Филип Родић: Мама мија

Социолог и колумниста из Новог Сада Алексеј Кишјухас нам у последњој колумни за лист „Данас“ препоручује да почнемо да учимо албански језик сугеришући да би прва реч могла бити „мирдита“ и пита се зашто, „уз језик, не познајемо ни културу, књижевност и уметност косовских Албанаца“, посебно ми који Косово и Метохију сматрамо „лицидерским“, како он пише, срцем Србије. Игром случаја, албански језик сам почео да учим 18. фебруара 2002. године. Знам тачан датум јер сам прву лекцију добио од бившег комунистичког функционера, а потом борца за људска права и слободе Махмута Бакалија током његовог сведочења у процесу против Слободана Милошевића пред Хашким трибуналом.
Прве научене речи биле су „по“ (да) и „јо“ (не), које је Бакали бесомучно понављао одговарајући на Милошевићева питања током унакрсног испитивања пошто од шока није могао да дође до ваздуха за дужи одговор. Истина, успео је да изговори и једно „мама мија“ пошто је Милошевић подсетио да је управо Бакали априла 1981. године на затвореним партијским седницама тражио да се на оне који по приштинским улицама траже „Косово републику“ крене тенковима и авионима. Он, а не неки „великосрпски шовиниста“. Лажем, знао сам пре овог сведочења још неколико речи на албанском. На пример „бира“ (пиво), чије нам учење препоручује и сам Кишјухас, јер сам волео пећко пиво, пиво из града у којем је некада живело 20.000 Срба, а 2021. само 90-годишња бака Румена, чија је кућа у центру овог града редовно каменована. Ваљда у оквиру културне размене.

Вратимо се Бакалијевом сведочењу, иначе првом са списка хашког тужилаштва у овом процесу. Било је важно не само због поменуте две речи на албанском језику. Пружило нам је сјајан увид у ситуацију на Косову и Метохији током осамдесетих и деведесетих година. Укратко, ефекат тог сведочења по интересе тужилаштва најбоље илуструје опаска коју је портпаролки тужилаштва Флоранс Артман тада упутила једна српска новинарка: „А када ће тужилаштво извести неког свог сведока?“

Први сведок тужилаштва, иначе својевремено и политички саветник „косовског премијера“ Агима Чекуа (човека који Србе није убијао само као један од вођа терористичке ОВК него и као учесник у операцијама хрватске војске у Медачком џепу и „Олуји“), тада је оповргао неке тезе о „српској репресији“ над косовским Албанцима које се, међутим, износе и данас, па и у Кишјухасовој колумни. Овај социолог и колумниста приписује Србији да се одрекла Косова и Метохије јер „још од рецимо 1991. године, сви Статистички годишњаци са подацима о становништву Србије имају следећу фусноту – ‘Без Косова и Метохије'“. А Бакали је лепо био објаснио да су се Албанци сами повукли из свих државних институција и бојкотовали их по сопственој вољи, чинећи тиме немогућим и састављање било какве меродавне статистике, укључујући и попис.

Наводи нам Кишјухас и причу о томе како је велики српски глумац Зоран Радмиловић 1981, у време када је Бакали тражио да се албанске сепаратистичке демонстрације реше тенковима и авионима, штитио албанске посластичарнице у Београду и у њима јео баклаве. Велика ствар! Заиста је велики човек, а не само глумац, био тај Радмиловић. Скоро исто онако велик као и митрополит Амфилохије Радовић, који је у време погрома на Косову и Метохији у марту 2004. штитио београдску Бајракли џамију од хулигана који су покушавали да је спале. Зна ли Кишјухас неког албанског уметника или јавну личност с Косова и Метохије која је тако бранила српске куће, манастире и цркве тог марта 2004? Да га/је одмах доведемо у Београд и размењујемо културу. Или би да на културну размену доводи само оне којима „слобода има једно име – ОВК“?

Притом, овај социолог, позивајући се на Данила Киша, тврди како је „национализам кич, а не уметност“. Ако је то истина, зашто би онда у Београд доводили кич косовских Албанаца, пошто је сва та „уметност“ коју покушавају да нам продају прожета албанским национализмом који они само не желе да виде, јер, ваљда, није тако „малигни“ као овај српски.

А и ова Кишова теза, под условом да је изречена онако како нам је Кишјухас сервира, скроз је погрешна. Ако је национализам кич и националисти не могу бити уметници, шта ћемо, онда, на пример, са Салвадором Далијем? Дали је био велики присталица Хозе Антонија Прима де Ривере, оснивача шпанске Фаланге и већи националиста од лидера шпанских националиста Франциска Франка. Држао је Дали Де Риверину слику на зиду. Хоћемо ли Далију из политичких разлога одузети титулу уметника и прогласити га за кич? Уметник није био ни Езра Паунд? Чак и они који су га 1945. заробили у Италији и држали у челичном кавезу на отвореном, који су избегли да му суде за издају и колаборацију с фашистичком Италијом тако што су га прогласили лудим, никада нису оспорили да је један од највећих америчких песника у историји. Да ли би Кишјухас (или, можда, Киш) за кичера прогласио Александра Солжењицина, којега су на Западу ковали у звезде све док им је његов руски национализам одговарао јер је био уперен против совјетског комунистичког система? И тако даље, и тако даље. Прегршт је врхунских уметника који су били националисти, многи од њих чак потпуно погрешних и екстремистичких уверења. Нацистички скулптор Арно Брекер, на пример. Не спорећи њихову уметност и не називајући је кичом, ипак, многе од њих не бисмо желели да видимо у Београду. Уз све дужно поштовање. Да ли би Кишјухас волео да види Брекера у Београду (да је жив)? Један други војвођански аутономаш, поуздано знам, би.

Цитира нам Кишјухас још једну Кишову потпуно погрешну тезу, да је националиста „по дефиницији игнорант“: „Националиста, у принципу, не зна ниједан језик, не познаје друге културе (не тичу га се).“ У ком принципу? Неком социолошком? Колико то језика Кишјухас говори?