ЗАШТО ВОЛИМО ЛИМОНОВА

Од самог јутра, из неког разлога, читам прилично депресивну расправу о томе да ли је Едуард Лимонов био буржоаски или пролетерски (!!!) писац. Чини се да је покретач расправе била Ксенија Собчак, тако да то није изненађујуће.

Традиционално, људи су помешали „боемство“ и „буржујство“. Условно говорећи, уметник може бити „боем“, али у исто време јести остатке хране и живети испод моста. И ту нема никакве контрадикторности. Лимонов је целог живота био управо такав уметник.

Али нешто друго је ту много важније и свакако занимљивије. Лимонов, који је постигао успех и признање у Француској, могао је да живи сасвим другачији живот. Сито и загарантовано.

Можда би још увек био жив (затвори никоме не побољшавају здравље). Седео би у Паризу, критиковао „крвави Путинов режим“ и плакао за Украјином. Уопште, радио би све што треба да ради правилни и добри руски емигрант на Западу.

То јест, био би нешто као садашњи Сорокин. Па, или онај Серебреников. Само вишег статуса. Можда би му чак дали Нобелову награду.

Међутим, Лимонов, који је презирао сваку коњуктуру, изабрао је много вреднији, али трновит пут.

Још крајем 80-их отворено је подржавао Србе у југословенском сукобу, због чега је добио потпуну забрану у Француској.

Боемски писац Лимонов изабрао је не-сит и не–загарантован живот, остајући веран својој отаџбини, и што је најважније, себи. И заувек остао са нама, а не са њима.

Због тога волимо Лимонова. Иако не само због тога.

(Телеграм канал С. Павлова; превео Ж. Никчевић)