Батић Бачевић: Феномен Аљбин Курти – човек кога Запад награђује што мрзи дијалог

Име Аљбина Куртуја први пут се појавило у српској јавности под потпуно необичним околностима – доајени либералне Србије окупљени око угаслог листа „Наша борба“ њему и колегама из албанског студентског протеста додељују почетком 1998. награду за толеранцију. Та награда праћена је текстовима и насловима, плитког образовања и дубоке манипулације, о косовском Че Гевари који се бори за толеранцију. Сва дотадашња сазнања и историјске чињенице указивали су да су се митском латиноамеричком револуционару људи широм света дивили због читавог низа врлина – храбрости, непоткупљивости, харизматичности, посвећености, спољне или унутрашње лепоте или фанатичног идеализма. Једино још нико није заволео најпопуларнијег револуционара због толеранције.

Ходајућа икона светске побуне био је и главни симбол борбе против америчког империјализма, дочим је непознати студент из Приштине деловао само као један од провинцијалних извођача радова америчке службе против „неприлагођених држава“.

„Огромни изгледају њихови напори да буду мирни, достојанствени и стрпљиви, али и спремни, одлучни и упорни у својим легитимним захтевима и истрајни у одбијању своје дискриминације“, написао је у предлогу за додељивање награде Мирослав Христодулу, десна рука Жарка Кораћа и посланик у српском парламенту, који је нестао из јавног живота као и лист којем је предлог упутио. У надахнутом предлогу тај прерано потрошени и никада схваћени политички геније објашњава да су „ненасиље албанских студената у мишљењу, делима и речима, као и исказана култура у протестовању, беле мајице и беџеви као идентификација, њихове књиге и протестни прогласи које су носили на демонстрацијама – највећи допринос промовисању толеранције међу људима“.

На великој свечаности у хотелу „Хајат“, коју су донекле пореметили протести новинара листа због неисплаћених плата и хонорара, долазак Куртија и осталих студентских лидера очекивали су чланови импозантног жирија награде за толеранцију Франсиз де Суза, лични изасланик генералног секретара Савета Европе, Арон Рудс, генерални секретар Европске хелсиншке федерације и Соња Бисерко, која је крајем прошлог века представљана као председник а касније председница Хелсиншког одбора за људског права. Можда је Курти и кренуо да прими награду за толеранцију али га је са пута братства и јединства нешто скренуло – више силе, ниски мотиви или само лоша саобраћајна сигнализација, остаће тајна за труст мозгова друге Србије.

Неколико недеља касније, Курти је завршио у Ослободилачкој војсци Косова, која је те 1998. дефинисана у западним демократијама као терористичка организација. Остаће заувек непознато како би и на којој етничкој заједници Курти спроводио мере толеранције, да га у томе нису омеле српске власти.

Од првог појављивања до данас, Аљбин Курти, ипак, представља невероватан полички фемомен, јер је и пре и после бомбардовања Србије, и као студентски лидер и лидер велике странке, главни политички капитал стварао на одбијању дијалога, компромиса са нечим што се три деценије описује као „званични Београд“. И за то одбијање дијалога био увек награђен.

Комедија забуне

Као младић оптуживао је тадашњег главног лидера косовских Албанаца Ибрахима Ругову за компромисерско, кукавичко понашање према београдским властима, али је по оснивању странке Самоопредељење наставио да оптужује саборце из ОВК, Хашима Тачија или Рамуша Харадинаја да су издали Косово, бацао сузавац у скупштини због Бриселског споразума и улазио у физичке обрачуне са свим лидерима који би се усудили да преговарају о било чему са представницима српске власти.

Зато и делује да западне силе, њихове обавештајне филијале за четврт века али и сам Курти нису направили ниједан искорак – уочи бомбардовања су најрадикалнијем крилу албанских сепаратиста дали награду за толеранцију, а данас су заклетом и доследном борцу против дијалога доделили улогу да води историјски дијалог са Београдом. И као што му је награда за толеранцију била безначајна у односу на ОВК, тако му је и дијалог само нека сценска игра измећу једностраних, репресивних акција против српске мањине. Тако је и најновији сусрет у Бриселу, који се догодио после девет месеци прекида, завршио у новом – прекиду. Или као још један политички перформанс несташног албанског лидера под моћном заштитом, увереног да дијалози и споразуми имају смисла само ако ће се њима потврдити оно што се налази у плановима америчке, британске и немачке службе.

Курти је на крају бриселске дипломатске драме одбио да разговара са Вучићем, док Србија не испуни три услова – од којих се два односе на „пуну примену Охридског споразума“ а један на изручење Милана Радојичића Косову.

„Хтели су признање Косова, знао сам да нису спремни на разговор. Они су хтели де јуре признање, то су тражили, али нису хтели да разговарају. Ми смо хтели да разговарамо о сваком споразуму, како да решимо проблеме. Они за то нису спремни и такве их ствари не интересују. Састанка са Куртијем није било јер Курти није хтео да се сретне са мном. Неће човек да ме види“, рекао је председник Србије Александар Вучић, разбијајући шуму дипломатских, бесмислених фраза о преговорима, доброј вољи и заједничкој европској будућности.

Као у некој комедији забуне, високи представник ЕУ Жозеп Борељ рекао је да „не може само ЕУ да жели нормализацију односа две стране, ако оне не могу да се договоре како да крену напред“. „Не можемо ми уместо њих да примењујемо договорено“, додао је депримирани и одлазећи Борељ који је изгледа заборавио да је ЕУ икада била гарант Бриселског споразума, у којем је пре 11 година гарантовано формирање Заједнице српских општина.

На стотине домаћих евроентузијастичних стручњака, политичара, дипломата па и лиценцираних бораца за што веће локалне надлежности локалних самоуправа, до сада је уложило огроман напор да објасни како Заједница српских општина заправо и нема суштински значај за положај косовских Срба, да је реч о некаквој пукој форми, али никако није јасно чему толико противљење формирању тако неважне заједнице. Сам Курти је као главну аргументацију изнео да не жели стварање српског ентитета као да је реч о некаквом тумору у косовској демократији. Али ако Београд не сме никада и никако да се бави Србима на Косову, Курти напросто има морални императив да брине о албанској браћи на Балкану.

Погажени споразуми

Оно што се обично лажно представља као међународна заједница није реаговала на заставу Велике Албаније која је била истакнута током Куртијеве прошлогодишње посете албанском делу Северне Македоније, током које је интонирана само косовска химна. Једино је сада већ бивши председник Стево Пендаровски затражио да се казне сви организатори неформалне Куртијеве посете Тетову, али је кажњен само он и послат у историју.

Једна од најзанимљивијих историјских анегдота из прошлог века односи се на рођендански поклон који је нацистички лидер Адолф Хитлер дао шефу немачке дипломатије Јоахиму фон Рибентропу. На прослави му је је вођа Рајха поклонио посебно укоричене мировне споразуме које је Рибентроп потписао а Немачка погазила. Та анегдота се дуго користила као илустрација бандитског, распојасаног погледа на међународно право, али је некако, сасвим дискретно, уведена пракса да постоје споразуми који су написани да би се поштовали и они који нису поштовани ни док су били писани.

Рат у Босни је окончан потписивањем Дејтонског споразума, али су се високи представници или колонијални управници БиХ истински потрудили да објасне да није важно шта пише у споразуму него како се тумачи дух Дејтона, уз помоћ неке кугле или магичне силе.

Рат НАТО-пакта против Србије и Црне Горе окончан је Кумановским споразумом и чувеном резолуцијом УН 1244, али се читава дипломатска машинерија бавила тиме да натера Србију да прихвати реалност а не споразуме или резолуције.

У децембру 2022. године, некада најмоћнија политичарка у ЕУ Ангела Меркел изјавила је да је циљ Минских споразума заправо био само да се купи време за Украјину, док је бивши председник Украјине Петар Порошенко потврдио да су споразуми потписани како би Украјина имала времена да реформише армију и створи мећународну коалицију против Русије.