Подофицир КНОЈ-а до краја живота тврдио да је присуствовао погубљењу Драже и да зна где је гроб

Подофицир КНОЈ-а Љубо Лазаревски, који је преминуо средином 2009. године и који је последње године провео у селу код Бајине Баште, до краја живота остао је при тврдњи да зна, оријентационо, место где је у ноћи 16. на 17. јул 1946. године стрељан и затим сахрањен Дража Михаиловић са још деветорицом сабораца.

Љубо је први пут верзију да је Дража стрељан и покопан у близини Белог двора изнео крајем деведесетих година прошлог века, од тада појавило се још најмање пет – шест верзија тог трагичног догађаја, али, Лазаревски ни у једном тренутку није одступио од својих тврдњи.

„Све саме лажи из ко зна све каквих разлога. Својим очима сам гледао шта се те ноћи дешавало, видео сам три ископане раке над које су Дража и још деветорица осуђеника постављени, видео сам када их је доктор прегледао и чуо наредбу за паљбу, чуо рафале, и немам ни један једини разлог да не верујем ономе што сам својим очима видео и својим ушима чуо. Једино што данас, 63 године касније, због тога што је то место зарасло у густу шуму, не могу баш у метар да кажем где су биле свеже ископане раке које сам видео“, сведочио је  почетком 2009. потписнику ових редова Љубо Лазаревски.

Лазаревски нам је тада рекао и да се сем новинара, за његову причу нико озбиљно није заинтересовао, посебно не државни органи. Тада нам је потврдио и да је пре неколико година, поново, у пратњи новинара, прешао пут који је уз Дражу и још деветорицу осуђеника прешао и 17. јула од затвора у Ђушиној улици до Улице Велисава Вуловића близу Лисичјег потока, и тада је новинаре довео до зоне у којој је егзекуција обављена…

„Не би ме чудило да су многи моју причу последњих година затрпавали намерно, неки и због тога што се она коси са верзијом коју су они објављивали у својим књигама, и што би, ако би се права истина открила, морали сами себе да демантују“, рекао нам је тада Лазаревски, понављајући по ко зна који пут да причу о стрељању у близини Белог двора није измислио, нити је имао било каквих разлога да то учини.

Јасно и бистро, Љубо Лазаревски, 1946. године припадник Првог самосталног батаљона КНОЈ, тада нам је, по ко зна који пут, препричао причу из јула 1946. године када је Дража стрељан:

„Врховни војни суд изрекао је пресуду 15. јула у 13 сати. После подне осуђеницима је наређено да пишу жалбе, али је Президијум народне скупштине ФНРЈ већ сутрадан те жалбе одбио, а нама је наређено да Дражу и остале превеземо у Ђушину улицу, данас је ту зграда Рударског факултета, са намером да се ту обаве припреме за егзекуцију. Око поноћи, 17. јула, затворски берберин на ходнику је бријао везаног Дражу. Био је ошишан, а очи су му биле пуне суза. Обријани су те ноћи и остали, ошишани и пресвучени у бели веш… Око један сат после поноћи добили смо наређење за покрет, испред зграде била су паркирана три возила налик марицама. Осуђеници, њих десеторо, са Дражом, били су у три групе, са лисицама на рукама, а додатно су били међусобно повезани ланцима. Знам и да су у возилу биле две клупе, на једној страни седели смо ми стражари, на другој осуђеници. Није нам речено где идемо, нисмо то ни питали нити смо смели, али смо, после одбачених жалби, слутили разлог покрета… У возилима је била тишина“, сведочио нам је марта 2009. године Љубо о догађајима из ноћи 17. јула.

Возили су се, наставио је, двадесетак минута, а на око 200 метара од капије Белог двора дошли су до места на коме је на површини од око једног ара шума била искрчена. „На средини су биле три свеже ископане раке, уске а дубоке. Затекли смо и 10 до 15 официра ОЗНЕ, препознао сам јавног тужиоца Минића био је ту и лекар и фотограф“, испричао нам је Љубо.

„Дражу и остале предали смо тим официрима који су их поставили изнад рака. Владала је гробна тишина. Нама су наредили да се вратимо, али су војници који су управљали возилима одуговлачили док су окретали марице, правећи се да су невешти… Кроз прозорчић марице видео сам како им прилази лекар и прегледа их. Чуо сам и шкљоцање оружја, а потом команду – ‘пуни, нишани, пали’… Уследила је рафална паљба из аутоматских пушака, а потом појединачна пиштољска. Нисам видео ко је пуцао, вероватно су их склонили док смо ми дошли. Дража и остали стрељани сахрањени су у те три раке, на 200 метара од Белог двора“, речи су Лазаревског које смо тада забележили.

Лазаревски се тада присетио да му се десетак година раније један пуковник Гарде поверио да му је било сумњиво што је место на коме је обављено стрељање следећих 10 до 15 година стално био под стражом.

„Читам сад причу и о минирању и потапању Ратног острва на ушћу Саве у Дунав и како би то могло да има везе са сакривањем места на коме је Дража покопан. Чиста глупост. Чисте измишљотине су и приче о Космају, Ади Циганлији, Маринковој Бари“, рекао нам је тада Љубо, додајући да је спреман, „ако Дражу нађу у неком гробу у Маринковој Бари, на Ади Циганлији, или на Космају, жив уђе у ту рупу“.

Лазаревски је касније ово сведочење поновио и пред камерама Српске народне одбране у Америци, одакле је после смрти Лазаревског стигла порука да су спремни да Републичком јавном тужилаштву и Државној комисији за утврђивање истине о Драгољубу Михаиловићу уступе аутентични видео-снимак сведочења Љубе Лазаревског.

Љубо Лазаревски преминуо је 2009. у 82 години, пре него што је члановима Државне комисије за утврђивање истине о ликвидацији генерала Михаиловића дао исказ о месту погубљења и сахране Драже Михаиловића.