Владимир Умељић: КАД КАО ВИНО РУМЕН ИСТОК КРВАВИ ВОДУ…

Ова језичка фигура („Тихи Дон“, Михаил Шолохов) могла би да се испостави као парадигматична за наше актуелно време. А појашњење зачетка руменила Истока се образложава, поред осталог, у древној козачкој песми, коју он такође наводи:

„Узбурко се, заталасо православни тихи Дон…“

Срби то никада нису на тај начин поетски уобличили и обзнањивали да су се узбуркали православни Дунав, Сава, Дрина, Уна, Пива и Тара, па својевремено и Вардар, Марица и Струмица, једном у време Душана Силног и воде све до врата Дубровника, до Солуна и Свете Горе Атоса…

Али за своју слободу су вазда руменили Исток и својом крвљу црвенели воду. Не, наравно, увек исувише разложно, каткад до узалудности погрешно, како и „Књига о Милутину“ каже: „Па хајде и за ту Сочу да крваримао…“

Много је, исувише много је српске крви проливено.

То је својевремено мудри Свети Николај Жички и Српски, тада још јеромонах, у својој беседи на Видовдан 1916. рекао и у Лондону Енглезима – да нисмо бранили Европу од исламских нападачких пошасти, нас би данас било колико и Британаца.

Но да се само још једном вратимо казивању „Књиге о Милутину“ и горком питању српског сељака-ратника Василија: „А да се ми не огрешисмо о Турке?“, када је угледао безбројне мртве српске жртве, које је одбегла хабзбуршка саолдатеска иза себе оставила, као и изјави преживеле старице:

„Најгори је Шваба, који говори нашим језиком, сине.“

Да, бесмртни Данко Поповић је тематизовао ноторну трагику балканског поднебља, наиме, да су нам Немци пар пута у 20. веку жестоко радили о глави, али да су се чак превасходно руке Хрвата, босанских муслимана, косовских Албанаца у њиховој служби исувише радо купале у крви наше нејачи.

Звучи ли ово исувише драстично? Тја, шта ћемо, када нам је историја тако драстична?

Још једно поређење се намеће само по себи – нема блискијих људи од оних у Србији и Црној Гори (Крајини, итд.), но Црна Гора је изродила и Штедимлију и Секулу Дрљевића, као и понеке њихове монтенегринске наследнике у нашем времену (управо дословце изродила, јер србомрзилачке изроде).

Нема блискијих људи од оних у Русији и у Украјини, но Украјина је исто тако у време Другог светског рата изродила Степана Бандеру, русомрзилачког изрода и Хитлеровог послушника, а данас његове наследнике, од Володимира Зеленског па до последњег припадника јединице „Азов“ и њима сличних, листом послушника Вашингтона, Лондона, Берлина, Париза….

Мора се свакако диференцирати и чувати се од пребрзог и прелаког стављања било каквог знака једнакости између нациста и данашњих западних држава, али може се поћи од тога, да ће све оне стотине и стотине хиљада украјинских и не мали број руских жртава ове текуће трагедије, као и њихове фамилије, тешко бити склоне да се баве дубокоумним анализама и диференцирањем.

Шолоховљево „Када као вино румен Исток крвави воду…“ је у овом тренутку негативно поседнут израз, симбол актуелне катастрофе Истока, читавог словенства, православљања Творца…

Но да ли водеће елите Запада уоопште разумеју овај начин размишљања? Ти зависници од свог освајачког менталитета, заљубљеници у политичку и финансијску моћ, безнадежни заточници безумне идеје о светској владавини?

Или је за њих Гогољев Тарас Буљба само оваплоћење руског вараварског империјализма у Украјини, Чајковски нешто што се мора забранити и поништити, аналогно нацистичком спаљивању „неподобних“ књига а Достојевски неки коцкар-губитник из казина у немачком Визбадену?

Ах, да, ту беше још нешто у вези с њим, један наш филм чудног, неразумљивог имена „Браћа Карамазови“, где су бриљирали Јул Бринер и Марија Шел, нека врста источњачког плагијата „Ромеа и Јулије“, да… Или је то био „Магбет“? Бетмен?

Постоје, наравно, како врло образовани, тако и заиста демократски настројени људи, на Западу, као носиоци наде да са нестанком монополарног света неће нестати и идеја демократије, која је сасвим сигурно много боља од било ког вида аутократије.

Али све очигледнија и потенциранија концентрација моћи у рукама малобројних супермилијардера, који уз то по правилу припадају монополистима свеобухватног компјутерског система, који већ фактички одлучује о функционисању свих виталних социјалних структура у читавом свету – банкарски систем, саобраћај, снабдевање енергијом, производња и расподела намирница, индустрија, експлоатација сировина, војне и полицијске структуре, образовни системи, наука и истраживање, борба против климатског колапса…

Од њих, дакле, у исувише великој мери зависи функционисање човечанства.

Чак и када бисмо били толико наивни и веровали да су они стигли до те позиције искључиво хуманистичким и демократским а не аутократским и бескрупулозним методама, још увек важи старо правило:

„Моћ корумпира, апсолутна моћ корумпира апсолутно.“

Другим речима, за бојати је се, да они у међувремену у много већој мери од „његовог величанства бирача“ одлучују ко ће и како водити САД, ЕУ, Енглеску, Немачку, Француску, да је демократија за њих само инструмент, фасада, параван, потрошни продукат.

Зар је чудо да се одговарајући политичари грчевито држе те „пупчане врпце“ и спремни су да све учине, само да се та веза не прекине и не претвори у корбач, у гвоздену метлу и путоказ у безначајност, у ништавило?

Но шта је већ с тим, када се врхунац њиховог мишљења и делања испостави као функција гробара демократије? За то се увек могу оптужити „они други“ а медији и (а)социјалне мреже ће то већ проширити и учврстити, сасвим у складу са правилом Хитлеровог министра пропаганде Гебелса:

„Сто пута поновљена лаж постаје истина!“

Имају ли дакле „они други“ икакве шансе да ови моћници разумеју и акцептирају њихову одлучност да живе слободно и самостално, у складу са људским достојанством, својом вером и традицијом, културом и историјом?

Да, имају, пре свега у односу на акцептанцију, али не јер је било каква катарза за очекивати, она би наиме значила постављање у питање читавог система вредности необузданог капитализма, легитимитета њиховог статуса и читаве колонијалне, насилне и отимачке историје.

Не, акцептанција ће доћи када буду били приморани да схвате, да „Када као вино румен Исток крвави воду…“, да ће се то неминовно прелити и у њихову сопствену воду и учинити је неупотребљивом.

Јер пратећа музика се неће дати пречути: „Узбурко се, заталасо православни тихи Дон… Дунав, Сава…“ Не знам, додуше, како то звучи ако у песму потом уђу Јангцекјанг и Хоангхо, Инд и Брамапутра, Амазон и Замбези, али – живи били, па видели…

То је наиме оно, што Русија управо ради.