Да ли ће дуг потопити америчку империју?

Америка се креће пo несигурним морским пространствима федералног дуга, док јавност, наизглед, није узнемирена запањујућим бројкама и очевидном владином неспособношћу да тај тренд преокрене.

У председничкој трци нема много разлика између странака или предности једне у односу на другу када је посреди ова тема. Двојица председника – Доналд Трамп и Џозеф Бајден – су у својим мандатима придодали сличне вредности националног дуга, по отприлике 7.000 милијарди долара.

Одговор народа на нагомилавања дуга током њихових мандата је, углавном, био скретање погледа на другу страну. Историја нас, међутим, упозорава о последицама поринућа у дуговања. Током векова и широм света, нације и империје, које безочно нагомилавају своје дугове, пре или касније лоше завршавају.
Алармантно повећање дуга

Историчар Најл Фергусон (Niall Ferguson) скоро се позвао на оно што је назвао сопственим историјским законом: „Свака велика сила која троши више на сервисирање дуга (плаћање камата на емитовани национални дуг) него на одбрану, неће још дуго остати велика сила. То је важило за хабзбуршку Шпанију и за стари режим (ancien régime) у Француској, једнако као и за Османско царство и Британску империју, те ће се и у случају САД овај закон опробати почетком године.” (ОВДЕ)

Заиста, Конгресна буџетска канцеларија (Congressional Budget Office; у даљем тексту КБК) предвиђа да ће, делом због растућих каматних стопа, савезна влада потрошити 892 милијарде долара, током текуће фискалне године, на плаћање камата на акумулирани национални дуг од 28.000 милијарди долара. То значи да сада износ који одлази на камате превазилази износ за одбрану и скоро се изједначава са износом који одлази на федерални програм здравствене заштите (Medicare).

Вашингтон повећава национални дуг по алармантној стопи. Не тако давно – почетком касних 1990-их година 20. века – буџет федералне владе је, барем неко време, остваривао суфицит. Он ће ове године бити око 1,9 хиљада милијарди долара у минусу, судећи по предвиђањима Конгресне буџетске канцеларије.

Свега десетак година раније, укупни владин дуг износио је око 70% БДП-а. Ове године ће бити отприлике изједначен са укупним бруто домаћим производом (према неким обрачунима чак и виши када се укључе додатни државни рачуни). До 2028. године je предвиђено да ће досегнути рекордних 106% БДП-а, чиме ће се изједначити са рекордом који је досегнут током Другог светског рата.

До 2034. године – уколико не дође до промена у пореској политици и политици потрошње – пројектује се да ће дуг достићи 122% БДП-а, што ће представљати највиши икад досегнути ниво. Црвено мастило за бележење минуса може да има болне, иако скривене последице. КБК предвиђа да ће терет дуговања умањити раст дохотка за 12% током наредне три деценије, пошто ће плаћање за сервисирање дугова загушити друге инвестиције.
(Не)утемељена забринутост

Нема ничега неизбежног у вези са овим путем или његовим последицама. Овогодишњи дефицит би, заправо, био много већи без ограничења потрошње и политичких промена које су уведене оклеветаним Законом о финансијској одговорности (Fiscal Responsibility Act), који је кроз законодавну процедуру провела Бајденова администрација током прошле године.

Уопштено, честа ранија упозорења о кризи која ће наступити због растућих дугова показала су се као неоснована. Постоји чак и економска теорија – модерна монетарна теорија – која указује да је забринутост о последицама дуга неутемељена, зато што државе које контролишу сопствене валуте увек могу да створе још новца и да стога никада не остану шворц или да буду принуђене да прогласе банкрот.

Међутим, историјска перспектива није охрабрујућа. „Чак и уколико земља штампа водећу резервну валуту, чак и уколико има доминантну геополитичку моћ – то је не може спасти”, каже Џ. Х. Калум Кларк, директор Иницијативе за економски раст Бушовог института Јужнометодистичког универзитета. „Оне, једноставно, изгубе тај статус”.
Империјалне паралеле

Кларк, који је писао о историјским поукама о дугу и међународној моћи, указује на судбину Римског царства као упозоравајућу причу. Након што су установили своју империју као најмоћнију на свету, римски лидери су у трећем веку почели обилато да троше на царску администрацију и војску. Императори су сервисирали настајући дуг срозавањем вредности валуте, што је водило расту инфлације. То је ослабило стабилност и одбрану царства и, на крају, довело до његове пропасти у петом веку.

Након успостављања упоришта у Новом свету, Шпанија је финансирала своје војне авантуре и империју, која се протезала широм планете, опсежним позајмицама у иностранству и високом стопом опорезивања, те је на крају изгубила статус највеће европске силе. У свом прегледу историје међународних финансијских криза Овога пута је другачије: осам векова финансијске глупости (This Time Is Different: Eight Centuries of Financial Folly) економисти Кармен Рајнхард и Кенет Рогов приметили су да је Шпанија „доживела банкрот седам пута само током 19. века, након што је банкротирала шест пута у претходна три века”.

Француска се кретала углавном дуж исте путање и често је оглашавала да није способна за сервисирање дугова. На крају, расипничко задуживање и трошење двора у Версају сустигло је краљевску породицу, довело до деиндустријализације и фискалне кризе, а на концу и до револуције 1789. године.

Кинеска династија Ћинг имала је сличну судбину. Била је водећа светска економска сила, али потрошња и позајмљивање у иностранству током 19. века водили су ка опасном смањивању инвестиција у инфраструктуру, које су биле нужне да би се осигурао продужетак напретка.

Велика Британија можда нуди најуверљивије паралеле. Она је под својом влашћу имала највећу империју 18. и 19. века, пре него што је ратна потрошња – укључујући борбу против америчке револуције – довела до високог дуга. Држава се опоравила, али је у 20. веку увидела да не може надаље да приуштити потрошњу, нужну да се одржавају војска и морнарица – без којих није могла да контролише империју – а да, са друге стране, финансира брзорастући програм социјалне заштите. Дуг је почео да истискује друге инвестиције, и економске слабости спутавале су снагу британске фунте. Фунта је тако престала да буде водећа светска резервна валута, и убрзо је дошло до опадања британске империје.

Кларк наводи да би у садашњем окружењу, догађај који би довео до дужничке кризе могао да буде обарање америчког кредитног рејтинга или одбијање међународних финансијера да наставе са давањем зајмова. САД се још увек не налазе у таквој позицији. Министарка финансија Џенет Јелен рекла је у недавном интервјуу за Си-Ен-Би-Си (CNBC) да уколико би дуг могао да се „стабилизује” на садашњем нивоу „онда се налазимо у разумно повољном положају”. Али она је такође упозорила да би продужење умањења пореза из Трамповог времена – које би требало да истекне следеће године – повећало национални дуг у односу на величину економије.
Пад америчке моћи

Добра вест јесте да постоје примери држава које су извукле из мора дугова како би стабилизовале своје финансије и своју позицију у свету. Британији је то пошло за руком пре него што се изнова уплела у сличне проблеме, а Канада, Данска, Шведска и Финска су се опоравиле од недавних криза изазваних дугом и успеле су да поврате „фискално здравље”.

У ствари, саме САД су то, не тако давно, учиниле. У периоду 1980-их година прошлог века је постојала озбиљна забринутост око брзог раста дуговања. У ово време, историчар са Јејла, Пол Кенеди, објавио је класичан рад о историјском односу између економске снаге и међународне моћи Успон и пад великих сила, бележећи хронику о судбини доминантних држава које су пренапрегле своје ресурсе.

Он је писао да, у то време, САД гомилају дуг током мира како то није чинила ниједна велика сила још од последњих деценија 18. века. Али амерички систем одговорио је политичким променама, које су довеле до кратког периода суфицита током 1990-их година, а каснији споразуми између две странке довели су до смањења дефицита. Данас се, међутим, остварује Кенедијево упозорење да ће у 21. веку „спајање националног дуга и отплате камата довести до преусмеравања новчаних износа без преседана у том правцу”.
Изгледа да су неки облици опадања америчке моћи – на које је Кенеди упозоравао – за сада избегнути. Он ми је у интервјуу рекао да у последње време често пита „своје пријатеље економисте о овој загонетки… и веома, веома великој и на неки начин преоптерећеној суперсили која је и даље способна да издаје све више и више обвезница, деноминираних у сопственој валути, без да за то буде кажњена”.

Та казна, додао је, може да наступи једног дана уколико азијске државе – посебно Кина, која данас поседује огромну количину обвезница издатих од стране америчког Министарство финансија – „једноставно одлуче из неког политичког разлога, као део спора са САД, да се ослободе огромне количине ових дужничких записа”, изазивајући тако фискалну и економску кризу.

За сада, дуг расте због виших каматних стопа и због чињенице да садашњи порески закони не обезбеђују довољно прихода програмима социјалне заштите и здравственог осигурања. Ови чиниоци делују у време када ниједна странка не жели да се позабави наведеним проблемима и када републиканци најављују снижавање пореза, а демократе обећавају да неће бити раста пореза за породице која зарађују мање од 400.000 долара годишње.

Обе политичке партије користе питање дуга углавном као изговор да би чиниле оно што иначе желе да учине – поједини републиканци да се противе додатној помоћи Украјини, а неке демократе да заговарају повећање корпоративног пореза и опорезивање најбогатијих. Исходишни ефекат је слабљење расправе о дефициту и дуговању као посебним политичким проблемима. Да би се то превазишло, потребан је ниво усредсређености и одлучности обе велике странке који је некада постојао, али га сада у Вашингтону нема.

Џералф Ф. Сиб је био извршни уредник „вашингтонске редакције” Волстрит џорнала и колумниста Капитал џорнала; сада ради као гостујући предавач на Политичком институту Роберт Џ. Дојл на Универзитету у Канзасу.