Тамара Бабић: (Не)видљива природа националне (само)свести и шта Видовдан има с тим

У мисаоном устројству и говорној употреби српског језика тесно се везују значења глаголâ „видети” и „знати”. Управо одатле можемо кренути пут одгонетања вишеструког смисла Видовдана у коме се сустиче, преклапа и надопуњује све оно што виђење и знање у нашој свести значе и могу значити.

Када је потребно сажето објаснити шта је оно што Видовдан као празник издваја по значају за националну заједницу, најчешће се чује мисао о томе како се на тај дан све види, а по инерцији закључујемо да то све обухвата и све што је добро и све што лоше. Ипак, тако уопштен закључак врло мало доприноси разумевању ове тешко докучиве заменице све, па је можда најпоштеније прихватити да тумачење тога шта је то све и зашто је битно да се оно види напослетку зависи од смерова, праваца и интензитетâ погледâ оних који тумачење дају.

Ако пођемо од онога ко гледа, и претпоставимо да је реч о колективу, он прво може погледати себе, и то из два смера ‒ ка унутра и ка споља ‒ а онда исто тако и друге. Поглед изван субјекта обухвата њега онако како постоји у својој тренутној (и предметној), спољашњости, а уз то и његове односе са спољашњошћу других, који га непосредно или посредно окружују. Поглед у унутрашњост (и своју и туђу) одређен је ониме како се она сáма споља приказује и како се у тој равни односи према другоме, али се уз то и самерава према ономе што је претпостављена унутрашњост супротне стране. Сажето, именовање и одређивање себе као различитог, а онда и јединственог, неодвојиво је од онога у односу на шта се таква разлика успоставља. Из овог, само привидно јасног, рашчлањења тајанственог све, наслућује се тешко побројиво мноштво могућих укрштаја које перспективе његовог разумевања са собом носе. Оно што у овим исказима глагол „видети” у свим својим варијацијама чини синонимним глаголу „знати” јесте управо то што увид у себе или другог, с које год стране долазио, подразумева усвајање знања о нечему што себе чини собом или другог другим.

То „нешто” се углавном дефинише као идентитет, који се даље може описати као скуп садржаја који заједно творе једну препознатљиву, индивидуалну или колективну, целину. Пошто настанак неког идентитета, какав год он био, не сматрамо произвољним, чини нам се да је најприкладније да његов састав разумемо као резултат избора – старих и нових, видљивих и невидљивих, вољних и невољних, промишљених и непромишених и свакаквих других, али, суштински, избора. Зашто нам је то важно? Поред тога што се њиме стварају они садржаји који су предмет увиђањâ, сваки нови избор је увек одређен оним резултатима који му претходе, па је понекад, на великом пресеку, тешко оделити их од њихових последица, а онда и међу сáмим изборима одредити који је први – у следу, по важности, у далекосежности, свеобухватности… Или је, можда, све то у једном?

Поред свих уопштених и могућих избора које смо везали за једно од значења Видовдана, у његову метафорику уписан је један врло конкретан – косовски – избор који га чини национално (а не више искључиво хришћански) препознатљивим и битним. Опредељење такве важности претендује на истинитост свог избора, што значи да је истина кључни квалитет садржајâ који ће такав избор (и сви они који се на њему буду темељили) донети у свест. За њено разумевање је важно да ли ћемо је посматрати у категоријама опипљивог и мерљивог или неопипљивог и немерљивог – јер се и свет предметности и свет идеја могу сматрати таквима у сопственим доменима, али и не морају, онда кад претпоставимо да се додирују и да један од њих има преимућство. Тако неко може одабрати материјалну истину за свепротежну, док неко други, који се одлучује за нематеријалну, њој приписује ту исту особину. Опипљива истина у косовском контексту спада у домен увек актуелних реалполитичких околности и мерљивих односа сила, док је неопипљива истина по себи недељиви апсолут око ког нема компромиса у предмодерном добу (у ком је први избор напраљен). Насупрот томе, идеја о истини за себе као променљивој ствари одлика је модерног доба, које релативистички разграђује неминовост сукоба око истине, а самим тим и њу сáму. Природа знања које се темељи на истини косовског опредељења – то да ли је оно трагичко или хришћански мистичко – зависи од тога како разумемо избор. Његошева динамичка синтеза косовске суштине „нека буде што бити не може” може значити да је такав људски поступак егзистенцијално, самим собом, задат као неостварив, те да је његово срљање у унапред неоствариву ствар израз оног мрачног и дубоко нихилистичког увида у односе изванљудских сила које творе људски трагизам. Подједнако уверљиво, може се бранити и њено хришћанско значење које препознаје чудесно као могуће, што је, онда када се односи на човеково постојање, највиши израз његове блискости с Богом. Оба решења су могућа, али се међу собом потиру, што значи да свест након већ начињеног избора поново одабира како ће га себи протумачити и као таквог у себе усадити – у сваком времену и личности и заједници које у њему једне кроз друге постоје. То далекосежност његових последица протеже на унутрашњост и чини га вечно савременим.

Када нешто у колективној свести постоји као архетип избора, што је косовско опредељење, и као архетип времена у коме се тај избор прави, што је Видовдан, тешко је о томе рећи нешто ново, што унутар заједнице и оних који је чине већ није, на неки начин, већ познато. Једна од особина архетипа која га чини универзално препознатљивим у најразличитијим обличјима, али можда баш зато, парадоксално, и тешко спознатљивим, јесте његова вечност. Када желимо да видимо смисао који обједињује наизглед неуређен низ личних и колективних одлука и поступака које чине једну историју, то је могуће само онда када се међу њима потражи и пронађе најмања заједничка тачка у којој се све пресецају. Историја се тако не понавља само онима који из ње нису ништа научили, већ и онима који, баш зато што су је научили, бирају да свој одговор на њене изазове увек исто утемеље – суштински, не разликују се одговори на ултиматуме из 1389, 1914, 1941, 1999 ( нити на све оне који су били између и који ће доћи након њих) јер сваки ултиматум као одговор на своје питање (које је увек могуће свести на бити или не-бити под неким условима) захтева да или не, које се потврђују и поткрепљују читавом егзистенцијом. Из чега онда извире то, толико пута поновљено, не? Јер би неко могао рећи да прво, косовско, не и није било добар одговор, пошто је убрзо након њега пропала цела држава. То нас враћа равнима супротстављања истина, јер је не увек двоструко: оно се реализује у времену и материји (па Лазар, знајући однос снага, одлази у бој) и њима је ограничено, а паралелно с тим се уписује у нешто изван и времена и материје. Не тако, без обзира на свој материјални исход, остаје нематеријални (и стога вечни) темељ егзистенције који је она себи сама – између свог пре и после – задала и који у својој временитости изнова задаје, као залог свог одржања у надвременитости. Оно архетипски обједињује садржаје свести као изразе самоодржања кроз вечито супротстављање – сажете у оној Његошевој неминовној борби која се у људској и ванљудској природи вечно одвија.

То што је увек не оно које гарантује егзистенцију израз је њеног крунског парадокса – јер исходишта негације потврђују да је бити напослетку једино могуће онда када се претходно негира одабиром не-бити. Историја ултиматума томе сведочи, а и ми сами ‒ јер напослетку, још увек смо ту.
Свест као резултат слободних изборâ и избор као резултат свести о слободи, вид као пут ка знању и знање као пут ка још дубљем виђењу – чега? Увек истине о себи – као личности, заједнице, божијег или некаквог и каквог год другог бића. Препознавање, које долази пре или после виђења и сазнања, себе у колективу и колектива у себи у тој једној тачки у којој се све разлике поништавају, и без ког нема целовитости идентитета, могуће је стога што архетипска свест обезбеђује универзално препознатљив координатни систем у ком се поставља и мери време и вредност свега онога што чини ја и и што ја чини у њему. У том систему логика није математичка, те (пре)сабирање себе и своје вредности не само да не подлеже таквим законима, већ им се неретко и супротставља, зато што је њена логика егзистенцијална, а у њој бити и не-бити нису физичке категорије – па зато може бити што бити не може.
Тоталитет времена и постојања сабијен у један дан, граничник између бивствовања и не-бивствовања, који се циклично понавља онда кад се поремети равнотежа у односу светских и надсветских сила… Звучи као Видовдан.
Тамара Бабић