ИЗВИЊЕЊЕ ТАДИЋА НИЈЕ ДОВОЉНО: Мора ли сваки српски лидер у Сребреницу

Хоће ли српски премијер присуствовати обележавању двадесетогодишњице злочина у Сребреници – одједном је постало питање од прворазредног значаја. Нико не каже да се то од њега тражи, сви наглашавају да то није никакав услов, али би, како рече посланик немачког Бундестага Јосип Јуратовић, одавање поште жртвама био „леп чин”.

Значи ли то да извињење које је у Сребреници породицама жртава и грађанима Босне и Херцеговине у име Србије упутио некадашњи председник Борис Тадић није довољно? Је ли неопходно да сваки будући председник или премијер Србије истим гестом покаже, или докаже, да поштује жртве у Сребреници?

Питање одласка највиших српских функционера у Сребреницу некако се подударило са тренутком када у косовском парламенту шкрипи оснивање суда који би се бавио злочинима ОВК, што од тог парламента захтева међународна заједница, док бриселски разговори Београда и Приштине дуже стоје на мртвој тачки, углавном кривицом албанске стране. Истовремено се српској страни одаје признање за постигнуте резултате, са посебним нагласком на допринос помирењу и стабилности у региону, док се успут обавезно истиче забринутост за стање у БиХ, уз помињање да се рачуна на Србију да помогне.

Томислав Николић је већ објавио да не намерава да иде у Сребреницу. Председников кабинет је саопштио да ће Николић 16. јуна отићи у званичну посету Сарајеву и да је председник предлагао Бакиру Изетбеговићу да заједно оду у обилазак и српских и бошњачких гробова, али да није добио одговор.

Као што је познато, Скупштина Србије је 31. марта 2010. усвојила Декларацију о осуди злочина у Сребреници, док је мање познато да је српски парламент касније усвојио и Декларацију о осуди злочина над Србима, у којој је, између осталог, затражено од парламената у БиХ и у Хрватској да и они својим декларацијама осуде злочине над Србима. Ти позиви су игнорисани, да би у међувремену, стиче се утисак, на њих заборавили и они који су их упутили. Мало је ко у Србији, међутим, заборавио да су и Срби око Сребренице били жртве злочина. Хронику тих злочина представио је амерички аналитичар др Едвард Херман у књизи „Сребренички масакр”: он наводи и процену по којој је више од 150 српских села потпуно збрисано, док друге студије дају списак имена 2.383 цивила убијена у периоду од јула 1992. године до јула 1995. године. Херман то назива „првим сребреничким масакром” и додаје да су у овом другом масакрирана углавном војна лица, нека у борбама. Међународни суд правде није осудио Србију за геноцид, како је тражила БиХ, већ се у пресуди наводи да је Србија није учинила ништа да спречи геноцид.

Посланик СДП-а у Бундестагу Јосип Јуратовић сматра да Србија „можда треба мало више да учини” кад су посреди позитивни кораци за стабилност у региону. Јуратовић објашњава и како: „Био би леп чин да неко оде у Сребреницу и да ода поштовање жртвама које су настале у периоду од којег се, сматрам, Србија дистанцирала.” Он каже да о томе није разговарао са премијером Александром Вучићем, али додаје: „Не желим никоме сугерисати да то мора. То би за мене био један велики гест. За мене би то имало историјски значај, као кад је Вили Брант отишао у Варшаву. Он сад не мора пасти на колена, али у сваком случају, требало би да ода почаст.”

Премијер Вучић је, међутим, изјавио да ће се о посети Сребреници тек разговарати и додао: „Али, ако тамо буде требало да очекујемо изјаве појединих званичника који мисле да вређају Србе и Србију… Да видимо како је све замишљено, па ћемо о томе донети коначну одлуку.”

Цвијетин Миливојевић, директор агенције „Прагма”, каже за „Политику” да је био један од ретких који је говорио да је један од најгорих потеза Бориса Тадића одлазак у Сребреницу. Он додаје: „Не мислим да сваки председник и премијер Србије треба да иде на то место заиста ужасног злочина. То јесте ужасан злочин, али се ти комеморативни скупови у Сребреници, нажалост, већ годинама претварају у нешто од чега никакве користи немају ни жртве, ни њихове породице, има само штете за државу БиХ, која је каква-таква држава и даље. Одлазак председника Томислава Николића или премијера Вучића тамо био би само у функцији потребе да има неко коме ће се звиждати, ко ће бити постиђен у име државе Србије, која је тај злочин организовала.”

Миливојевић додаје: „Ситуација је таква да мислим да је апсолутно исправан став председника Николића и да је његова понуда Бакиру Изетбеговићу да заједно оду на стратишта српског и бошњачког народа у Сребреници права рука помирења. Нисам приметио да је неко из Председништва БиХ одговорио, па чак ни Младен Иванић, који је, стицајем околности, Србин, па би било логично. Уколико би се тамо појавио само премијер Вучић, у Србији би просечан грађанин могао да закључи само да је то један од предуслова који Вучић испуњава ради отварања првих поглавља на европском путу, шта год то значило. Иначе, ма како наш шеф дипломатије Ивица Дачић и премијер Вучић демантовали, осим Косова, други услов свих услова за отварање поглавља у преговорима са ЕУ биће притисак на, како то Европљани кажу, Милорада Додика, али то је у ствари притисак на институционални положај Републике Српске у оквиру БиХ.”

Према Миливојевићевој оцени, од Србије се тражи да се „понаша као земља која је капитулирала”. Он истиче: „Кад се праве поређења са нацистичком Немачком, не треба заборавити да је на снази уговор којим је Немачка прихватила да буде земља која је одговорна за Други светски рат, који је изгубила, а извињење је било део тог уговора. Неумесно је поређење мисије бившег немачког канцелара Вилија Бранта и његовог клечања у Варшави – он је и требало да клекне пред јеврејским жртвама – са мисијом коју би, евентуално, требало да обаве  Томислав Николић или Александар Вучић. Али, очигледно је да се од Србије очекује баш то зарад европских интеграција. Док год се власт понаша колаборационистички према Берлину и Вашингтону, који испостављају нове и нове услове, биће таквих притисака, па ће сваки нови премијер и будући председник Србије морати да се поклањају, иако са тим жртвама немају никакве везе.”

За разлику од Миливојевића, Александар Попов из Центра за регионализам сматра да Вучић треба да оде у Сребреницу. Он не мисли, како каже за „Политику”, да сви наши председници и премијери треба да иду сваке године, али додаје: „Овде се даје посебна пажња злочину у Сребреници, или геноциду, како га је окарактерисао Хашки трибунал, пошто је фокус међународне заједнице баш на БиХ, пре свега због проблема на Блиском истоку. Пре пола године су Немачка и Велика Британија покренуле иницијативу за отварање нове линије за приступање БиХ ЕУ. Тадић јесте био два пута у Сребреници, али мислим да бисмо у случају одласка Вучића имали симболику, јер би то имало већу тежину, самим тим што је реч о власти која је била власт деведесетих година. Тај одлазак би био значајнији од Тадићевог, то би значило коначни раскид са нашом неславном прошлошћу.”

Тагови: Борис Тадић, Сребреница