Свечани крах западне цивилизације – у директном преносу

Ово је добар пресек располућености у којој се Француска налази јер истовремено покушава да одржи имиџ бастиона старе европске културе, али и буде лучоноша нових трендова. Резултат је заиста накарадан.

Овако филозоф Никола Танасић гледа на церемонију отварања Олимпијских игара у Паризу и политику која је стајала иза трансвеститских кулиса и ЛГБТ застора.
Он ипак наводи да нисмо видели ништа што није скоро па синонимно са европском културом већ више од деценије
Читава церемонија одисала је „вајбом“ Евровизије, која је за добар део азијских и америчких држава постала синоним за европско наслеђе. Церемонија коју смо видели, каже он, управо је једна врста злонамерног преузимања још једне велике и масовне манифестације од стране истих оних људи који организују и такмичење за песму Евровизије.

Лично никада нисам био претерано склон алармистичким реакцијама на Евровизију, јер је у питању догађај који има своју публику и своју естетику која се развија на свој начин, међутим, оно што је овде проблем јесте чињеница да су Олимпијске игре манифестација коју заиста прати цео свет. Ту долазе представници из великог броја земаља које су конзервативне и према којима треба показати једну врсту елементарне учтивости и обазривости, рекао је Танасић за Спутњик.

Јеванђеље по шљокичастом штрумпфу
Посматрање саме манифестације, каже он, већ довољно говори о данашњој Француској. Док је добар део света реаговао углавном подсмешљиво на цео циркус, један део конзервативнијих Француза заиста био очајан.

Било је, каже Танасић, и добро урађених фрагмената у церемонији отварања ОИ, као и оних који нису били спорни и скандалозни. Шта год мислили о брадатој жени и другима са модне ревије, чињеница је да се она није разликовала много од ревија високе моде у последњих двадесет или тридесет година, које припадају актуелној француској култури. Војни оркестар је сјајно одсвирао Марсељезу, паркур јесте део савремене урбане културе, а и спорни моменат са Маријом Антоанетом је, истиче Танасић, тренутак одличне аутоироније. Ипак су највећи француски „бренд“ Револуција и гиљотина.

Са друге стране, у мноштву разних имитација, она са Последњом вечером била је заиста дегутантна. Ипак, објашњава наш саговорник, и ту је већи проблем било одсуство укуса него сама провокација, будући да смо на провокације већ навикли.
То је заиста изузетно дегутантно, поготово када смо свесни контекста, а контекст није то да је у питању Шекспировска драма, Мулен руж, или можда филм из двадесетих или тридесетих година када преоблачење мушкарца у одећу жене није било нимало скандалозно, већ је било део комедије. Овде је било јасно да се ради о воук идеологији и агенди промовисања полних слобода и сексуалних права уз излагање деце свему томе. Искрено, мене мање погађа то што су ставили неко дете тамо у сред те „кореографије“ од тога што су моја деца била изложена томе. Они су дошли да гледају заставе и како се возе чамци са спортистима, а били су принуђени да све то гледају и да ме питају шта је ово.

Париз је изашао из моде
Танасић је сигуран да ће поједини људи спремно и одлучно тврдити како је Париз град моде и на врху сваког тренда, а да ће, уколико је нешто глобални тренд, они у њему бити најекстравагантнији. То једноставно није тачно. Овде је, каже он, у питању буквално клечање пред идолима глобалног светског поретка.
Француска делимично, а Међународни олимпијски комитет пре свега, јесу политизовани. Они су политички киднаповани и они на сваком пољу и у сваком аспекту служе једном накарадном систему вредности који покушава да се уз све више хистерије и агресије наметне целом свету, који га у све већој мери одбацује.

Градација бешчашћа
Наш саговорник каже да је од трансвестита са кореографијом или обезглављене Марије Антоанете далеко скандалозније учешће „косовских“ спортиста, као да се ради о нормалној држави. То је нешто на шта је Међународни олимпијски комитет (МОК) једноставно пристао.
Јако друго место по скандалозности заузима начин на који се МОК односи према руским и белоруским спортистима.
Треће место заузима скандал где паралелно са забраном за руске спортисте, спортисти из Израела, који иначе учествују у прљавијем и крвавијем рату, могу да учествују без икаквих проблема, санкција или ограничења.

У питању је једна политикантска организација која већ деценијама или чак цео век, практично од оснивања Међународног олимпијског комитета, увек прибегавала политизацији спорта и кокетирању са доминантним глобалним идеологијама. Ово је само једна епизода у тој дугој традицији која само изгледа кичастије и скарадније него обично, закључио је Танасић.
Олимпијада геноцида
Аналитичар и главни уредник НСПМ Ђорђе Вукадиновић такође каже да највећи проблем са овогодишњим Олимпијским играма није само отварање, већ каже да постоји много дубљи и суштински битан проблем. Ипак, сама церемонија је свакако одлична илустрација тог проблема.

За мене је лично већи проблем то кога на овим Играма нема, а још већи проблем је кога има. То довољно показује и говори о томе колико су двоструки стандарди и колико је лицемерје било неопходно да би били искључени руски и белоруски спортисти, док су истовремено ту без икаквих ограничења и проблема учесници из Израела или Сједињених Америчких Држава. Суштински проблем је то у шта се тај олимпијски покрет претворио, јер је то сада једна хипертрофирана, предимензионирана глобалистичка институција која се повинује и поводи за интересима једног и географски и идеолошки уског сегмента, настојећи да са светским претензијама обухвати читаво човечанство, рекао је Вукадиновић за Спутњик.
За њега су Олимпијски комитет, као и Олимпијске игре, у основи само једна доста упечатљива манифестација онога шта иначе имамо, односно негативне еволуције скоро свих глобалних институција које су врло циљано свођене и претваране у инструменте једне уске, наднационалне, глобалистичке и квазилибералне елите.

Када имате једну у основи проблематичну идеологију, било да је зовете воук, либерална, или квазилиберална идеологија и када имате апсолутизацију тих ЛГБТ права, када претворите отварање спортске манифестације у неку врсту трансџендер журке, онда добијете реакцију какву сте добили.
Дијеталног хлеба без игара!
Иако је свечана манифестација отварања ОИ са једне стране бизарна, са друге и није сасвим неочекивана, каже Вукадиновић. Он не спада у оне који мисле да се ради о свесном или несвесном инциденту, јер „нису ни они баш толико глупи па да не знају да то мора изазвати негативне реакције“. Он верује да се намерно ишло на неку врсту провокације, али и нормализације таквих ствари.
Оно што њему изузетно смета, мимо очигледно нападне и агресивно наметнуте идеологије воукизма и агресивног ЛГБТ покрета, јесте гурање спорта и спортиста у други и трећи план. Горе од самог бизарног перформанса, каже он, је што је читав историјат Олимпијских игара и личности које су их обележили стао у свега пар минута са десетим деловима секунди, док су се свима дубоко у свест урезале слике бизарних ликова са тајне или нетајне вечере и тог, како каже, отужног и морбидног наступа.

Нама је свима та брадата жена или та нека сподоба са брадом не знам тачно какве оријентације много више прошла екраном и била у првом плану него практично сви спортисти који су буквално промакли кроз читаву церемонију. Ова парада проблематичног и спорног, а идеолошки и политички ограниченог сегмента западне културе постала је доминантна и покушала је да се наметне читавом човечанству, закључио је Вукадиновић.