих дана Зеленски је у јавности изашао са идејом организације мировног самита у новембру ове године – на који би била позвана и делегација Русије – што је супротно указу који донео кијевски режим, а који забрањује било какве преговоре са званичном Москвом. Зеленски је том приликом ублажио и претходне ставове када су у питању услови под којима би дошло до прекида ратних дејстава.

Док је раније стално истицао како до преговора може доћи тек након повлачења руских трупа на границе од пре фебруара 2022. године, сада је започињање мировног процеса по први пут довео у везу са спремношћу западних савезника да војно, финансијски и политички подржавају рат кијевског режима. С једне стране, Зеленски се пред новинарима жалио да та помоћ сада није довољна за победу над руском војском, али је, с друге стране, показао спремност да у таквим условима започне мировне преговоре са Кремљом.

По мишљењу бившег америчког амбасадора у Кијеву, Џона Хербста, нови приступ Зеленског је заправо слање сигнала потенцијалној Трамповој председничкој администрацији (ОВДЕ). У међувремену је и председник Комитета за међународне послове кијевске Раде, Александар Мережко, изјавио да се украјинске власти не мешају у америчку унутрашњу политику, те да за њих неће бити шок евентуална победа Трампа (ОВДЕ). Заменик директора програма за Европу и Евроазију у британском Четем Хаусу (Chatham House), Орисја Луцевич, у новој спремности Зеленског на преговоре с Московом види поруку упућену земљама Глобалног југа (које су одсуствовале са јунског мировног самита у Швајцарској) да званични Кијев није препрека за започињање мировних преговора (ОВДЕ).

Припрема за Трампа

У дану Кулебине посете Пекингу, дошло је до још једног занимљивог сусрета који потврђује тезу да се озбиљно ради на припреми терена за мировне преговоре. Наиме, Владимир Зеленски је 23. јула у Кијеву примио државног секретара Ватикана кардинала Пјетра Паролинија, а Ватикан се од почетка ратне фазе украјинског конфликта редовно нуди да буде посредник у мировним преговорима.

Том приликом Зеленски и кардинал Паролино разговарали су о начинима да се дође до „праведног и стабилног мира” (ОВДЕ). Једном речју, Кулебина посета Пекингу стоји у вези са спремношћу Зеленског да крајем године ступи у мировне преговоре с Москвом, а ова се изненада појавила под притиском новог односа снага у америчкој председничкој предизборној кампањи.

Ако је могућа Трампова победа подстакла Орбана да организује мировну турнеју и предложи бриселским званичницима промену приступа украјинском рату, а Зеленског да јавно ревидира досадашњи однос кијевског режима према условима преговора са Москвом, тада постаје актуелно питање садржаја Трампове мировне понуде. Зато је Владимир Путин 4. јула поздравио Трампову спремност да заустави рат у Украјини, али је истовремено нагласио како му није познато како он мисли да то учини (ОВДЕ).

Иако се може основано претпоставити да ће се о детаљима Трампове будуће мировне понуде поузданије знати после његових дебата са Камалом Харис, као и након дебата републиканског и демократског кандидата за потпредседнике САД, људи блиски Доналду Трампу већ излазе у јавност са предлозима мировних планова за украјински конфликт.

Тако су два кључна Трампова саветника у области безбедности из времена његовог првог председничког мандата, Кит Келог и Фред Флејц, крајем јуна изјавили да су Трампу представили свој план за мировно решење украјинског конфликта. Пре свега, он предвиђа престанак ратних дејстава по садашњој линији фронта и потом повратак под власт Кијева региона које је Русија присајединила, али дипломатским путем. (ОВДЕ, ОВДЕ).

Недавни избор Џеј Ди Венса као кандидата републиканаца за потпредседника САД био је повод да се у појединим америчким медијима изађе са тезом да се у случају Трампове победе, а с обзиром на ранију Венсову резервисаност према кијевском режиму, може очекивати да ће Трампова администрација изаћи са мировном понудом у којој би Русија задржала контролу над територијом четири области коју би у моменту започињања преговора ефективно контролисала (ОВДЕ). Поједини руски медији су на сличан начин пропратили избор Венса за републиканског кандидата за потпредседника САД (ОВДЕ).

Непромењена политика

Сумње да евентуална Трампова победа неће бити у духу наратива „Трамп ће предати Украјину”, који су, по речима Олега Царјова, ширили амерички медији како би у предизборној кампањи додатно компромитовали Трампа, потврдио је ауторски чланак двојице некадашњих Трампових врло блиских и утицајних сарадника – бившег државног секретара Мајка Помпеа и Трамповог главног саветника у председничким кампањама 2016. и 2020. Дејвида Урбана – објављеног 25. јула у Вол стрит џорналу (ОВДЕ). Према плану Помпеа и Урбана прекид ратних дејстава по садашњој линији фронта пратило би следеће:

непризнавање територијалног проширења Русије у Украјини, по моделу по коме САД нису никада признавале прикључење прибалтичких територија СССР;
максимално наоружавање кијевског режима свим врстама оружја без икаквих ограничења, као и јачање украјинске наменске индустрије, а све у финансијској форми ленд-лиза укупне вредности од 500 милијарди долара;
увођење реалних санкција против Русије, уместо садашњих половичних и формалних казнених мера;
јачање капацитета НАТО пакта подизањем обавезног процента за одбрану у буџетима држава чланица са садашњих два одсто на три одсто БДП-а;
учлањење Украјине у НАТО и ЕУ;
потпуно потискивање Русије са светског енергетског тржишта (ОВДЕ).

Наведени ауторски чланак Мајка Помпеа и Дејвида Урбана изазвао је у Русији ових дана велику пажњу. Прессекретар Кремља Димитриј Песков прокоментарисао је овај чланак речима да званична Москва „никада није имала илузија”, а Трампа је назвао „представником политичке елите САД, која у овом моменту сва пати од тоталне русофобије”. Песков је такође приметио да је увођење масовних санкција против Русије започело за време Трамповог председничког мандата (ОВДЕ).

За разлику од Пескова, Лавров је одбио да коментарише чланак Помпеа и Урбана, примећујући како са стране Запада стиже у последње време обиље мировних идеја, пошто су схватили, с једне стране, да не могу да рачунају на пораз Русије, а с друге су увидели бескорисност Зеленског и његовог режима. Лавров је приметио како садашњи позиви Запада Русији да покаже конструктивни приступ у проналажењу путева за достизање мира заправо значе капитулацију Русије. Русија ће, међутим, реализовати све циљеве Специјалне војне операције (ОВДЕ).

Имајући у виду чланак Помпеа и Урбана, политиколог и професор Дипломатска академије (МГИМО) Министарства иностраних послова Русије, Алексеј Зудин, у изјави за Известију истакао је да Трамп, уколико буде изабран за председника САД, „неће отказати помоћ Украјини”. За Трампа је важно да се САД усредсреде на борбу са Кином, а управо тај главни циљ диктира да Русија војним ангажманом у Украјини буде спречена да у пуном обиму пружи подршку Кини у њеној конфронтацији са САД (ОВДЕ).

Поводом објављивања ауторског чланка Помпеа и Урбана, познати руски аналитичар, дугогодишњи депутат Јединствене Русије и доктор економских наука, Јелена Панина, оцењује да се ради о „реалном плану Трампа”, који је по њој „доследни лобиста америчког војно-индустријског комплекса”, а пошто војно-идустријском комплексу САД рат у Украјини доноси баснословну зараду, од Трампа не треба ни очекивати некакву мирољубиву политику. Уместо да чека ултиматум новог председника САД, Русија би, према Паниној, већ сада требало да подигне улог у целокупној ратној игри са Западом око Украјине (ОВДЕ).

Ни заменик директора Института Заједнице независних држава, Игор Шишкин, нема илузија када је у питању Доналд Трамп. Иако се идеолошки чини ближим данашњој Русији, он ће, по Шишкину, захтевати њену капитулацију. Као што су „немачки радници 1941. године заборавили на пролетерску солидарност” и Трамп је „у борби са либералним глобализмом поставио интересе америчке државе и националног капитала изнад општих интереса” (ОВДЕ).

Ипак, поједини руски аналитичари не доводе обавезно у везу најновији план за Украјину из пера Помпеа и Урбана са Доналдом Трампом и то већ због саме чињенице да је Мајк Помпео пред крај прошлог Трамповог мандата овом заправо „забио нож у леђа” тражећи његов опозив (ОВДЕ, ОВДЕ). Имајући у виду оно што је Виктор Орбан рекао након сусрета са Трампом – да ће детаљи Трамповог мировног плана за Украјину, ипак, бити познати тек када и уколико буде постао председник САД (ОВДЕ) – најближе истини чине се оне оцене руских аналитичара које у плановима, какав је и најновији Помпеа и Урбана, виде заправо неку врсту прелиминарног притиска на Трампа од стране, пре свега, америчког војно-индустријског комплекса, као и од стране кијевског режима.

Агенда 47

Тако политиколог Владмир Корнилов указује на чињеницу да је други коаутор чланка из Вол стрит џурнала, Дејвид Урбан, представник БГР групе (BGR) – која је један од крупнијих лобиста Украјине – а са којом је кијевски режим на челу са Порошенком закључио уговор 2017. године у време првог Трамповог председниковања, док је за мандата Зеленског важност тих уговора продужена. Притом, БГР група добија новац не само за услуге учињене кијевском режиму, већ и од америчког војно-индустријског комплекса од кога откупљује оружје за Украјину (ОВДЕ).

С друге стране, Мајк Помео је, по речима Олега Царјова, члан савета директора једне од највећих украјинских телекомуникационих компанија „Киевстар” (Київстар) и управо ће он у случају Трампове победе, по оцени Царјова, бити главни посредник између нове председничке администрације и кијевског режима. С тим у вези, Царјов наводи како је само у овој години Помпео имао најмање два сусрета са својим „драгим пријатељем” Андрејем Јермаком, иначе утицајним шефом кабинета Владимира Зеленског (ОВДЕ).

Да америчка дубока држава припрема Трампа за ратну ескалацију у Украјини, сведочи и чланак објављен 25. јула у Форин аферсу, у коме аутор предлаже Трампу да, уколико буде изабран за новог председника САД почетком 2025. године – када ће се повећати обим призводње у наменској индустрији САД и ЕУ – покрене много већу и одлучнију кампању оружане подршке кијевском режиму и истовремено му одобри да западно оружје примењује и на старој територији Русије.

Став аутора овог чланка јесте да Русији одговара дуги рат, док то исто није у интересу САД, ЕУ, а нарочито Украјине, која пати од тешког дефицита радне снаге у чак три четвртине свих предузећа под контролом кијевског режима. Стога, аутор се залаже за брзи прекид рата, али такав који би наступио након успешног украјинског контранапада омогућеног увећаном западном подршком у оружју, муницији и авионима. То би натерало Москву за преговарачки сто, а Кијеву би омогућило да поврати границе из 2022. године. Аутор истовремено наводи оно што САД никако не би смеле да допусте:

да Москва контролише Украјину и тиме врши утицај на ЕУ (јер без Украјине Русија, по аутору чланка, може остати империја, али периферна азијска);
да војници НАТО пакта гину у борбама са Русима на првој линији фронта (ОВДЕ).

Неки кључни закључци овог чланка итекако опомињу на тезе из републиканског онлајн ресурса „Агенда 47”, која је заправо Трампов програм намењен америчким бирачима. Реч је о три тезе на којима се заснива Трампово виђење начина окончања рата у Украјини:

сукоб би морао да буде брзо завршен;
мир се може наметнути само силом;
мир који САД буду наметнуле путем силе повећаће моћ и утицај САД у свету (ОВДЕ).

Имајући у виду да је НАТО још 1996. године донео одлуку о ширењу ка границама Русије, познати руски аналитичар Јуриј Баранчик закључује како је глупо и размишљати да Доналд Трамп или Камала Харис могу изменити такву стратегију, која угрожава виталне интересе Русије, јер такву стратешку одлуку је донео амерички естаблишмент или, Баранчиковом речју, „акционари САД”. Зато није случајно што је 1. јула Ентони Блинкен пред представницима америчког крупног капитала изјавио да треба обезбедити средства ПВО која ће заштити њихове инвестиције у Украјини, а оне су истовремено политички пожељне и профитабилне (ОВДЕ).

Имајући то виду, није случајно што у свим најновијим западним мировним плановима њихови аутори не одустају од идеје чланства Украјине у НАТО пакту. А како примећује аналитичар Алексеј Пиљко, ширење НАТО пакта на совјетски простор „пиштољ је на чело” Русије. Стога ће оцена резултата рата као победе или пораза Русије зависити, према оцени Пиљка, пре свега од тога да ли ће Украјина у било којим границама бити члан западне војне алијансе (ОВДЕ).

Подмукла игра Запада

Демилитаризација Украјине – као један од почетних прокламованих циљева Специјалне војне операције – не подразумева ништа друго него забрану чланства Украјине у НАТО пакту. Отуда је територијално питање другоразредно за Москву када је у питању војни сукоб са Колективним западом у Украјини. Једном речју, Русија не води у Украјини рат за територије, већ за право државе на недељиву и једнаку безбедност.

Стога, мировна понуда са којом је Владмир Путин изашао 14. јуна предвиђа обавезу неучлањења Украјине у НАТО. Уз додатне обавезе Колективног запада да укине санкције Русији, обавезу кијевског режима да напусти још увек неослобођене делове Доњецке, Луганске, Запорошке и Херсонске области, као и потврђивање суверенитета Русије путем међународних уговора на овим присаједињеним областима (ОВДЕ).

Овако поставаљени приоритети од стране званичне Москве нису баш увек јасни представницима земаља Глобалног југа и могуће је да ће Колективни запад играти на ту карту у наредним месецима, тако што ће Русији понудити мир са разграничењем по садашњој линији фронта и ништа осим тога, да би Запад потом пред светском јавношћу – нарочито Кином и земљама Глобалног југа – оптужио Русију као страну која се противи миру.

Али, како је приметио аналитичар Јуриј Баранчик поводом Кулебине посете Кини, ни званични Пекинг – коме је блиска идеја „замрзнутог конфликта” по садашњој линији фронта – нема могућности да натера Русију да прихвати план који „Кремљу доноси врло високе унутарполитичке трошкове” (ОВДЕ). Русија нема ни један разлог да одустане од стратешких циљева које је Путин јасно изнео 14. јуна, јер би било какво половично мировно решење у руској унутрашњој политици произвело ефекте налик оним које је изазвао превремени излазак из Кримског рата и потоње закључење Париског мира 1856. године. Рачуни за погрешну војну и геополитичку процену из 1856. године стигли су Русији на наплату 1905. и 1917. године.

Закључци поменутог чланка из Форин аферса показују да Русија има много мање разлога од Колективног запада да брине због дугог рата, јер сва је прилика да би такав рат произвео колапс у остатку Украјине, а Русију постепено приближио границама СССР-а. Од Трампа се, пре него од Харисове, може очекивати данајска понуда мира „по корејском сценарију”, који би служио као предах кијевском режиму за обнову украјинске војске и наменске индустрије и припрему новог, успешнијег рата против Русије. Можда се Путин и није шалио када је рекао да је за Русију Бајден боља варијанта од Трампа, јер је „предвидив” (ОВДЕ).

Бројни коментари у руским медијима показују, међутим, да ни Трамп по свој прилици није загонетка за Русију, јер суверенистичка Русија која се рађа из Специјалне војне операције нема више никаквих илузија. У мултиполарном свету који се рађа – а који ће за суверене националне државе истовремено бити праведнији, али и нестабилнији – државу могу да воде само они кадрови који не робују било каквим идеолошким клишеима и који су спремни на нетипично и флексибилно вођење политике. Изгледа да је у Русији са сваким даном Специјалне војне операције (СВО) све више таквих. Стога Трамповим, или Орбановим у Трампово име, данајским даровима могу да се радују само присталице руске „партије мира”, али она ће, сва је прилика, са продужетком рата бити у све већој дефанзиви. Свака будућа мировна понуда мора нарочито да уважи ту политичку чињеницу из руског живота, како би била реална.